Crna kutija u Beogradskom dramskom pozorištu -Koliko se zaista poznajemo?

Glumački asambl predstave "Crna kutija"

Glumci i autorski tim filma "Potpuni stranci"

“Crna kutija” Ane Đorđević, komad inspirisan italijanskim hit filmom „Potpuni stranci“ (“Perfetti Sconosciuti”) Paola Đenovezea iz 2016. godine, u režiji Andreja Nosova i koprodukciji sa Beoartom (Boris Mišković), biće premijerno izveden 3. novembra na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Kulturnik je svedok uspeha koji donosi tandem Ana Đorđević-i Boris Mišković. Ko nije pogledao adaptaciju Krležinog dela „U agoniji“ ima priliku da grešku ispravi u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Kako je to već Markes konstatovao vodimo tri života: javni, privatni i tajni. Tako na sceni pronalazimo okupljene da dočekaju pomračenje meseca, sedmoro prijatelja. No, oni tokom večere razotkrivaju svoje najintimnije žudnje i tajne. Ono što je trebalo biti simpatična igra poput “istine ili izazova” pretvoriće se u pravu noćnu moru, mimikrija iščezava, a budućnost svih prisutnih postati krajnje neizvesna. 

Otvara se Pandorina kutija.

Šta to krijemo jedni od drugih i zašto? Sjajna studija prevrtljive ljudske prirode, koju je eto zaskočio taj mobilni telefon, "crna kutija naših života", potencijalna tempirana bomba, koja nas čini ranjivim i razotkriva nas i ogoljava u potpunosti. Nisu li tajne zapravo zavere?

Konferenciju za medije otvara Slobodan Ćustić  direktor BDP-a rečima:

„Nemojte to raditi kod svoje kuće! Život nije samo bajka, može da bude i basna!“

U svojstvu koproducenta obraća nam se Boris Mišković kojem je ovo četvrta koprodukcija i koji je zadovoljan dosadašnjim rezultatima. 

Autorsku ekipu čine scenograf Tamara Branković, kostimograf Selena Orb, kompozitor Draško Adžić., saradnik na tekstu bio je Andrej Šepetkovski. 

 

Ana Đorđević  o komadu kaže:

„U noći pomračenja meseca, koji se od davnina smatra misterioznim pokretačem velikih ličnih promena, civilizovan čovek, upakovan u šareni papir bračnog i profesionalnog statusa, sakriven iza svojih hobija i društvenih uloga, pokazaće svoju pravu prirodu – ili neće? 

Ukoliko je pokaže, kula na čijem je vrhu živeo, naizgled zaštićen, survašće se u ponor, ali će na goloj zemlji možda nići seme života kakav zaslužuje jedno dostojanstveno ljudsko biće. 

Ukoliko je ne pokaže, ostaće relativno zadovoljan, a šta je civilizovanom čoveku modernog doba drugo i potrebno osim udobnog, poznatog, dosadnog, ali prijatno uobičajnog osećanja zadovoljstva?

Snaga pomračenja meseca nemoćna je spram prijateljstva koji je čovek izgradio prema tom mlakom stanju polulaži u kojoj živi i u kojoj će umreti, kao da ga nikada nije ni bilo.“

Reč uzima reditelj Andrej Nosov:

„Ko su savršeni ljudi koje volimo i pored kojih živimo? 

Da li znate da  vaša drugarica ima vezu sa vašim kumom?

Da li je naše savršeno i srećno životarenje, kako se trudimo da ga predstavimo svaki put kada se okupimo i slavimo, zapravo maska za nesrećne duše, koje ni posle puno godina života ne znaju šta će biti kad porastu?

Koliko dece ima vaš tata?

Kolika je cena laži? Spokoj, možda?

Ovaj niz pitanja je strašan i možda je bolje da ne talasamo.

laž je jednostavna, a bolna kad se razotkrije.

Istina je teška, a oslobađajuća kada je ne kriješ.

Licemerje je hronična bolest i vrlo živa pojava. Ova predstava nastaje kao mreža tajni između sedam bliskih ljudi. “ i zaljučuje:

„Probe smo vršili u najčudnijom terminima!“

 Igraju: Nataša Marković, Ljubinka Klarić, Ivana Nikolić, Ivan Zarić, Nemanja Oliverić, Petar Benčina i Miloš Timotijević, a njihovi telefonski sagovornici (glasovi) su: Vesna Čipčić, Pavle Pekić, Jovana Gavrilović, Milan Marić, Slaven Došlo i Ivana Jovović.

Ljubinka Klarić rad na ovom komadu ocenjuje kao veliki izazov, kao jedan nekonvencijalan prilaz koji nije dosad susrela u svojoj karijeri i kao takav posve autentičan. 

Miloš Timotijević premijerno gostuje na daskama BDP-a, a isto tako po prvi put sarađuje sa nekim kolegama u predstavi. 

Nemanja Oliverić se pita zašto imamo potrebu da krijemo i šta to? Da li ono značajno, vredno, ili...?

Ivan Zarić kaže da je ovak komad pravo pozorište, ono koje traži od publike da dođe i komad pogleda više puta. 

Petar Benčina zaključuje obraćanje glumaca konstatacijom da nisu želeli da se bave moralisanjem i osudom svojih likova. I on se pita:

„Koliko je moguće podneti svu tu istinu? Ili... nešto treba da ostane zataškano?

Svaka sličnost sa nekom pričom koju znate je slučajna. Ovo je priča o svima nama.  

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Kao što ste mogli već da pročitate komad “Crna kutija“ inspirisan je italijanskim hit filmom “Potpuni stranci“Paola Đenovezea iz 2016. godine. Zanimala me je ta lokalizacija sjajnog teksta  na turbulentno i košmarno tlo naše, njegova metastaza u ovdašnjoj trivijalnosti i primitivizmu. Zanimao me je motiv i efekti ove adaptacije-šta se moglo više uraditi i na šta staviti naglasak?

Na svu sreću autroski tandem u sastavu: dramatizacija Ana Đorđević i režija Andrej Nosov nije podleglegao banalizaciji teksta. Prilagodili su tekst našim specifičnostima, tako što su likove nijansirali u skladu sa  srpskom društvenom lestvicom. Te imamo ženu konzumenta, dekana-oštrokonđu (Ljubinka Klarić) koja se kroz život probija malom grudima (te hoće da ih uveća), a ne razume ni rođenu zaljubljenu ćerku, muža hedonisitčkog papučara, arhitektu po vokaciji  i kuvara po sopsvenoj želji (Ivan Zarić), učiteljicu koja je u mladosti snimila kućni pornić (Ivana Nikolić) a sada je smerna i poštena, površnog tipa, koji sanja zelenu travu doma svoga (sa 400 autohtonih travki) gde bi gajio koze (Nemanja Oliverić), geja koji vodi igranicu a ima fakultetsku diplomu i brižnu majku (Miloš Timotijević), pilota (Petar Benčina) koji živi sa majkom i nezadovoljnom ženom (Nataša Marković), a opušta se u teretani. I dok se mesec polako zamračuje svi oni su zarobljeni u svojim egoorbitama, bez suštinske interakcije s ostalim planetama prisutnim na tvoj svečanoj i raskošnoj večeri.

Mnogo više pažnje posvećeno je društvenim mrežama, nego u filmu. Po meni nepotrebno, ali treba zadovoljiti razmaženu publiku. Ukazano je i na njene zloupotrebe i to vrlo plastično, balkanski - pravo pa na genitalije. 

Dok italijanska verzija stepenasto gradi napetost, suptilno, prefinjeno, sa tananim nijansama, ne gubeći na ritmu, srpska varijanta je bliža komediji, sa tamnim prelivima i povremenim prekidima radnje. I dok se u orginalu magiji crnih kutija naših života i zlokobnog dejstva pomračenja sunca, tek diskretno naznačena, tek da se podcrta, u srpskom izdanju njome kao da se hoće da se opravdaju fleke koje akteri neprekidno čine. Da se aboliraju od odgovornosti za sopstvene promašaje. Tako poznato, tako srpski! 

U srpskoj verziji pažnja je fokusirana na porodicu u tranziciji, na mnogobrojne anomalije koje doprinose njenoj postepenoj razgradnji, te papučar – hedonisa kažnjava gošću koja je na mreži za upoznavanje stavila sliku njegove ćerke, tako što ih sve lišava čizkejka, žena mužu brani da puši, otima mu cigaretu i „vuče da se ne ugasi“, a on pali već novu...   

Suočavamo se sa svetom gde su omatoreli teret, koji pod hitno treba ekspedovati u staračke domove *****. Gde se muškarci hvale svojom muškošću, a žene su i pored toga svega večno nezadovolj(e)ne. Ali, gde je bar ostalo malo džentlmenskog ponašanja, da se poradi nje i slaže, pa bilo da ima ljubavnika ili pijana nekog pregazi. Nekad se prljavi veš prao u mašinama, sada se pohranjuje po sim karticama i društvenim mrežama!

Naša predstava, nepotrebno, širi temu uvodeći i organsku i vegansku ishranu, čime se otupljuje suštinu, ali možda uveseljava publika. Ono što je za pohvalu se nalazi u raspletu, u vidu replika prikrivenog geja koji kako bi se kamufilrao u sveoštoj mimikriji izgovara kako je „veganstvo predvorje pederastije“. Licemerje je time stavljeno na pijedastal, gde mu je i mesto u svim malograđanskim društvima. U društvima koja nemaju adekvatan odraz u ogedalu. Poput duhova i vampira....

Ljubinka Klarić u donekle sličnoj ulozi kao u komadu „Moj deda je aut“, doduše manje ubedlljiva, Nataša Marković standardno dobra i razigrana dominira nad Petrom Benčinom, dok ne zamene uloge, Miloš Timotijević suptilno, nenametljivo i s merom gradi lik geja, koji u celom tom cirkusu deluje najsmirenije, najiskrenije, mada svakako nije i najmanji krivac za celokupni fijakso. Lep primer razbijanja šablona je što on u svojoj ulozi deluje muževnije od ostalih muškaraca, pogotovo od sevilnog muža koga bravurozno tumači Ivan Zarić. 

Vrhunski dizajnirana scenografija koja dočarava kombinovanu sobu modernih stanova sa trpezarijskim stolom u fokusu, u čijoj se pozadini naslućuje kuhinja, navela je ekipu Kulturnika da zažali što mesta nije dobila baš u tom delu scene. Po onoj narodnoj „dok se dvoje svađaju, treći se dobro najede“, mogli smo da degustiramo specijalitete koje je Ivan Zarić besomučno i neumorno pripremao. A na sceni se već odveć zakuvalo i nije jasno ko će kusati tu vruću kašu a da se dobrano ne opeče. 

Nakon premijere 3. novembra i prve reprize 5, komad će biti izveden 7. novembra u takmičarskom programu XIII Pozorišnog festivala u Aranđelovcu. Festival, koji će ove godine biti održan pod nazivom „U potrazi za smislom“ u organizaciji Centra za kulturu Aranđelovac, svečano će biti otvoren 3. novembra i tokom pet festivalskih dana ugostiće Srpsko narodno pozorište, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Narodno pozorište Kikinda i Budva Grad teatar. 

Festival će imati i prateći program pa će za samo otvaranje 3. festivala biti upriličena izložba “Petar Kralj – uloge u pozorištu i na radiju”. Sledećeg dana predstaviće se glumci Irfan Mensur i Ana Sofrenović u okviru programa Glumci o glumcu. Najbolju predstavu biraju gledaoci popunjavanjem anketnog listića posle svake predstave.

Andrej Nosov (Prokuplje, 1983) je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovo je njegova deveta režija. Bavi se temama društveno-političke odgovornosti, promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava. Osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakt fonda. Od predstava izvojićemo „Aveti“ u Bitef teatru i „Ostaci“ koji su premijerno prikazani na festivalu Dev9t.