Narodno pozorište u Prištini i Bitef
teatar, Beograd
BAJPAS
SRBIJA
Scenski priručnik za pravilnu upotrebu
Kosova i Metohije namenjen stanovništvu Srbije u užem i najužem smislu
Koncept i dramaturgija:
Milena
Bogavac
Koautori i izvođači aka Operateri:
Aleksandra
Cucić, Nebojša Đorđević, Tamara Tomanović, Uroš Novović, Jelena Orlović, Jovan
Zdravković
Istraživači i dijagnostičari:
Jelena
Bogavac i Nenad Todorović
Video: Igor
Marković
Muzika: Bojana Vuntrušević i Ivan Bambi
Mirković
Kostim: Dragan Smiljanić
Dizajn plakata: Jovan Tarbuk
Fotografije: Ivan Božić
Organizacija: Ivanka Simić
Koprodukcija: Narodno pozorište u Prištini
sa privremenim sedištem u Gračanici i Bitef teatar, Beograd
BAJPAS SRBIJA: PREKINUTO ĆUTANJE
Dobro
se sećam prve aritmije.
U
svojoj sobi, u Beogradu, javljam se na nepoznat broj i bez podpitanja i
razmišljanja prihvatam da budem selektorka festivala “Joakim Vujić”. Tada već
znam da je ovaj festival od velikog značaja za srpsko pozorište … Ono što ne
znam je da će biti organizovan u Gračanici.
Molim?!
… (osećam kako moj puls menja ustaljen ritam).
“U Gračanici,
na Kosovu?!”, pitam… “I Metohiji”, ispravi me glas iz slušalice.
Zašto
sam pristala? Da li sam normalna? I kako sada da se izvučem?!
Iz moje
tadašnje perspektive, koju ću nazvati prosto: beogradskom, bez drugih
ideoloških određenja, organizacija bilo čega srpskog na Kosovu, deluje kao
provokacija; kao srbovanje u stilu onog nesrećnog voza za Mitrovicu ili kao da
sam sela u voz čija je poslednja stanica - zid.
“Zašto
toliko dramiš?”, kažu mi kolege, “Tvoji stavovi o Kosovu su javni. Možda te
zovu baš zato da bi sprečila da se Festival pretvori u srbovanje?”
Možda,
razmišljam onda i ja. Al lepo vidim da nema nazad.
Jer,
kad te zovu na Kosovo, ne možeš da se praviš da ne čuješ; ne možeš prosto da
odbiješ poziv li da kažeš da te ne zanima. Mene je Kosovo uvek zanimalo. I
Albanci su me zanimali. I zanimali su me pokušaji pomirenja ova dva naroda.
Nije me zanimalo srbovanje. I nisu me zanimali Srbi, jer sam kao nekakva srpska
intelektualka, verovala da o Srbima, manje ili više, sve što je potrebno -
znam.
Kako
se Festival bližio početku, učestale su i moje aritmije. Dva dana pre, u nekoj
vrsti predinfarktnog stanja, pomišljam čak i da se na Festivalu ne pojavim.
Nenad
Todorović, za mene tada još samo glas iz slušalice, kaže mi da će to biti
ogroman skandal. On već naslućuje šta me muči, pa mi predlaže da vodim tribine,
na koje mogu da zovem svoje goste. Naravno, i Albance. Organizovaće im prevoz,
od Prištine. Organizovaće i meni prevoz… Evo, sutra će neko doći po mene…
Taj
neko, ispostavlja se, neće biti vozač, već advokat … i taj neko će, od Slavije
do Merdara, uspeti trista puta da me nasmeje. “A ti si totalno normalan lik”,
kaže mi negde pred Prištinom, “Što se tebe u pozorištu toliko plaše?” … Pitam
ga ko me se plaši. “Kako sam shvatio, iz priče”, kaže mi, “Ti si neka mnogo opasna žena. Kao: dolazi nam
Hitler!”
Tad
shvatam da je strah od fašizma bio obostran. Ja sam se plašila da će me ekipa
srpske drame prištinskog pozorišta uvući u srbovanje. Sa druge strane, oni su
se plašili mene; moje političke korektnosti koju su doživljavali kao svojevrsan
fašizam. Nije mi trebalo dugo da shvatim kako o Kosovu, ipak, ništa ne znam…
Ili bar ne znam ništa o onima koji na Kosovu žive, a govore istim maternjim
jezikom, kao i ja.
Treće
večeri na festivalu, pitala sam Nenada Todorovića kako bi reagovao kad bih mu
poslala napisan projekat. “Hoću da pravim dokumentarnu predstavu o Srbima s
Kosova. Ali, da ne bude za Kosovo, nego za Beograd. Publika te predstave”,
rekla sam, “Živi u krugu dvojke i misli da se Srbi sa Kosova dele na svece i
kriminalce. A tema predstave bili bi svi oni ljudi između te dve kategorije.
Obični ljudi, mladi ljudi, za koje Kosovo nije sveta zemlja, već samo zemlja u
kojoj žive.”
Nenad
je prihvatio. Uskoro smo dogovorili i koprodukciju sa Bitef teatrom i od tada,
do premijere, prošlo je nešto više od godinu dana.
Tokom
tih godinu dana, radili smo na predstavi “Bajpas Srbija” – bez prestanka.
Naravno da smo, usput, svi radili i druge stvari, ali su sve te druge stvari,
za mene, lično, bile stanice na putu ka ovoj predstavi. Sve što smo radili, ja
sam doživljavala kao deo obimnog i ambicioznog istraživanja onoga što je tema
predstave “Bajpas Srbija”, a tema je – ispostavilo se, toliko široka, da joj se
nije moglo pristupiti manje temeljno, ni manje posvećeno.
Moji
saradnici i ja, tokom prethodnih godinu dana, postali smo nešto kao pridruženi
članovi prištinskog pozorišta. Radili smo predstave. Uskakanja. U organizaciji
Narodnog pozorišta u Prištini, gostovali smo sa svojim ranijim produkcijama:
igrali smo pred decom, u enklavama. Putovali smo Kosovom. Celog ga obišli u par
dana. Upoznali smo ljude koji tu žive; one koji su tu ostali i one koji su
imali hrabrosti da se vrate. Obilazili smo ih. Jeli smo i pili u njihovim kućama i svuda smo
dočekani kao najbliža rodbina. Obilazili smo manastire. Slikali se u zalascima
sunca.
Družili
smo se i u Beogradu, pa su se tako upoznali i naši glumci i glumice…. Pred početak
rada na probama, konstatovali smo da se podela za “Bajpas Srbiju” napravila
“prirodnim putem”. Od potpune nepoznanice, Kosovo je - za beogradski deo ekipe
ove predstave, postalo blizak i drag prostor; neka vrsta zavičaja na koji
nemamo pravo… Ili ga možda, ipak, imamo? Svako može da misli da ima neka prava
na Kosovo. U tome i jeste tragedija ovog prostora.
Od
februara, sastajali smo se jednom, a zatim i više puta nedeljno, gde smo mnogo
radili i razgovarali, a najmanje od svega uvežbavali scene buduće predstave.
Proces
rada na “Bajpasu” ličio je na grupu za
samopomoć, pre nego na klasičnu pozorišnu produkciju. U prvim danima,
uspostavili smo instituciju domaćeg zadatka: na svakoj probi bismo razdelili
teme za istraživanje, pa smo, između proba, čitali, guglali, saznavali,
razgovarali s ljudima i smišljali kako da svoja otkrića prezentujemo ostatku
grupe.
Trudili
smo se da budem objektivni. Nije nam išlo.
Nismo
morali da se trudimo da budemo lični. To nam išlo bolje.
Mnogo
smo se smejali. Nekad smo i plakali. Puno smo se družili i često smo se svađali.
Uspeli smo da napravimo predstavu, ali ne i dogovor o tome koji je zajednički
stav naše ekipe. Ali to ne znači da je “Bajpas Srbija” predstava bez stava!
U
svojoj poslednjoj tahikardiji, izazvanoj tremom pred premijeru, dramatičnim
tonom objasnila sam ekipi da smo pukli.
“Ovu
predstavu”, tako sam rekla, “Niko neće voleti! Za NGO ekipu koja se bavi
Kosovom, mi smo nacionalisti. Za nacionaliste, mi smo prvoklasni izdajnici! Za
Srbe s Kosova - mi smo Beograđani, a za Beograd smo – Kosovari!” i tek kad sam
to izgovorila naglas, znala sam da radimo dobru stvar.
Od
tada više nemam srčane tegobe.
Ako
sam, radeći na ovoj predstavi, nešto uspela da razumem, to je da ispravan stav
o Kosovu ne sme i ne može biti isključiv.
Mi,
iz kruga dvojke, mislimo da mnogo znamo, a zapravo najbolje znamo šta to ne
treba da znamo. Oni, Kosovci i Pokosovci, takođe misle da znaju mnogo, ali je
njihovo znanje ono stečeno na teži način: kad učiš iz iskustva, a zanemaruješ
literaturu, tvoje je znanje gorko i ne odgovara na pitanje: kuda dalje?!
Zato
je ova predstava pokušaj da objedinimo svoja znanja. I posebno: svoja neznanja Sumnje,
strahove, strepnje i pitanja.
Ova
se predstava pomirila s činjenicom da je neće voleti oni čiji su stavovi
jednostrani i neupitni.
Takvi
su uvek najglasniji, ali su ipak – u manjini. Praveći ovu predstavu, pokušali
smo da prekinemo ćutanje većine, dosećajući se da baš to ćutanje svaki fašizam
čini mogućim. SMRT FAŠIZMU! Milena Bogavac
BAJPAS SRBIJA: AUTORSKI TIM
MILENA
BOGAVAC (Beograd, 1982) je spisateljica, dramaturškinja, rediteljka, pozorišna
umetnica i radnica u kulturi. Godinama unazad pravi dokumentarne predstave o
Kosovu, u pokušaju da stigne neki odgovor, koji joj beži. Htela je da nauči
albanski, ali nije imala od koga. Zato se posvetila usavršavanju srpskog.
ALEKSANDRA CUCIĆ (Beograd, 1975) je glumica i mama. Dok je
odrastala, s Kosovom nije imala nikakvu vezu. Kosovo je bio samo jedan deo
njene zemlje. Kada je sazrela shvatila je da je sa Kosova jer je to njena
zemlja.
NEBOJŠA
ĐORĐEVIĆ (Kladovo, 1982) je glumac, ponosan na svoju saradnju sa Narodnim
pozorištem u Prištini i nagrađen osećajem pripadnosti Kosmos-Kosovu kao
filozofskoj temi. Pita se kakvog je ukusa ova predstava ako su ljubav i čovekovo prokletstvo u osnovi
svega.
TAMARA
TOMANOVIĆ (Kosovska Mitrovica, 1991) je glumica Narodnog pozorišta u Prištini
sa privremenim sedištem u Gračanici. Otvara se, govori o svom odrastanju na
“svetoj srpskoj zemlji”- nekad i sad… i pita se: da li je, u svojoj zemlji,
građanka drugog reda.
UROŠ
NOVOVIĆ (Beograd, 1990) je student režije i glume, koji nije znao da je Kosovo
- srce, ni njegovo, ni srce Srbije, dok mu to nisu rekli na vestima. Pokušava
da odgonetne čiji je Skenderbeg i zašto ljudi ne mogu da žive zajedno kad ima
dovoljno mesta za sve.
JELENA
ORLOVIĆ (Kosovska Mitrovica, 1992) je svršena studentkinja glume i večita
studentkinja master studija, jer je tako u mogućnosti. Članica je ansambla
srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini; česte tahikardije izazivaju joj
potrebu za pićem, a zamena za piće joj je ova predstava: njen balans između
Beograda i Kosova, uočište, beg, ljutnja, osećaji i pu spas za sve nas.
JOVAN
ZDRAVKOVIĆ (Beograd, 1993) je glumac i živi u Jerkoviću, što znači da mu je
Kosovo bliže od kruga dvojke. Iako nema direktan prevoz do Gračanice, ponekad
misli da bi brže stigao tamo, nego do Bitefa, na probu.
JELENA
BOGAVAC (Beograd, 1973) je pozorišna rediteljka i dramaturškinja Bitef teatra.
Do prošle godine, nije verovala da postoji. Od kad ga je srela, veruje da je
sve – Kosovo. Sve(t) Kosovo.
NENAD
TODOROVIĆ (Priština, 1974). Umesto dve rečenice o sebi i Kosovu, prevodi pesmu
Vidovdan na engleski i peva: “Wherever I ll go, I ll always return to you as a
whole; Who dares to take Kosovo away from my soul?!”
IGOR
MARKOVIĆ (Višegrad, 1982) je multimedijalni umetnik. Pokušava da dubok i
emotivan susret Beograda sa Kosovom, pretoči u niz slika koje svako razume:
nešto kao DIY uputstvo za operaciju na srcu.
Нема коментара:
Постави коментар