„Budućnost Balkana je u ženama!“
Odbačeni kliker kao metafora
odrastanja. Odrastanja bez sazrevanja. Seks bez emocija. Opijanje kao
anestezija. Statičnost. Beziražajnost. Odbačenost i nebriga društva o mladima.
Film je inspirisan stvarnim
događajem, ali se ne bavi njegovim političkim
konotacijama. Niti policijskim koja ga u svojim spisima vodi pod imenom
"Monstrum". Bavi se ljudima, njihovim sudbinama. Radile su ga žene,
ali neka vas to ne zavara. Nema nežnosti, nema poštede.Videćete jedan brutalno
iskren film, možda čak iz muške perspektive, koji hirurški analitično preispituje
međunacionalne i kulturološke tenzije koje postoje na tlu današnje Makedonije.
Zaranja u maglovit svet tinejdžera, koji ne uviđaju nikakvu perspektivu, koji
su otuđeni, ne razmišljaju ni o čemu i nemaju nikakvih moralnih skruptula. Nikakvih
kočnica. Nijihovo nakupljeno nezadovoljstvo eskalira u agresivnost.
Ovaj film kritički i bez padrona sagledava odnos
savremenog makedonskog društva prema roditeljima, invalidima, ženama, drugim
nacionalnostima i religijama. Odnos prema različitosti.
Elma Tataragić, jedna od scenaristkinja konstatuje:
"Nikoga nije zanimalo ko su
ti ljudi. Čime su se bavili, koju su muziku slušali, u koju su školu išli... To
je postalo jedno nacionalno pitanje, što je nešto najgluplje. Mi smo pošle s te
ljudske strane."
Scenografija po mračnjaštvu podseća na „Ne gledaj mi u pjat“.
Bizarni prostori, nedovršene kuće, sivi, prljavi zidovi, mrak i svetlost se i
ne nazire ni u naznaci. Glumci sumanuto i bez zazora lupaju svojim sudbinama o
te štrokave zidove, ne pronalazeći rešenje, niti ikakav smisleni izlaz iz
svojih životnih lavirinata. Klaustofobija koja se može osetiti, udahnuti, koja
sabija pluća uz pleksus. Sa direktorkom fotografije Agnès Godard Teona Strugar Mitevska se upoznala na Manaki
filmskom festivalu. Kaže za nju da je konceptualista, da voli da
postavlja pitanja. Sve to doprinosi da ovaj sjajan film shvatite sasvim lično.
Dan pre Uskrsa 2012, precizno
poređana tela četiri tinejdžera, svako sa po rupom od metka u glavi, pronađena
su blizu jezera Smiljkovac u okolini Skoplja. Oni su samo išli na pecanje… s
kojeg se nisu nikada vratili.
Nacija je bila šokirana. Glasine
su se raširile...
Vrtimo se u krug, ponavljamo već
načinjene greške, nikako da se iskobeljamo iz vrzinog kola.
Ivan Vrtev Soptrajanov kaže da se prijavio zajedno sa još trista
ljudi na kasting. Bilo je više krugova selekcije i na kraju je izabran. Kaže da
je proces bio dug, trajao nekoliko meseci. Kasting je počeo u oktobru, a probe su započele u martu. Na njima nisu radili samo na tekstu,
već su dosta razgovarali, obilazili neke lokacije i družili se, tako da je bilo
veoma interesantno. Lik koji tumači je njegova sušta suprotnost, proizvod mačo
kulture, alfa mužjak ali mu malo fali da to zaista bude. Zapravo reč je o očerupanoj
mačo kulturu. Kao okoreli mizentrop veruje u budućnost mladih i kaže:
„Biće gore dok ne bude bolje!“
Kada je dobio scenario, Hanis Bagashov je čitao „Jade
mladog Vertera“, te su delići Geteovog
lika završili i u liku koji tumači. Nisu pokušavali da rekostruišu likove
stvarnih aktera te tragedije. Za razliku
od Ivana, Hanis svoju budućnost vidi u Pragu ili Nemačkoj.
Igora Postolova, hendikepiranog, talentovanog mladića pronašli su
na samom jugu Makedonije, u Berovu. Izabrali su ga između dva kandidata. Postao
je idol i ikona te populacije izjavivši:
„Mi imamo pravo da postojimo. Ako ja mogu može svako!“
Posle uspešne svetske premijere
na Berlinalu, na ovogodišnjem XXIII Festivalu autorskog filma ovo
ostvarenje je ponelo nagradu srpskog ogranka FIPRESCI za najbolji film u Glavnom programu.
U vreme kada živimo u bezdušnom i
depresivnom svetu, koji obeležavaju neprekidni sukobi, nerazumevanja i krize veliko
je pitanje koliko možemo i sa kojom količinom empatije da gledamo i razumemo
ovakve filmove? I šta iz njih izvlačimo?
Što već ne znamo, ali opet...
U Makedoniji film je dočekan na
nož, krenule su politčke manipulacije, medijski linč da se film blokira. Mitevska kaže:
„Preko noći sam osedela kada se
film pojavio u Makedoniji. Jedva sam preživela sve što se događalo. Učinjeno je
sve da ne bude makedonski kandidat za Oskara.“
Šta je to toliko smetalo u ovom
filmu? Šta je toliko bolo oči?
To, što ne podleže pritiscima. Što
ne donosi ustaljeni prikaz. Što je prekritičan. izgleda da se očekivala tapiserija za zid, turistička razglednica, a problemi da se gurnu pod tepih.
No, i ovakve rekacije, Elma Tataragić vidi kao pozitivne.
Kao neophodna previranja u društvu. Za razliku od Bosne gde je publika apatična
i sve se može.
Teona Strugar Mitevska i Elma Tataragić su saradnju započele u
Bitolju. Kažu spajaju nas ovde u regione lepe, ali i ružne stvari, zajedničko
iskustva. Nasilje u raznim pojavnim formama, koje se javlja i u novim oblicima.
Metastazira. Uvuklo se u sve pore društva. Porazumeva se. Toleriše se. Navikli
smo se na njega.
Autorke najavljuji novi
zajednički film- ženske priče iz balkanskog društva.
Originalni naziv: KOGA DENOT NEMASE IME
Godina: 2017
Žanr: drama
Zemlja: Makedonija
Trajanje: 93
minuta
Režija: Teona
Strugar Mitevska
Scenario: Teona
Strugar Mitevska, Elma Tataragić
Uloge:: Leon
Ristov, Hanis Bagashov, Stefan Kitanovic, Dragan Mishevski, Ivan Vrtev
Soptrajanov, Igor Postolov, Perunika Kiselicki, Ines Hodic, Erina Poplavska,
Labina Mitevska.
Reditelj i scenarista, Teona Strugar Mitevska, rođena je 1974.
godine u porodici umetnika u Skoplju, u Makedoniji. 2001 godine je završila
Master studije filmske umetnosti na prestižnoj Tiš školi umetnosti pri Univerzitetu
u Njujorku. Njen igrani film „Ja sam iz
Titovog Velesa“ je bio prikazan na festivalu Berlinale – i na preko 80
festivala širom sveta – kao i film „Žena
koja je obrisala suze“.
Elma Tataragić rođena je u Sarajevu 1976. godine, gde je i diplomirala
dramaturgiju na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu i magistrirala
doktorirala film i književnost. Selektor
je takmičarskog programa Sarajevskiog filmskog festivala. Generalno je sekretar
i član Udruženja filmskih autora BiH, član Evropske filmske akademije. Objavila
je knjigu o scenariju i radi kao scenarista za Eurimages, kao i savetnika
Evropske filmske akademije. Njen autorski kratkometraži prvenac je film „Sjećam
se“. Zajedno sa redatelkom Teonom Strugar Mitevskom potpisuje koprodukciju
„Kada
dan nije imao ime.“
Нема коментара:
Постави коментар