Филмски циклус ДОКУМЕНТАРНИ ЧЕТВРТАК- СТОГОДИШЊИЦА ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ/ПАД РОМАНОВИХ

Најављени преглед историје документарног филма у Краљевини СХС накратко ће бити одложен да би се направило простор за обележавање стогодишњице Октобарске револуције. 

"Октобарска револуција и њене последице обележиле су XX век и имале толики значај да многи историчари у својим периодизацијама за свршетак новог века не узимају уобичајену 1918. годину и крај Првог светског рата, већ 1917. и ту револуцију. Ако историјска збивања не посматрамо упрошћено, онда Октобарску револуцију не можемо свести само на чињенице од 7. новембра (заузимање Зимског дворца и свргавање привремене владе), па ни на „десет дана који су потресли свет”, како је то написао Џон Рид, већ је морамо непосредно повезати с Фебруарском револуцијом исте године, па и с познатим догађајима из 1905. А о узроцима тих ломова (и о њиховом каснијем вредновању) постоји мноштво различитих теорија, увек идеолошки обојених, црвено или бело, као и мноштво једностраних спекулација (у којима поред све фантастичности често има и доста истине).

Објективни историчари као основне узроке револуције виде превазиђеност парадигме у којој је живела царска Русија и тешке последице Првог светског рата. За разлику од модерних капиталистичких индустријских држава, империјална Русија је почетком XX века била привредно заостала, полуфеудална држава, с апсолутном влашћу цара, која се остваривала преко прилично неспособне и троме бирократије састављене од племства, с индустријом у повоју и капиталом углавном иностраног порекла. Иако је почео још 1861. године, процес ослобађања кметова текао је споро, уз велике накнаде спахијама. Већина поседа остала је у њиховим рукама или у рукама сналажљивих, богатих сељака који су на разне начине дошли до земље – кулака, а бивши кметови сада су код њих радили као надничари. О томе колико је ослобађање текло споро, говори и чињеница да је од око 10.000.000 бивших кметова, само њих око 300.000 напустило земљу и прешло у градске фабрике. Идеолошка опозиција владајућој парадигми јавља се најпре у интелектуалном бунту Бјелинског, Херцена, Чернишевског, Писарева и других, из чијих се редова развио покрет народњака, са основним нагласком на „руску општину” као специфичну институцију која може да омогући прелазак у социјализам без претходног проласка кроз фазу капитализма. Народњаци обједињују различите идеје и акције, из њихових редова потиче и индивидуални терор, и увођење марксизма у Русију и стварање политичких партија. Из тих корена настаје и Социјалдемократска радничка партија Русије, која већ 1902. доживљава раскол – на бољшевике (већина), окупљене око Лењина, који се залажу за малу, кадровску партију професионалних револуционара, и мењшевике, који се залажу за масовну странку класичног социјалдемократског типа. После поражавајућег руско-јапанског рата, 1905. избија револуција, заправо низ радничких штрајкова и изолованих побуна које полиција, козаци и војска гуше (за разлику од Лењина, који је био у изгнанству, Троцки је имао врло запажену улогу у тим збивањима). Иако угушена, револуција је донела и резултате: царским манифестом гарантована је уставна монархија (оснивање  Думе), слобода говора, штампе и удруживања.

И поред запањујућих социјалних разлика и несумњиво тешког положаја (малобројне) радничке класе (14-часовно радно време, ниске наднице, дечји рад, крајње нехигијенски услови живота), период од 1905. до 1914. ипак је био обележен убрзаном индустријализацијом и повишеним природним прираштајем становништва, што говори о поправљању општег животног стандарда. Русија тада има највишу стопу привредног раста у Европи и избија на друго место по укупној производњи добара, одмах иза Немачке. У центру руских железара, у граду Уфи, индустријалац Морозов гради модерна и комфорна радничка насеља, финансира синдикате и радничке партије, и велико је питање у ком би смеру Русија кренула да, за њу прерано, није избио Први светски рат.

После почетних успеха ратна срећа се окренула и Русија трпи пораз за поразом. Разлог није био у пожртвовању или командном кадру (мада је и ту због фаворизовања племства било негативне селекције) будући да је имала способне команданте попут Брусилова, већ у чињеници да је војсци недостајало пушака, топова, муниције. Пресудна је била лоша техничка опремљеност и доминантна немачка индустрија наоружања. Ствар се погоршала када је цар лично преузео команду. Он је био на фронту, а царица Александра у престоници. Народ је сумњичио царицу, по народности Немицу, а неспособност бирократије да обезбеди снабдевање хлебом и основним намирницама за велике градове, па и војску (током 1916. почињу масовнија дезертерства), и вишеструка поскупљења, изазвали су масовне протесте и нереде. И као што ће се Октобарска десити у новембру, тако је и Фебруарска револуција почела 8. марта. После два дана окупљања по улицама и фабрикама, незадовољна петроградска маса кренула је ка центру, војска је одбила да интервенише, а већина у Думи искористила ту ситуацију и изазвала оставку Владе. Револуционари ослобађају политичке затворенике, углавном мењшевике, из злогласне Петропавловске тврђаве. Већину у Думи чине буржоаски либерали, а на другом крају исте зграде сместили су се совјети радника и војника, у којима већину чине мењшевици. Либерали у Думи састављају Владу (Извршни одбор) чији је председник кнез Георгиј Лавов, а министар спољних послова Миљуков. Одбор Думе саставио је делегацију која тражи од цара да абдицира у корист царевића Алексеја, но поштујући дворски статут о наслеђивању, Николај Други 16. марта абдицира у корист свог брата Михаила. Схватајући да монархија више нема будућност (утицајни Керенски прети да ће повести нову револуцију), следећег дана абдицира и Михаило, и Русија 17. марта 1917. постаје република. Нову власт прве су признале Сједињене Америчке Државе и земљи одобриле зајам.

И док су мењшевици сматрали да власт треба да буде у рукама либерала, а совјети да имају контролну улогу, већина водећих бољшевика, с Лењином на челу, налазила се у изгнанству. Одмах по избијању Фебруарске револуције Лењин из Швајцарске креће пут Русије. Преко загонетног Александра Парвуса (Израел Хелфанд) склапа споразум с немачком владом, која обезбеђује „пломбирани вагон” за Лењина и још 23 револуционара за прелазак преко немачке територије, као и знатна новчана средства. У возу Лењин пише своје чувене „Априлске тезе”, које се, лишене утопијских црта, могу свести на следећи политички програм: отказивање послушности привременој влади и претварање буржоаске револуције у социјалистичку, напуштање парламентаризма и успостављање власти совјета, излазак из рата, национализација земље и средстава за производњу. Готово у исто време други архитекта Октобарске револуције Лaв Бронштајн Троцки враћа се из САД, где је био у егзилу (такође са знатним новчаним средствима) и брзо постаје председник Петроградског совјета.

Бољшевици су били спремни за освајање власти и рушење привремене владе, с којом је кратко примирје постојало само током несупеле побуне генерала Корнилова. Бољшевичка агитација падала је на плодно тло, јер је за време привремене владе Александра Керенског стање у Русији било све теже: индустрија практично није радила, немири на улицама и у селима били су непрекидни, још је беснео рат с надмоћнијом Немачком, а неки од генерала тежили су да уз помоћ страних сила сруше и власт привремене владе и власт Петроградског совјета и обнове монархију. Одлуку о устанку донео је бољшевички Централни комитет 9. октобра (датуми по старом календару), а припреме су трајале још неколико недеља, уз сукобе радничких милиција с војском, која све више прилази бољшевицима. У ноћи између 24. и 25. октобра покренут је план државног удара који је прецизно осмислио Троцки (а о коме с нескривеним дивљењем пише Курцио Малапарте у чувеној „Техници државног удара”) – заузимање телефонских централа, телеграфа, електрана, мостова, тако да је свака реакција власти практично била онемогућена. А само заузимање Зимског дворца изгледало је сасвим друкчије него што су касније приказивали пропагандни филмови. Није било никаквог бомбардовања Зимског дворца с „Ауроре”, с ње је само симболично испаљен један хитац као знак да је војска пришла бољшевицима; није било жестоког отпора јункера и Женског батаљона, чуо се само један пуцањ; чувени јуриш на Зимски дворац није био ништа друго до јуриш сиротиње која је грабила да одатле понесе све што се понети могло, док се привремена влада предала практично без икаквог отпора.

Следећег дана одржан је Други конгрес совјета, на коме су већину чинили бољшевици уз подршку левих есера. На њему је службено проглашено смењивање привремене владе и преношење свих њених прерогатива на радничке совјете. Лењин је прочитао и своја два декрета, декрет о миру и још значајнији декрет о земљи, којим се сва земља проглашава државним власништвом и без икакве надокнаде одузима од велепоседника и цркве и даје на обрађивање сељацима. Бољшевичким освајањем власти завршићемо уводно излагање, иако би његов саставни део требало да буде и Брестлитовски мир, грађански рат и интервенција, ратни комунизам и НЕП, црвени терор и још много шта.

Вредносне оцене Октобарске револуције потпуно су супротстављене: једни је виде као извор свег зла и страшних страдања којима је био изложен руски народ (грађански рат; глад у ратном комунизму и тридесетих година током индустријализације; чистке и логори), као издају земље (губитак територија Брестлитовским споразумом), као прогон цркве и многе друге грехове. Други пак у први план истичу хуманистички легитимитет Октобра, за који сматрају да је вратио достојанство човеку: бесплатно образовање за све, бесплатна здравствена заштита, осмочасовно радно време и пуна запосленост, хуманији услови рада, укидање дечјег рада, изједначавање мушког и женског рада, давање политичких права женама. И многи који не гаје симпатије према комунистичкој идеологији признају данас да су победа над интервенционистима и индустријализација под Стаљином, уз све жртве, омогућили Русији да не постане западна колонија, распарчана на низ зависних државица, већ велика сила и алтернатива која је самим својим постојањем у ХХ веку обуздавала суровост капитализма (формирање тзв. држава благостања), а како суров либерални капитализам може бити, сви смо осетили после распада СССР-а.

Октобарска револуција оставила је, наравно, дубок траг и на филму. Већ 1920. снимљено је Заузимање Зимског дворца, прва мистификација Октобарске револуције. Реч је, заправо, о масовној представи коју је пред Зимским дворцем поставио Николај Еврејинов, присталица оживљавања „античког позоришта” (у реконструкцији је поред глумаца Петроградског пролеткулта учествовало и 6.000 статиста).  Но, највеће интересовање (по задатку) за филмовање тог догађаја побудила је прослава десетогодишњице револуције, када је настало неколико изузетних играних филмова, толико упечатљивих да смо навикли да неке од њихових кадрова прихватамо као документарне: Москва у октобру Бориса Барнета, Крај Санкт Петербурга Пудовкина и нарочито Октобар Григорија Александрова и Сергеја Ајзенштајна (који се често користи као пример стварања „друге реалности” на екрану). Из те године потиче и мени најдражи документарни филм о тим догађајима, Пад династије Романов Есфир Шуб. Она је врло интересантна личност. У раној младости радила је у НАРКОМПРОС-у (Министарство културе и просвете) као лична секретарица Всеволода Мејерхољда, а у време НЕП-а за Госкино ради на монтажи страних филмова, истовремено истражујући предреволуционарне хронике које су се налазиле расуте и необележене у московском Музеју револуције. Ту је пронашла и збирку дворских филмова цара Николаја, која ће постати кључни део њеног монтажног архивског филма Пад династије Романов, посвећеног Фебруарској револуцији  (завршава се Лењиновим доласком у Петроград). Есфир Шуб је вештом монтажом, наизменично ређајући наизглед непристрасну хронику из живота царске породице и томе супротстављене детаље тешког живота обичног света, само филмским језиком указала на неизбежност предстојеће револуције. Кратки титлови коришћени су искључиво да документују или објасне поједине кадрове педантно постављене у одређени временски контекст, а врло ретко сами по себи имају пропагандни циљ. Есфир Шуб указала нам је и на богату документарну продукцију у царској Русији. Осим фонда Николаја Другог, ту је и мноштво ретких снимака из свакодневног живота, затим низ значајних личности из руске и европске политике, Првог светског рата. Подстакнута успехом тог филма за који је коришћен архивски материјал 1911–1917, исте године монтирала је Велики пут, који говори о периоду 1917–1927, а наредне, 1928. и Русију Николаја II и Лава Толстоја, који бележи време између 1896. и 1912. Та три филма представљају епску трилогију руске историје од појаве филма до 1927. године.

И други филм нашег програма, Од цара до Лењина (1937), настао као резултат сарадње Макса Истмана, познатог америчког радикала и социјалисте, и руског емигранта Хермана Акселбанка, спада међу најзначајније документарне филмове ХХ века. Акселбанк, који је потписан као продуцент и редитељ, готово двадесет година скупљао је из разних извора филмске материјале о Октобарској револуцији – на шпици је наведено да материјали потичу из више од стотину различитих извора. За разлику од претходног, филм Од цара до Лењина не зауставља се на Фебруарској револуцији, већ укључује и октобарски преврат, склапање Брестлитовског мира, сурови грађански рат и интервенцију Антанте, победу бољшевика и стварање Треће интернационале. Добра монтажа богатог архивског материјала, праћена зналачким, оштрим и на тренутке духовитим коментаром Макса Истмана, учинила је да филм по премијери добије врло повољне критике (о њему се похвално изразио и Чарли Чаплин). Ипак, то дело наишло је на бојкот америчких комуниста, којима је сметао значај који је дат Лаву Троцком као творцу и организатору Црвене армије (снимци Троцког можда су и заступљенији него снимци самог Лењина), истакнут је и допринос „старе бољшевичке гарде” управо страдале у стаљинистичким чисткама, док се сам Стаљин појављује узгред, и на самом крају филма.

Претходна два филма снимљена су на десету и двадесету годишњицу револуције, а Октобарска револуција  Фредерика Росифа премијеру је имала 1967, на педесетогодишњицу. Тај истакнути документариста (рођен на Цетињу) дао је можда најобјективнију слику октобарских догађаја. Већ виђене архивске снимке допунио је новим, ређим, и збивања пратио до 1924. године, закључно са смрћу Владимира Иљича Лењина. Осим уобичајеног револуционарног херојства снажно су истакнута и страдања која револуција доноси обичном свету – црвени терор, ратни комунизам и глад, присилно одузимање намирница, изгубљеност раније добростојећих који сада продају последње остатке успомена не би ли преживели, стравична страдања деце. На другој страни је елан изградње, остваривање социјалистичких идеала, нова уметност (Јесењин, Мајаковски), оптимизам стварања новог друштва приказан кроз одлично умонтиране кадрове Човека са филмском камером Дзиге Вертова.

Последњи филм на нашем програму је мало познато дело Више светлости Марине Бабак, настало 1987. године, у доба стерилне и промашене перестројке, на 70. годишњицу револуције. Филм прати готово целу историју СССР-а, од Октобарске револуције, изградње новог друштва и човека у складу с марксистичким идеалима, стаљинистички терор и чистке, али и невероватну индустријализацију и победу у Отаџбинском рату, настајање суперсиле која осваја космос, до стагнације и труљења оличеног у геријатријској партијској и државној номенклатури, зарђалим и напуштеним фабрикама и првим демонстрацијама и нередима (не у балтичким земљама као што се могло очекивати, већ у Алма Алти), што ће за неколико година довести до распада прве земље социјализма и коначне пропасти октобарских идеала."

Божидар Марјановић

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Четвртак, 23. новембар 2017.

16:00 ПАД ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВИХ (СССР, 1927)
Падение династии Романовых
Режијa: Есфир Шуб (Эсфирь Шуб)

17:30 ОД ЦАРА ДО ЛЕЊИНА (САД, 1937)
Tzar to Lenin
Режија: Херман Акселбанк (Herman Axelbank)

19:00 ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА (ФРА, 1967)
Révolution d'Octobre
Режија: Фредерик Росиф (Frédéric Rossif)

21:00 ВИШЕ СВЕТЛОСТИ (СССР, 1987)
Больше света
Режија: Марина Бабак (Марина Бабак)