MINISTARSTVO IZBAVLJENJA U ZVEZDARA TEATRU

„Bolje je zapaliti sveću, nego sedeti u mraku i proklinjati ga.“

Juče kad sam izlazio iz očevog stana začuo sam neku neobičnu buku u zgradi. Što beše čudno jer u njoj uglavnom žive samo penzioneri i već odavno se ne ori dečija graja, topot i metež. Na odmorištu ugledah jednog usplahrenog, prestrašenoh vrapca kako leti ne znajući kako da pobedne iz zgrade, koja je za njega predstavljala očigledno zatvor. Otvorio sam prozor, kako bih mu olakšao beg. No, to moje činjenje samo ga je, dodatno, uplašilo, spustio se sprat niže i ugledao staklena ulazna vrata. Pomislio je da je našao izlaz, zaleteo se i čuo se tup udarac.

Sišao sam i video nesrećnu pticu kako leži izvrnuta na teracu. Davala je znake života. Poprskao sam je malo vodom da dođe sebi od udaraca. Onda se javila večna dilema. Da li će da se oporavi ili joj pomoći nema? Da li je lečiti ili joj skratiiti muke? Da li je izneti napolje, gde bi mogla da bude lak plen mačaka ili joj zavrnuti šiju da ne pati?

Uradio sam ono što bi i većina. Ništa. Prepustio sam je sudbini i otišao svojim poslom. 

Inače, vrabaca je sve manje u Beogradu a jedan su od njegovih simbola.

Zašto sam vam ispričao ovu priču? Juče smo imali priliku da pogledamo pozorišnu predstavu Ministartsvo izbavljenja po dramskom podlošku irskog književnika Konela Morisona, a u izvođenju Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici. 

Pre toga smo, u nedelju kada za novinarski posao vreme nije, sedeći u prijatnoj bašti kafića neobavezno čavrljali i dotakli se nekih vrlo važnih pitanja. Kolin je sa devojkom samo dva dana u Beogradu, ali kao da se već odomaćio, a i probali su već srpske gurmanske specijalitete. Kaže da je saradnja započela sa dosta mejlova i kulturnih pojašnjenja, a sve u cilju da konačan produkt kada se pojavi pred publikom bude najbolji moguć. 

Zaplet je intrigentan, a ono iza površine još više. U kući je neko ubijen i niko neće da je kupi. Okvirna tema je univerzalna isterivanja zla, egzorcizam. A sama kompozicija drama i njeno izvođenje na sceni maestralno, poletno i poučno. Katarzično.

Ko je katalizator sveopšteg zla?

Da li zlo postoji van ljudi ili upravo u njima? Da li zlo naprosto zaposeda ljude a oni ne mogu da mu odole? Višeslojna studija sveta, odnosa između ljudi, odnosa prema svetu i verovanju. Poverenje kao lakmus bilo kakvih valjanih odnosa između ljudi. Da li je osnovni proklamovani postulat naše civilizacija-slobodna volja ta koja oberučki prigrli zlo?

Kako prihvatiti prisustvo zla? Kako ga pronaći u ljudskim aktima? Gde pronaći utočište?

"Zlo se doživljava kao neka sila van čoveka. Tako se objašnjava i postojanje koncetracionih logora i svo to ludilo u nacističkoj Nemačkoj, pa u Irskoj, i kod vas nedavno."

Scena oličava interijer stana koji zaposeda nemirni duh. Ono što uočava su dva venca belog luka na vratima od terase. Za ne daj bože...

Konal kaže da je se u isterivanje đavola (egzorcizam) upustio i lično papa Vojtila (Jovan Pavle II) koji je zaposednutoj devojci Frančeski saopštio:

„Sutra ću slaviti misu na tvoju nakanu.“

Svedoci tvrde da se tokom svoje službe papa triput susretao sa nečastivim koji se uselio u tuđa tela. I da je sva tri puta bio efikasan u iskorenju korova. 

Konal  se dalje osvrće na današnji svet i kaže da je ubičajno da se ISIS na zapadu smatra za zlo i da se tu cela priča okončava. Da se ne ulazi u dublje razloge i uzroke nastanka te organizacije, da se ne pokušava da se razume i pronike u svet drugačiji od svog. Da smo u svom shvatanju okruženja jednodimenzionalni i nefleksibilni.

Na Kulturnikovo pitanje kako u današnje vreme verovati u bilo šta osim u sebe odgovara: 

„To je u instiktu čoveka, to je njegova vekovna potreba. Inače, bili bismo vrlo usamljeni...“

Gde vidite eskapizam iz ovog pakla danas?

„U praštanju, razumevanju, nije lako...Svako je u svom životu sveštenik za nešto. Za to nešto treba imati posvećenost iskrenog sveštenika.“

Priznaje da to deluje kao nemoguća misija, danas, kada su urušeni pojmovi poput verovanja, poverenja, istine. Kada su u pitanju sveštenici, Konal nam kaže da je njihov ugled poljuljan usled raznoraznih skandala.

„Od uvaženih osoba postali su prokuženi, te su odustali od navike da se na ulici pojavljaju u svešteničkim odorama.“

Nenad Todorović, direktor i reditelj Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici, ovaj komad vidi kao metaforu današnjeg sveta, „gde su zaglavljeni zli duhovi naše baštine“. 

Tom (Bojan Stojčetović) briljantan u svojoj netrpeljivosti prema religiji, crkvi i sveštenstvu (neverni Toma), te vam je od prvog trenutka jasno da u tome mora da ima i ličnih razloga. Sugestivan, nadahnut na trenutke i agresivan snažnim glumačkim sredstvima gradi svoj lik. Arhitekta po zanimanju, čvrsto je zacmentiran u svojim stavovima i ne dopušta nikavo sleganje tla, nikakav kompromis. Sprda se sa Isusovim ranama (napravljena ekserom od šest inča), dragima ljudima, kudi crveno vino u domu prijatelja kojima je, uz stan, uvalio i nestašnog podstanara:

Kakvo je ovo vino? Oteralo bi i đavola! Je li ovo humanitarna pomoć sa trafike?“.

Njegov sarkazam, nošen vetrovima cinizma, samo je loša maska koja krije lične frustracije. Kako to već kod ljudi biva...  Ispostavlja se kao i u slučaju nikotina, da je bivši pušač najveći pobornik zabrane pušenja. 

Njegov prijatelj, radnik u socijalnoj ustanovi, Džud (Milan Vasić) izgubio je nadu u vaskoliko čovečanstvo:

„Navikavam se da su ljudi zli!“. Oženjen je i sa ženom (Anđela, Ivana Kovačević) se dogovorio (ona je prelomila) da nemaju dece. Bavi homeoterapijom. Do skoro alternativna grana medicina, koja sva stanja poremećenog zdravlja pripisuje poremećaju balansa u samom čoveku, te stoga izlečenje iznalazi u samom obolelom čoveku, a ne u tretiranju njegova bolest kao puke manifestacije (princip kauzalizacije).

Njena prijateljica Suzan, zvana Kvini je doktor. Pobornik tradicionlne medicine, humanitarni radnik u Africi, Tomova supruga, Molijeva majka. Kako ona stoji sa verom i poverenjem u... ljudsku dobrotu? U samilost?

Kako onda stvari stoje kada se vratimo na teren zla? Da li treba lečiti simptome ili uzroke? Kako se uhvatiti u koštac sa ovom globalnom zarazom? Da li se u svetoj misiji suzbijanja ako ne i iskorenja zla treba svakog čoveka treba tretirati prema njegovom karakteru kako bi se postigli pozitivni i najpovoljniji rezultati? Odbaciti foliranje, prestati sa eskiviranjem, prikupiti svu snagu i navaliti na rašavanje problema. Pod hitno.

Da bi se ovo krucijalno pitanje valjano razrešilo na sceni se pojavljuje i sveštenik, kojeg suvereno tumači Igor Damnjanović. On dolazi i istražuje više u formi privatnog detektiva, gostbastera. U svom radu oslanja se i na faktor sreće. 

U svetu u kojem dominira skrhani ljudski duh, gde je bog?

Uz puno duhovitih pozivanje na citate iz književnosti, filma, stripa i čega već ne, ali uz simpatičan odklon, svojsven ljudima koji kanališu svoj ego, Kolin konstatuje:

„Citati su pozajmljena pamet. Imate li vi oče o bilo čemu svoj stav?“

                Ostaje pitanje kako se osloboditi duha. I kome on pripada, ubici (Šon), njegovim žrtvama (Margaret, beba). Mučen i izjedan nemirima i ljubomorom (čije je dete?). Šon je Margaret 9. maja 1948. godine tri puta snažno udario peglom. Deset godina potom trajala je parnica oko utvrđivanja vlasništva nad nepokretnošću, a onda su na scenu stupili junaci naše drame. I do ove neobične spirituističke seanse, poniranja u okultno, u prostore skrivene, tajne mudrosti van dometa ljudske spoznaje ili najobičnije lakrdije, koja se intezivira i produbljuje odlaskom sveštenog lica, kada se parovi razotkrivaju i sučoljavaju, kada se pravi demoni pomaljaju iz njihovih ukopanih ljuštura.

U tretiranju zla našeg nasušnog na šta se osloniti? Na čula ili na razum? Da li odbaciti prosvećenost i prepustiti se praznoverju? Ili možda ipak veri?

I šta ako nam se u ovoj misiji pojave blokeri, energija digresije, najčešće oličena u nestabilnim ženama ili labilnim osobama pod stresom, pa makar se one zvale i Anđela?

Ima li vere tamo gde je iznevereno poverenje? Kada je momenat za eskapizam? Da li smo, po pravilu, najsuroviji, prema najbližima?

Naveliko se u ovom sjajnom komadu polemiše o problemu roditeljstva. Na sceni su dva para jedni su roditelji, drugi su se odrekli te uloge. Duh koji ih proganja je možda duh ubijene trudne žene. Arhangel Gavrilo (prvi novinar, donosilac vesti) je u Mariju dunuo nafku i preneo divnu vest: „Zdravo Marijo, milosti puna...“.

Ministarstvo izbavljenja je intrigantni dramski komad poznatog irskog savremenog pisca Konala Morisona koji do sada nije bio izvođen u domaćem pozorišnom repertoaru.

Ispod površinskog sloja priče u kojem se dva urbana, intelektualno nastrojena bračna para okupljaju kako bi uz pomoć katoličkog sveštenika izvršila egzorcizam u kući navodno zaposednutoj duhom koju su nedavno kupili jedni od drugih, otkriva se zapravo njen suštinski sadržaj: potraga za svrhom i smislom življenja, odnos dobra i zla, pitanja poljuljane vere u boga i u religijske odgovore na egzistencijalne dileme, odnos crkve i stvarnosti, sučeljavanje vaspitanja i tradicije prema savremenom životu, odnos prema roditeljstvu…

Ovi pravi demoni isplivavaju u katarzičnom razgovoru u kojem se otvaraju i brojne druge teme i koji podstiče njihovo dubinsko preispitivanje.

Tekst drame Ministarstvo izbavljenja u prevodu Đorđa Krivokapića, inače i dramaturga ove postavke, objavio je Nolit 2010. godine.

Reditelj prvog postavljanje ove drame u Srbiji u izvođenju glumaca ansambla Narodnog pozorišta u Prištini je Irkinja Luiza Sanfi, dugogodišnja saradnica Konala Morisona.

Luiza Sanfi o komadu kaže: „Ministarstvo izbavljenja“ je komad o zlu koje vreba u nama samima kao i o šteti koje nanosimo ljudima oko nas, čak i onima koje volimo. Autor teksta, Konal Morison, nasleđuje veliku irsku tradiciju majstora reči koji uživaju u moći jezika, argumenata i debate. Postoje mnoge sličnosti između naroda Srbije i naroda Irske i radeći na ovom komadu otkrila sam da se naše države bore sa istim stvarima: sa pitanjem nacionalnog identiteta, sa posledicama rascepa i sa životom koji teče uporedo sa posledicama nasilja. Priča ovog komada se možda odvija u Irskoj ali stvari o kojima govori snažno rezonuju u Srbiji današnjice.“

Uloge tumače: Milan Vasić, Milena Jakšić, Bojan Stojčetović, Ivana Kovačević i Igor Damnjanović.

Scenski pokret i koreografiju radi Ferid Karajica, scenograf je Goran Stojčetović a kostimograf Dragica Laušević.

Beogradska premijera predstave Ministarstvo izbavljenja odigrala se u Zvezdara teatru u nedelju 21. maja 2017. godine u 19:30 časova.

Premijeri predstave prisustvovao je i autor teksta Konal Morison kao i rediteljka ove postavke Luiza Sanfi.

Konal Morison (Conall Morrison 1966) je jedan od najznačajnijih irskih pisaca i reditelja. Direktor je u Ebi teatru (Irsko narodno pozorište) u kome je režirao petnaest pozorišnih komada, od kojih je nekoliko preneto u Nacionalno pozorište u Londonu. Kao reditelj radio je sa brojnim drugim ansamblima, uključujući i britansko Kraljevsko Šekspirovo pozorište i Englesku nacionalnu operu. Radio je i širom sveta: u maliju, PALESTINI, kataru, SAD (Magbet). Njegovi originalni komadi su „Pokajanje“, „Zeleno, narandžasto i roze“, „Gruba pravda“, „Teško je poverovati“ i „Ministarstvo izbavljenja“.

Sa prevodiociem na spski Đorđem Krivokapićem, upoznao se u Parizu, u Irskom kulturnom centru i bio je to početak jednog lepog prijateljstva. A onda je, oep preko nekih prijatelja tekst došao do Nenada Todorovića, i eto odakle onda da ga realizuju glumci Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici. Đorđe Krivokapić je takođe prisustvova premijeri u Zvezdara teataru. 

Ministarstvo izbavljenja objavio je Nolit 2010. godine. 

Luiza Sanfi (Louisa Sanfey) je studirala pozorišnu režiju na Lir akademiji u Dablinu. Nedavno je režirala predstavu „Breaks“ („Kočnice“) na festivalu Tiger Dublin Fringe.

Režirala je predstave:

•             „Rapid Write Response“ / „Brzo napisan odgovor“ (Theatre 503 u Londonu)

•             „The Bells Of“ / „Zvona“ (Theatre Upstairs u Dablinu)

•             „Trifles“ (Granary Theatre u Korku)

•             „Foxfinder“ (The Lir u Dablinu)

•             „The Walls“ / „Zidovi“ (Festival Edinburgh Fringe)

•             „The Tempest“ / „Bura“ (Royal Shakespeare Company Open Stages)

•             „The Gut Girls“ / „Devojke sa petljom“ (Bloomsbury Theatre u Londonu).

Napisala je i režirala radio dramu „Breaks“ („Kočnice“) za irski nacionalni radio RTÉ.

Kao asistent reditelja je radila sa Selinom Kartmel („Tri sestre“ u pozorištu Lyric u Belfastu), Šonom Folijem („Valvurtska farsa“ za Landmark Productions u Irskoj) i Luizom Lou („Livada Ejndžel“, ANU/HOME Mančester).

Luiza je osnovala pozorišnu zadrugu „Bez kinte“ 2015. godine.