Праизведба
драме „Тамо далеко, на Острву спаса“ Јелене Попадић Сумић, у режији
Владимира Попадића и копродукцији Крушевачког позоришта и Удружења
грађана „Fast Forward“, премијерно ће бити изведена прво у Београдском
драмском позоришту 7. марта, а два дана касније на матичној сцени.
„Тамо
далеко, на Острву спаса“ Јелене Попадић Сумић је мелодрама, која се
догађа на Крфу 1916. године. Драма се бави љубавним троуглом између
српског војника, доктора (који му је спасао живот) и докторове жене, али
и неизбрисивим трагом који су српски војници оставили на острву Крф
током свог опоравка, након албанске голготе.
Прича
о настанку овог комада је необична.
„У руке ми је доспела драма “Имам
право” грчког писца Костаса Асимакопулоса, а то је, колико ми је
познато, прва светска драма која се догађа на Крфу 1916. године у време
боравка српске војске. И та драма ми је послужила као повод, као
инспирација, да напишем своју драму“, записала је ауторка. „Постоје
различита објашњења зашто је период највећег страдања и највеће славе
Србије, период Првог светског рата, запостављен, како у знању народа и
званичној историји, тако и у уметности... Многе касније битке и ратови
добиле су много значајније место од Великог рата. Не само да је
неправедно, него је и необично, јер овај период српске историје у себи
има и херојску славу, и славну смрт, и људске судбине, и васкрснуће
једног потпуно уништеног народа“, сматра Попадић Сумић.
Списатељицу
је заинтригирала тема.
„Истражујући период и догађања, дошла сам до
занимљивих судбина... Дошла сам до информација о великим љубавима у
време највеће светске мржње, дошла сам до симболике Крфа овековечене у
миту о Одисеју, који је на повратку из Тројанског рата, после лутања,
страдања и бродолома, управо на Крфу обновио своје снаге. Дошла сам до
тога да ни у време највећег страха и страдања, људи нису престали да
сањају, нису изгубили веру у љубав. И дошла сам, по ко зна који пут, до
тога да су то једине вечне категорије“, закључује ауторка.
Данас
је оваква прича заправо веома ангажована. Редитељ Владимир Попадић у
експликацији бележи:
„(...) Патриотизам и осећај националног поноса су
деценијама толико естрадизовани и злоупотребљавани, да су „чувари“
српског идентитета постали: примитивци, хулигани, клеро-фашисти, ратни
злочинци и криминалци. (...) Ова представа нас враћа у време када смо
били храбри, романтични, дисциплиновани, искрени, часни, у време кад смо
волели Србију бескрајно и безинтересно“.
Сценограф
представе је Никола Николић, костимограф Јелена Николић Вановић,
композитор Василије Савић, а улоге тумаче: Милош Ђуровић, Небојша
Вранић, Марија Видаковић, Бојан Вељовић и Марија Гашић.
Премијера представе је 7. марта 2017. године на Сцени „Раде Марковић“ Београдског драмског позоришта.
Нема коментара:
Постави коментар