“Маестро” Сомборског Народног позоришта у Народном позоришту Београд

"Свет није завршен”, рећи ће Милан Коњовић (1898-1993) и узети кист да то сам учини, јер шта је друго чинити уметнику. Живот је отпочео и окончао у родном Сомбору. 

Само десетак дана после премијере у матичном Сомборском Народном позоришту “Маестро”, према тексту Миливоја Млађеновића, у режији Милана Нешковића гостоваће у четвртак 23. марта (19:30) на Великој сцени Народног позоришта Београд. Сомборско позориште, које је недавно дувало у 134 рођенданских свећица, један је од последњих бастиона одбране културе, посвећености, завереништво у позоришном смислу. То схватите када закорачите у ово прекрасно здање и уђете, рецимо у столарницу, а тамо вас дочека уредно поређани  столарски алат, спреман за  и параду. Само прошле године одиграли су 102 представе (73 домаћих и 29 гостовања), а кроз врата Талијиног храма прошло је 34.115. гледалаца. 

Комад, који је премијерно изведен  10. марта, посвећен је једном од најпознатијих сомборских сликара Милану Коњовићу, кога тумачи Саша Торлаковић.

У подели су и Богомир Ђорђевић, Ивана В. Јовановић, Марко Марковић, Срђан Алексић, Биљана Кескеновић, Вања Ненадић и Григорије Јакшић.

Овим комадом заокружава се сомборска трилогија  „Сомборске приче“ коју творе сомборске приче или приче чији су аутори знаменити Сомборци. Прва два  дела  су:  Хајматбух (Књига о завичају) и Гоголенд.

 

Представа о животу уметника Милана Коњовића-зашто?

„Зато што је таква фигура уметника захвална за драмска подешавања, али и за друге медије (попут књижевних форми)“, изјавио је на конференцији за штампу директор Сомборског позоришта Михајло Нестовић: „О Коњовићу је написано хиљаду страна текста, документа, критика, уметничких дела. Приказујемо скоро читав његов живот, мноштво ремисенција, асоцијација, то није пуки низ пејзажа живота, већ су његове слике  проговориле о њему“.

Глумац  Саша Торлаковић, који тумачи лик великог сликара истиче да ово никако није драматизована биографија, већ виђење ауторске и глумачке екипе живота сликара који је окренуо леђа светлима Париза 1932. године како би се препустио Сомбору. Којег су суграђани сретали како слика поред Великог бачког (Кишовог) канала, а привилеговани, а опет обични људи су се са њим и дружили:  

„Када се одбаце сви ти, пуни слојеви и богат уметнички и приватни живот, остаје човек-огољен и суштински као што смо сви ми, и ми смо од тога и пошли, од човека који се дружио са поштаром, школским другом, Емом, женом са којом је провео већи део живота. Појављује се ту и  знаменити Ћира Фалционе.  Пратимо живот једног  великог  човека, великог  сликара који је живео и дружио се са обичним људима и они су му били инспирација.“

Редитељ комада Милан Нешковић каже: „Иако се ова представа бави ликом и делом, локално али и глобално значајног, сликара Милана Коњовића, настојао сам да она буде тачнија и доследнија у емоцији и уметничком изразу, него да слепо прати фактографију. Од позоришне сцене смо направили простор сећања у коме се време и догађаји сажимају у низ сновиђења које прате логику унутрашње борбе главног јунака. У њима се уметник суочава са сопственим егом, одлукама које је донео и односом спрам најближих људи у својој околини. На тај начин, не причамо само причу о Милану Коњовићу, већ универзалну причу која анализира однос уметника и времена у коме живи. 

Ипак, најважнија и носећа тема ове представе је однос уметника спрам смрти. Да ли је уметност већа од живота или је живот као такав најнеухватлјивије и најзначајније уметничко дело од свих? И ко га на крају потписује- живот, смрт или уметник? Ако је уметник зашто је тако престрашен од живота?“

Милан Коњовић студирао је у Прагу и Бечу. Живео је у Паризу од 1924. до 1932. године. Његов опус чини преко шест хиљада уља, пастела, аклварела, темпера, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, витраже, мозаике...  Галерија  која носи његово име у Сомбору броји 1600 експоната. Доживио је пуну афирмацију на 294 самосталне и 693 колективне изложбе.  

Критичари су га понекад називали „последњим фовистом“. Други светски рат проводи у заробљеништву у Оснабрику. Коњовић је Сомборском позоришту даривао завесу, симбол почетка и симбол неминовног краја. Заједно са Херцегом Јаношем (који је  “Гоголанду” добио омаж) Коњовић је од бахатих моћника спасавао позориште и његову независност. Представа о њему позвана је на овогодишње Стеријино позорје. Кроз њу велики сликар Милан Коњовић живи свој други, позоришни живот.  Што је, свакако, и заслужио.

Доктор Миливоје Млађеновић, иако није рођен у Сомбору у њему проводи свој радни век.  Као неуморни позоришни истраживач није саблазнио комшије када се прочуло да пише комад о славном суграђану, Милану Коњовићу. Прати његов живот од гимназијских дана до смрти, кроз троструко сочиво: лични живот,  однос са околином и лични обрачун са самим собом. 

Овом представом Народно позориште Београд наставља мисију праћења продукционих искорака и њиховог угошћавања  на својим сценама. Тиме се, свакако, позитивном процесу децентрализације културе придружује и реверзибилни-долазак позоришта  из градова Србије у престоницу.  Што свакако обогаћује градски позоришни репертоар и убризгава му  неопходну, свежу крв. 

А када смо код Сомборског позоришта оно на Стеријином позорју поред ове представе гостује и са представом „Хорти“, Арпада Шилинга, у селекцији Кругови. Један од најзначајнијих европских позоришних режисера, Арпад Шилинг, на аудицији у Народном позоришту Сомбор изабрао је троје глумаца (Драгана Шуша, Бранислав Јерковић и Нинослав Ђорђевић) за коопродукцију Државног мађарског позоришта „Чики Гергељ“ из Темишвара, Позоришта класике „Јоан Славиц“ из Арада и Народног позоришта Сомбор. Представа би у Сомбору требала да буде приказана 31. маја, а 2. јуна на Фестивалу „Тест“ у Темишвару. Говори о животу Миклоша Хортија (1868-1957), контраверзног фашистичког злотвора, аустроугарског адмирала и мађарског регента, аболираног на Нирбершком процесу и скоро рехабитиованог у Мађарској.

Арпад Шилинг (1974.), реномирани је редитељ који је радио у многим европским позориштима, добитник награде „Станиславски“, „Легије части“ које му је доделило Министарство културе Француске, награде „Кактус“ и других.  Био је уметнички директор Позоришта „Кретакор“ („Круг кредом“), које је и основао и које се током три деценије постојања позиционирало као једна од најиновативнијих европских позоришних трупа.

Најаву представе можете одгледати ОВДЕ. 

Миливоје Млађеновић

МАЕСТРО

режија: Милан Нешковић

адаптација: Милан Нешковић и Сара Радојковић

сценограф: Весна Поповић

костимограф: Биљана Гргур

драматург: Сара Радојковић

асистент сценографа: Тамара Бранковић

играју:

КОЊОВИЋ Саша Торлаковић

ГЛУМАЦ Ивана В. Јовановић

ЕМА Биљана Кескеновић

ПОШТАР МАКСИМИЛИЈАН Марко Марковић

НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ Срђан Алексић

ЋИРА ФАЛЦИОНЕ Богомир Ђорђевић

КРИТИЧАРКА Вања Ненадић

БУМБАР Григорије Јакишић

инспицијент: Зоран Вучковић

суфлер: Нинослав Вранић

светло: Игор Пекановић; дизајн светла: Стипан Петреш; тон: Миле Ковачевић; израда декора: Ерика Вујић, Владимир Топалов и Иван Кустурин; израда костима: Драгана Гвардијан, Рената Терзић и к.г. Даница Комадина; шминка: Радмила Пекез; реквизита: Дејан Вуковић; декор: Андреј Тодоровић, Бранислав Бирвалски и Горан Берењи; шеф сценске опреме: Немања Вукичевић; бине мајстор: Дејан Плетикосић; техничко вођство: Стипан Петреш

вајар: Петер Мраковић

организатори: Весна Врањеш и Топлица Мандић

графички дизајн: Дејан Подлипец

уредник: Тијана Марковиновић

директор: Михајло Несторовић

 стручна подршка - учитељ плеса Лад Божић