„.. da radim jednu stvar danas, a drugu sutra, da lovim ujutro, pecam
poslepodne, hranim stoku uveče, kritikujem posle večere, dakle, sve što poželim
u određenom trenutku, a da, uprkos tome, nikad ne postanem profesionalni lovac,
ribar, stočar ili kritičar.“
Nemačka ideologija,
Karl Marks
Doći će vreme sveopšteg blagostanja
i opšeg boljitka, vreme u kojima će svako raditi po svojim mogućnostima, gde se
svako može usavršiti u bilo kojoj željenoj delatnosti, a uzimati po svojim
potrebama. Neće biti eksploatacije niti ikakve nepravde. Svi ćemo biti jednaki
u sreći i ona će biti bezgranična i večna. Tako su maštali i slatke snove
snivali klasici marsizma, komunistički ladoleži. No, vratimo se sada na scenu
Ateljea 212. predstava je na samom početku. Tišina, isključite vaše mobilne
telefone i ne šuškajte celofanom mentol bombona.
Dve žene na groblju. Cveće, suze.
Uceljena majka na grobu sina Pesnika. Pojavljije se još jedna, mlađa žena. Šta
ona tu traži?
Postoje vremena Pesnika i vremena
Ratnika. Da li znate u kojem veremenu vi živite? Kao da je bilo nekad... pod
velikim svetlim suncem, oko moje glave, ručali smo meso, glodali smo kosti
dobrih životinja, mi imamo snage, mi
imamo snage za još dan..
Ova predstava u formi dvočinke tematizuje
brehtovskim stilom prilađenim novom veku uvek komplikovan i dramatičan odnos
roditelja i dece. Odnos koji determiniše večito neshvatanje i neprihvatanje.
Odnos programiran kroz genetiku i porodično nasleđe, kroz nemirne aveti predaka;
streljanih i obešenih. Decu cveća smenila su deca radosti. Cvećari su ostali
raštrkani diljem vijetnamskih polja mirišu cveće od njegovog korenja. Ispostavila im se iluzija. A šta je sa
potonjima?
Porodična okupljanja i blagostanje
sedamdesetih godina XX veka. Zlatno doba samoupravnog socijalizma i
nesvrstanosti. Zlosutne uniforme tek u povoju. Sporadična rigidnost u doba opše
miline i dragosti. Žabokrečina i seks. Bezbrižna leta i raskošne svetkovine. Paradiraju
partizani, učitelji, narodni heroji, balerine i domaćice. Listaju drvrca
mladost-i bagrenje i dud.
Da li je njihova sena toliko
moćna da ispod njene krošnje, čak iz njihovog korenja ne može ništa da proklija
i opstane poneki mladi izdanak? Ali, zato je tlo pogodno za klicu nečega što će
pokopati svu tu sveprisutnu sreću. Brižne majke, mašine za rađanje i stameni
muževi predoređeni za herojska dela, slabi samo na alkohol. Iza neostvarenih
roditelja ostaju neka ironično-cinična deca. Ili ne ostaju? Čekam da prođe...
Pred nama je petoro dece
(Princeza, Pesnik, Zlatni dečak, Ratnik, Muza). Razmažena i titrana. Ispuštena.
Da li u njima ima iamlo životne radosti? Dramaturg
Dimitrije Kokanov sve to pakuje u Paket
aranžman i meće mašnicu. Dolazi jesen jedne države i jednog sistema. Vetar duva
ravno u lice, ravno do dna. Kurvini sinovi. Droga je, po rečima jednog uvaženog
i obaveštenog književnika, sistematski
ubačivana u više, socijalističke slojeve, međ’ rasojasanu, dokonu omladinu. Čuvana
u sefovima državnih banaka, a distribuirana krajnjim korisnicima posredstvom
pripadnika službi bezbednosti.
Kao vid pučke zabave, izbegavanje
dokolice, poništavanja besmisla, bezizražajnosti i opšteg sivila, kao efikasni
prigušivač eventualnog (ni sa čim opravdanog) bunta (pustiću glas iz grla!),
radi pasivizacije uvek revoluciji naklonjene omladine, posle rđavih iskustava sa
68-om. Dop za hop. Prati je muzika iz dna materice, iz tek iskopane rake, iz podnožja
testisa. Munjevito odrastanje od mleka iz sise do uboda heroina. Asid trip. Zagrljaj
kojem se ne može odoleti, kome se treba potpuno prepustiti; andjeoski
zavodljiv.
Izgubljene duše su među nama. Mladost oličena u žestokim momcima i slatkim
princezama na zrnu graška. Delovalo je da je sve zacementirano, da je večno, da
nije podložno nikakvim promenama. Par godina za nas.
"Ovo je epska priča koja se
bavi promenom epohe i slamanjem te epohe devedesetih godina i obrađuje dva
velika fenomena - rokenrol i Jugoslaviju. Deca radosti su deca koja su živela u
vremenu obnove, izgradnje i vere u miran i lagodan život, kasnije su ta deca
neslavno završila prilikom političkih nemira devedesetih godina.", zapazio
je Kokanov.
Milena Marković priznaje da je pišući ovaj komad pisala o
generaciji na koju se ugledala i koju je iskreno mrzela:
"Pisala sam i o svojoj
generaciji i o ljudima koji su nas napravili i o jednom prekidu u kome zapravo
na neki način dajem tezu da mi nismo odrasli."
A onda je iznenada nestalo
radosti. Rediteljka Snežana Trišić priređuje
parasos, posmrtnu odu radosti, rekvijem neshvaćenoj i osetljivoj deci
rokenrola:
„Zanimljivo mi je bilo da taj
presek epohe pratim i kroz pojavu i raspad rokenrola. Bilo mi je tužno i bolno
da je to stradanje jedina konstanta kroz sve te promene.“
Tako uspavani, ušuškani, orjentisani
samo ka muzici, nisu ni primetili da se okurženje opasno menja. Da oni polako
nestaju. Da se nebo naoblačilo. Da nasmenjanog radnika i seljaka na paradi
smenjuju sprovodi njihove mladunčadi. Da ih neki razigrani šarlatan jednog po
jednog odvodi u nepoznato. Šarlatan se javlja u vidu posrnulog anđela ekstaze, koji
je ili pasivan ili destruktivan, ovijalni podstrekač svega lošeg i saplitač
slabih.
„Prošli smo prve dane laganja
prošli smo prve dane kajanja“
Ekatarina Velika- Tonemo
Dolazimo do trenutka kada će
valcer konačno umuknuti a čuće se, do tada stidljive, ratne trube, vojničke
cokule i detonacije s obližnjeg fronta. Koji će one koji su dotad preživele obući
u kamuflažne uniforme, brendirana odela okorelih kriminalaca. A oni labilniji i
senzitivniji kopniće poput cveća. Zagledani u svoje prelepe snove. Koje se pred
njihovim očima raspadaju do atoma. Ispostavlja se da se trend sa Zapada u nas
pojavio s poslovičnim zakašnjenjem te smo i mi dobili svoje nekrofilske idole,
svoje Džoplinke, Henrikse, Merlinke i Dinove, Morisone... A varvari si već bili
pod našim zidinama. Uljuljkani i srećni nismo to ni zapazili. Varvari su bili
među nama.
Kolateralne žrtve i prihvatljivi gubici.
Pogrebna estetita koja je eklektični miks rok buntovika Morisona i doživotnog
maršala iz slikovitog zagorskog sela. Poslednja odbrana ideala koji ne mogu
biti odbranjeni. Jasne i nedvosmislene aluzije na kultnu srpsku rok grupu EKV. Dečak
i vode i devojka sa očima boje meda.
Predstava se na trenutke gubi u
nekoherentnosti, rasejava se u mnogim pravcima, a očaj i beznađe uporište
iznalaze u izraženoj bestijalnosti. Dečiji snovi i roditeljska pijanstva
okončavaju u suzama. Ova lutanja vešto spasavaju glumci svojim umetničkim
sredstvima i razigranošću. Kao i sjajna
muzička potka Irene Popović koja
doprinosi da se gorčina u ustima i
otužnost opšteg sunovrata lakše konzumirala s tom dozom slatke nostalgije,
koja je bila izlaz iz očajanja i uspavanka za jednu generaciju. Vreme je za
otrežnjenje.
Pred nama je ogledalo naših loših
navika i naših poganih karaktera. Naših iščašenih, samodovoljnih istorija, napumpanih
nadanja i naših promašaja. Ovde su prikazani poetski tugaljivo, malko
musavo, ali se ipak možemo razaznati. Ako to, uopšte, želimo. Ili ne?
„Treba mi svet
Otvoren za poglede
Otvoren za trčanje
I treba mi soba
da primi pet hiljada ljudi
sa dignutim čašama
Lomi se kristal...“
Ekatarina Velika –Budi
sam na ulici
MILENA MARKOVIĆ
DECA RADOSTI
Rediteljka: SNEŽANA TRIŠIĆ
Dramaturg: Dimitrije Kokanov
Scenograf: Darko Nedeljković
Kostimografkinja: Maja Mirković
Kompozitorka: Irena Popović
Koreografkinja: Bojana Robinson
Lektorka: Ljiljana Mrkić Popović
Asistentkinja rediteljke: Jovana Krstić
Asistentkinja scenografa: Ema Stojković
Asistent kompozitorke: Nikola Dragović
Organizatorka: Jelena Tvrtković
Asistentkinja organizatirke: Anđa Brstina
Inspicijent: Jovana Pavić
Sufler: Olivera Milosavljević
IGRAJU:
Pesnik: FILIP HAJDUKOVIĆ
Pesnikova majka: GORICA POPOVIĆ
Narodni Heroj, Pesnikov stric: NENAD ĆIRIĆ
Oficir, Pesnikov otac: MARKO GVERO
Partizanka, žena od Narodnog heroja: MILICA MIHAJLOVIĆ
Pisac disident, komšija od Narodnog heroja i lažni
prijatelj: MIODRAG KRSTOVIĆ
Balerina, žena od Pisca disidenta i jebačica Narodnog
heroja: RADMILA TOMOVIĆ
Zlatni dečak, voljeno dete od Narodnog heroja i Partizanke:
MARKO GRABEŽ
Princeza, paženo dete od Pisca disidenta i Balerine: JOVANA
GAVRILOVIĆ
Anđeo ekstaze, Seoski učitelj i Mladi partizan: BOJAN
ŽIROVIĆ
Muza: MILICA TRIFUNOVIĆ
Muzina majka, medicinska sestra: ISIDORA MINIĆ
Četnik, kelner i ratnikov otac: VLADISLAV MIHAILOVIĆ
Ratnikova majka: KATARINA ŽUTIĆ
Ratnik, voli Muzu ali mu ona ne da: MIODRAG DRAGIČEVIĆ
Cijeli moj život nikad nisam vidio ništa što tako brzo radi poput čarolije Dr. Abazara. Nakon kontaktiranja Dr.Agbazara, počela sam vjerovati u izjavu da svaki novac ima dvije strane. Kad me ljubavnik ostavio, zakleo mi se da se više nikad neće vratiti k meni, ali hvala Bogu što sam kroz pomoć dr. Agabazu imala svog ljubavnika natrag u mene u roku od 48 sati, a ja ću također željeti da se drugi ljudi razbije srca da bi se obratili dr. Agbazara kroz ove detalje ispod koje su putem e-pošte: ( agbazara@gmail.com ) ili preko Whatsappa na +2348104102662 onda možete vidjeti čuda Dr.Agbazara
ОдговориИзбриши