„Žene koje ne razumeju silovanje
ne mogu se od njega ni odbraniti.“
Kamila Palja, Seks, umetnost i američka kultura
Komad Nečiji anđeo, kroz
istinitu priču u vidu potresne ispovesti
žrtve i njenu ličnu traumu, govori o ruštveno-sociološkim problemima odnosa
prema traumi drugoga, o percepciji društva koje se svodi na ignorisanje
tragične sudbine tela i nerazumevanje stanja ponižene duše. Ovo je predstava i
o posledicama te traume sa kojima se žrtva suočava i bori potpuno sama.
Empatija šta to ono beše?
Žrtva, nema ispred nas, u prvom
planu, tek uz pokoji jecaj, prigušeni jauk,
mučni pokret, koji ne prestaje da priča
i svedoči o svim bolovima, posledicama,
kovitlacima. Žrtva kroz koreografiju i izvođenju Anje Nikolić. Žrtva naspram ekrana. Ekran kao društvo. Naspram displeja
koji nam plasira fakte - društvene, kriminalističke, istorijske, pravne,
psihološke, fakte u realnom vremenu, direktno bez pardona u lice, zapanjujuće i
uznemirujuće. Live!
Unutrašnji ranjeni svet žrtve
naspram surovog spoljašnjeg sveta spremnog da dalje nesmanjenom žestinom
viktimizuje istu. A između ta dva pola... stoji snažna naracija glumaca Milice Janketić i Miloša Lalovića, praćena prisilno svedenim ali ubedljivim glumačkim
sredstvima. Naracija koja postavlja pitanja, iskrena, drska, koja budi, koja
iskače i uvlači i samu publiku u središte angažovanosti.
In medias res. Energija i
dinamika između pomenuta tri postavljena stuba, pažljivo lišena patetike, koja
od samog početka dovodi do potpune identifikacije sa preteškim i predugim
posttraumatskim fazama, ubacuje gledaoca u uvide, zadviljujuća je. Njoj
doprinosi i muzička podloga, takođe svedena ali krajnje funkcionalna.
Sam reditelj Attila Antal komponovao je i muziku pored toga što je uz Biljanu Rončević pisac teksta a uz Anju Nikolić sudelovao u koreografiji.
Po njegovom iskazu pažljivo je merena svaka reč:
„Dugo smo tražili način na koji
ova istinita priča treba da bude postavljena na scenu. Pažljivo vagali svaku
reč, svaki ton, jer je tema više nego osetljiva. Ono što se pokazalo kao
slabost žrtve postala je i naša slabost; saživeli smo se sa stanjem glasa koji
zastupamo, ovim putem javno, usled njegove nemoći da progovori sopstvenim
životom.
Polazna tačka jeste ispovest,
forma u kojoj sukob ne dolazi iz sukobljavanja između likova već iz lične
nemogućnosti da se govori o traumi pred drugima. Radnja nije u akciji, već u
trajanju. Žrtvu ne posmatramo spolja, kroz ono što radi ili trpi, nego iznutra
– kroz ono što kaže da joj se desilo.
Bez skrivanja iza fikcije likova
ili stila, najteži zadatak je bio učiniti ovu priču bliskom, a podnošljivom,
naglašeno refleksivnom, i tako skrenuti pažnju društva na ozbiljan problem koji
se tiče svih nas, a o kome se uporno ćuti. To ćutanje na emotivnom nivou čini
žrtve gotovo osuđenim na život u tišini i samoći, a na intelektualnom, u
najmanju ruku, neshvaćenim.
Naša predstava je etička pobuna protiv takvog društvenog položaja ne
samo žene, već i svake osobe koja se iz nekog razloga danas oseća poniženom.“
I to je tačka u kojoj nastaju
problemi. Kako priteći u pomoć a ne nanovo povrediti već povređene. Iako je neophodnost
pomoći u prevenciji svakako nesporna. Kako biti angažovan spram društva a istovremeno
ne biti grub prema osetljivom segmentu populacije. Paklenu razornost tog
"minskog polja" osetio je svojevremeno i čuveni ilustrator i
karikaturista Dušan Petričić kada je
izazvao bes roditelja dece a teškoćama u razvoju nacrtavši vesele cvetiće u
saksiji i jedan uvenuo van nje.
Otuda i povremena isklizavanja po
tankom ledu prenaglašene političke korektnosti. Preterano recimo zvuči procenat
potencijalnih recidivista. Izbegava se i tema pandemije zloupotreba, korišćenja
lažnih optužbi zarad efikasne diskreditacije protivnika poput političkih,
poslovnih ili nepodobnih partnera.
A krajnju štetu od toga bi opet
mogle da trpe istinske žrtve. Prestalo bi da im se veruje. Oduzeo bi im se u
startu na kredibilitetu na način na koji se on oduzima javnoj reči od kada je ona
u većinskom posedu tabloidnih medija. Živimo u vremenima kada je dizanje
prašine samo sebi cilj i svrha, gde i najpotresnije, najužasnije vesti traju tek
jedan dan. Gde one ne proizvode nikakvo dejstvo. Živimo u vremenima u kojima se
angažavanost izgubila, a društvo postalo nemi i pasivni posmatrač globalne,
gladijatorske, krvožedne arene. U kojoj je ishod borbe već unapred predvidljiv.
Nema hleba i sigurnosti - dajte im krvi i igara! I ubrzajte...
Ipak predstava nosi veliku dozu
iskazane hrabrosti i ozbiljnosti. Gledalac će svakako drugim očima pristupati
ovoj temi nadalje, sa širim i dubljim saznanjima i doživljajem.
Vrednost
predstave je i što nije tipično temu postavila kroz refleksiju odnosa polova
već kao aktivno pitanje opšte ljudske emancipacije i odgovornosti, dosta izraženu i kroz
izvanrednu glumu Miloša Lalovića.
Time se podiže svesti o sveprisutnosti rizika odnosno u
prevenciji istog. U finom balansiranju između neskrivene društvene
angažovanosti i aktivizma, usled koga bi se lako ovu predstavu moglo zamisliti
i u sklopu adekvatnih NVO tribina i sa druge strane teško uskladivih umetničkih
dometa u tako formalno omeđenom prostoru ova predstava se bliži maksimumu oba
zahteva i uspešno postiže svoj cilj.
Predstava je poslednji deo u ciklusu autorskih predstava
reditelja Atile Antala koje se bave intimnim i suštinskim problemima
pojedinaca, posebno osvetljenim kroz lični odnos muškarca i žene.
Нема коментара:
Постави коментар