45.FEST-OSLOBOĐENJE SKOPLJA

Dušan Jovanović napisao je dramu Oslobođenje Skoplja u leto 1976. godine. Tek završeni tekst predao je Borki Pavićević, koja nije uspela da ga umuva na repertoar Ateljea 212.

Ova pozorišna predstava premijerno je izvedena početkom juna 1978, na Gornjem Gradu u Zagrebu, u režiji Ljubiše Ristića i produkciji Centra za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine. Glavne uloge tumačili su Rade Šerbedžije i Inge Appelt.  Za muziku je bila zadužena grupa Leb i sol. Za potrebe ovog komada u jesen 1977. godine pod pokroviteljstvom Centra za kulturnu djelatnost omladine -CKD iz Zagreba formirana je  takozvana umetnička radna zajednica – KPGT. 

Predstava govori o propadanju jedne porodice za vreme nemačko-bugarske okupacije 1942. godine viđeno očima osmogodišnjeg dečaka Zorana. Kroz njegove oči proživljavamo svu surovost rata, siromaštvo, patnju, poniženje i izdaju, ljubav, šetamo ulicama okupiranog Skoplja.

Ovako sagledavanje istorije bilo je trn u oku partizansko-komunističkim čistuncima. Zoranova majka, žena partizanskog komadanta, spava s nemačkim oficirom kako bi porodici obezbedila hranu i izdejstvovala puštanje na slobodu svog svaka Đorđa, koji je uhapšen zbog komunističke agitacije i britalno prebijen u policiji. Obogaljen, on utehu traži u čašici i terorisanju ukućana. Bežeći od sumorne svtarnosti i čestih likvidacija čiji je neposredni svedok, dečak Zoran beži u fantaziju sanjareći o odsutnom ocu-heroju-Dušanu, mitskom liku na konju koji predvodi gerilce.

Filmska verzija, koju smo sinoć odgledali na 45.FEST-u, prva je filmska režija Radete Šerbedžije.Scenario su potpisali otac i sin Šerbedžija. Oslobođenje Skoplja  bilo je makedonski kandidat u nominacijama za Oskara. Film verno oslikava teme i dileme koje prate tako dramatičan period u istoriji jednog grada i njegovih stanovnika, ali od toga ne ide dalje. Zanatski dobro odrađen posao, koji više ne podiže prašinu kao nekad. Svojevrsan Radetov omaž svojoj i mladosti jedne generacije i jednog vremena, jedne zemlje i jedne ideologije. 

Pre projekcije filma, 1. marta u velikoj dvorani Sava centra, slavnom britanskom reditelju Hju Hadsonu dodeljena je nagrade 45. Festa Beogradski pobednik. Priznanje mu je uručio umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić. Hju Hadson autor je sjajnih filmova koji govore o borbi pojedinca protiv nepravde svake vrste. Uz dobrodošlicu Hadsonu na Fest, Pantelić mu je zahvalio za izuzetna ostvarenja kao što su „Revolucija“, „Vatrene kočije“, „Altamira“...

Hadson je naglasio da su svi ti filmovi rezultat saradnje sa drugim umetnicima:

„U umetnosti uopšte i naravno na filmu, sve je stvar saradnje. Za ovu nagradu koju mi uručujete večeras zaslužni su svi moji glumci, scenaristi i drugi članovi ekipa. Da njih nije bilo, ne bi bilo ni mojih filmova. Koliko sam čuo, jedna posebna saradnja rezultirala je filmom koji ćete videti odmah posle ove ceremonije, a koji su zajedno režirali otac i sin. To bi zapravo trebalo da bude logična saradnja u životu, do koje u praksi ne dolazi često“.

Hadson je dodao da u životu svakog reditelja postoje usponi i padovi:

„Zato mi je ovo priznanje važno i pomoći će mi da nastavim dalje karijeru. Zahvaljujem Festu, ova nagrada mi zaista puno znači“, rekao je on primajući statuetu Beogradskog pobednika, za koju je primetio da je vrlo lepa i da liči na Oskara, „samo što za razliku od njega ima i oružje (mač)“.

Danas (2. mart) će mu u zdanju Kinoteke biti dodeljen Zlatni pečat. 

 

Publici su se pred film, takođe, predstavili autori Rade i Danilo Šerbedžija. Rade Šerbedžija je rekao da njegov „razlog za rad na ovom filmu nije bio samo želja da na veliko platno prenese priču iz odlične predstave, koju su davno napravili Dušan Jovanović, Ljubiša Ristić i ansambl KPGT-a.  Razlog je bio dečak iz te drame, svedok užasa rata. U predstavi i filmu to je Drugi svetski rat, ali su i danas ponovo mnoga deca prinuđena da gledaju strahote rata.“

Šerbedžija je istakao da mu je jako drago što je ponovo na Festu:

 „Lepo je gledati kako taj festival u Beogradu, koji je uvek imao širom otvorene prozore za umetnost, ponovo dobija krila i postaje važna manifestacija na evropskom nivou“.

Posle projekcije publici su se poklonili, pored dvojice reditelja, i glumci Silvija Stojanovska i Dejan Lilić, kao i producenti Igor Nola i Goran Tozija.

Najavu filma možete pogledati OVDE.

OSLOBOĐENJE SKOPLJA

OSLOBODUVANJE NA SKOPJE / THE LIBERATION OF SKOPJE

Država:     Makedonija, Hrvatska, Finska , 2016

Program:     FEST 45 Gala

Trajanje:     110’

Režija:     Danilo Šerbedžija, Rade Šerbedžija

Scenario:     Danilo Šerbedžija, Rade Šerbedžija

Uloge:     Deniz Abdula, Kire Acevski, Stefan Arsić, Hristina Dimovska

Festivali:     Sarajevo, Zagreb, Bratislava, Pula, Skopje

Filmografija:     Danilo Šerbedžija 2016 Osloboduvanje na Skopje / The Liberation of Skopje / Oslobođenje Skoplja 2016 Papar i sol 2015 Zagrebačke priče vol. 3 / Zagreb Stories Vol. 3 2010 Sedamdeset i dva dana / Seventy Two Days Rade Šerbedžija 2016 Osloboduvanje na Skopje / The Liberation of Skopje / Oslobođenje Skoplja

Fotografija:     Dejan Dimeski

Muzika:     Tuomas Kantelinen, Vlatko Stefanovski

Producent:     Vladimir Anastasov, Robert Naskov, Igor Nola, Goran Tozija

Produkcija:     Art Films , F&ME, Kino Oko, Lijeni Film, MP Film , Partysans Film

FEST intervju: Danilo Šerbedžija, koreditelj filma „Oslobođenje Skoplja"

Danilo Šerbedžija rođen je 1971. godine u Zagrebu. Njegovo rediteljsko debitantsko delo, Sedamdeset i dva dana, 2010. godine bilo je hrvatski kandidat za Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Radi paralelno kao reditelj i glumac.

Kako je došlo do toga da „Oslobođenje Skoplja“ radite zajedno sa  svojim ocem?

Ideja je krenula od Radeta, on ima tu ideju celi život. Bio mu je san da napravi film po istoimenoj legendarnoj predstavi Dušana Jovanovića. Neko vreme tokom 90-ih je to dogovarao sa rediteljem Živojinom Pavlovićem. Žika je i napisao scenario sa kojim, međutim, nije bio zadovoljan. Onda je oko 2008, 2009. godine Rade opet krenuo u ideju realizacije filma, kontaktirao svog starog prijatelja Gorana Toziju, producenta iz Skoplja, sa kojim je radio i fillm „Pre kiše“. Tako smo krenuli opet u tu akciju. Prvo je trebalo Rade sam da režira, ali valjda zbog činjenice da i glumi jednu od najvažnijih uloga, a nikad ranije nije režirao na filmu, htio je prebaciti meni palicu. Rekao sam mu: ne dolazi u obzir, jedino može ako ćemo zajedno režirati.

To je svakako neuobičajeno iskustvo. Kako ste ga Vi doživeli?

Iskustvo je bilo jedinstveno. Mogu reći da nije bilo problema, što sam se u početku bojao. A da li bih ponovo tako radio, pa mislim da ne bih. Ne zbog nekih negativnih konotacija, nego je svar u tome da koliko god režiser morao prihvatati savete saradnika, jer je film timski rad, ipak na kraju njegova mora biti zadnja. A kad su dve zadnje, tu dođe i do sukoba mišljenja.

Koliko se vas dvojica razlikujete po načinu rada?

Rade i ja smo različiti temperamenti. On plane jako brzo, mada nikada bez razloga. I ne odustaje. Ja sam s druge strane sklon nekada i odustati, tražiti kompromis zbog nekih okolnosti, na primer jer ne želim mučiti ekipu. A Rade je bio beskompromisan u režiji, što mi se izuzetno sviđa. Recimo, treba da završimo u osam sati, ja znam da ne stižemo snimiti još tri kadra i već razmišljam kako ih spojiti, ali on - ne. On insistira da se urade sva tri. Kod njega nema ne. Što me u tom trenutku, recimo, živcira, ali itekako poštujem tu njegovu požrtvovanost.

Mlađe generacije nisu bile u prilici da vide slavnu predstavu, sa kojom je krajem 70-ih nastao KPGT. Kako biste Vi predstavili ideju filma, za koji su scenario pisali Dušan Jovanović i Rade Šerbedžija?

Misao vodilja je bila kako sada ponovo u svetu gledamo strahote rata i opet neke dečje oči uplakane, decu koja su morala zbog ratnih užasa prevremeno odrasti. Naša poruka je da ni jedno dete više ne bi smelo zbog ratnih strahota prevremeno napustiti svoj dom i svoje detinjstvo.  Umetnici uvek pokušavaju da istaknu tu poruku, ali nismo mi ti koji odlučujemo. Naš glas, nažalost, nije dovoljno jak, ali to naravno ne zači da ćemo odustati.

Inače, dok je u predstavi naglasak bio na ratu viđenom očima deteta, u filmskoj verziji je nešto više dodata i ideja praštanja.

Vi ste u predstavi igrali tog dečaka, Zorana. Kako se sećate tog iskustva? 

Tada nisam uopšte razmišljao šta to sve znači. Kada imaš 10, 11 godina ne misliš o porukama, značenju komada i vrednostima projekta. Jednostavno je to meni bila igra. Kao detetu bilo mi je super putovati s predstavom po Americi. Naravno, kada si 35 godina stariji, razmišljaš i o drugim stvarima, svestan si važnosti te drame i koliko je ona aktualna i danas, nažalost.

Glavnu žensku ulogu igra vaša sestra Lucija Šerbedžija. Kako ste birali glumce, ko je imao odlučujuću reč?

Dosta smo razgovarali, ali su odluke na kraju bile zajedničke za sve glumce. Pravili smo audiciju za neke uloge. Znali smo od početka da je Rade Georgije, kao i za Luciju, samo sam se ja bojao zbog makedonskog jezika. Tu nam je puno pomogla makedonska glumica Silvija Stojanovska. Nju smo takođe odmah hteli jer ima sličnu energiju kao Inge Apelt, koja je igrala u predstavi. Lucija je boravila kod nje mesec dana i svaladala jezik.

Za ostale smo radili kastinge, pogotovo za decu. David Todosovski je strašan talenat. Imali smo na audiciji 300 dece i dogovorili smo se da ih Rade i ja odvojeno gledamo. David je bio prvi odabir i njemu i meni.

Što se tiče glumaca iz Finske, Rade je išao tamo raditi kast. Kako smo imali finskog koproducenta rekli smo - zašto nam Finci ne bi glumili Nemce. Tako smo tražili Fince koji znaju nemački i jako smo zadovoljni. Mislim da je Miko Nousiainen divan glumac, ima posebnu energiju i divan je čovek za saradnju.

Kako je protekla saradnja sa porodicom, a kako sa drugim članovima autorskog tima?

Sada me nije bilo strah da snimam sa Radetom i Lucijom, kao u mom prvom filmu „72 dana“. Prevazišao sam strah. Raditi sa njima je jednostavno.

Da se u filmu glatko spoje elementi ratne, porodične, ljubavne i drame o sazrevanju jako je zaslužan Nik Gaster, naš prijatelj iz Londona, koji je inače montažer i filma „Pre kiše“. Gaster je odličan montažer, ima pravi osećaj za ritam. Istina, ja sam navijao da bude duža verzija, hteo sam duži početak, ali možda je ovako bolje.

Jako smo zadovoljni i onim što je uradio makedonski snimatelj  Dejan Dimeski. Više sam ja radio sa kamerom, a Rade sa glumcima. Dosta sam dugo pričao sa Dejanom kako bi trebalo da izgleda film, išli smo zajedno u London u postprodukciji. Jako sam zadovoljan kako je on to prikazao, onako realistično, a opet malo bajkovito.

S obzirom da je ovo velika koprodukcija Makedonije, Hrvatske i Finske, da li ste imali dobre uslove za rad i budžet?

Imali smo odlične uslove. Tu nam je jako pomogao moj prijatelj iz Zagreba, producent Igor Nola, uz saradnju sa makedonskim i finskim producentima. Svi su bili na visini. Budžet, međutim, nije pitanje za mene. Ja ne znam šta je bruto šta je neto.

Film je prikazan na festivalima u Puli, Sarajevu, Bitolju, Helsinkiju. Da li publika ima različite reakcije u različitim sredinama? 

Ne, mislim da film nosi univerzalnu poruku. Možda jedino to da su gledaoci sa naših podneblja više upoznati sa okolnostima, dok se strancima možda mora objasniti šta sad tu Bugari rade, ali više manje mislim da su univerzalne i poruka i emocije i da ljudi svuda to iščitavaju kako treba.