KulturniK: Premijera drame Tenesi Vilijamsa STAKLENA MENAŽERIJA u Madlenianumu

уторак, 26. март 2024.

Premijera drame Tenesi Vilijamsa STAKLENA MENAŽERIJA u Madlenianumu

80 GODINA OD PRAIZVEDBE DRAME TENESI VILIJAMSA STAKLENA MENAŽERIJA

Subota, 30. mart u 20.00 časova, Mala scena Opere i teatra Madlenianum

U godini kada čitav svet slavi 80 godina od praizvedbe drame STAKLENA MENAŽERIJA, genija američke dramaturgije Tenesi Vilijamsa, Opera i teatar Madlenianum se pridružuje jubileju i na svoju Malu scenu postavlja komad koji će se premijerno izvesti 30. marta u 20 časova, u prevodu režiji, scenografiji i izboru muzike Ivane Vujić.

Lik Lore Vingfild Tenesi Vilijams je stvorio inspirisan svojom sestrom i delo zasnovao na priči o njihovoj porodici, a svojom iskrenošću i snagom osvojilo je pozorišne scene širom sveta još pre 80 godina kada je napisano i blista jednakim sjajem do danas.

U to vreme mladi pisac - početnik uputio je gledaoce na drugačije, osetljivije ljude, na ljude koji su krhki poput staklenih figurica, a koje svet uglavnom ne vidi ili ne želi da vidi. Tamara Aleksić je istakla da je svoj lik gradila tako da ne izaziva sažaljenje, nego kao neko ko na svoj način ostvaruje svoje bivstvovanje.

U prevodu, izboru muzike, scenografiji i režiji Ivane Vujić Staklena menažerija, kao tekst Tenesi Vilijamsa i kao ova predstava, traganje je za sopstvenim smislom, kao i smislom ljubavi, reči su rediteljke. Ivana Vujić predala je uloge izuzetnom glumačkom timu i sa njima sarađivala u najlepšem nadahnuću i posvećenosti. Loru tumači Tamara Aleksić koja je donela autentičnu tananost u nebrojeno nijansi crpeći stvaralački nektar iz dramskog dela, poimanja rediteljskog koncepta i ličnog doživljaja sveta drugačijih ljudi; Tamara je uspešno uspostavila krhku Loru kao stub cele priče i učinila da sagledamo Lorinu snagu. Lori namenjenog mladića Džima igra mudro Nikola Rakočević odenuvši grubost lika u toplinu i osmeh, dajući celokupnoj predstavi da kroz njega upoznamo čitav jedan drugi svet koji postoji van porodice Vingfild, svet poslovnosti, kalkulacija, šablona i mode. Ognjen Malušić kao Lorin brat Tom, u kojem se zapravo krije sam pisac Tenesi Vilijams, doneo je ubedljivo mladog čoveka koji je u teškim životnim okolnostima sačuvao u sebi ljubav za bližnje i odgovornost, ali je u neprestanoj ličnoj borbi i rastrzanosti između svojih snova i realnosti. I konačno raskošan lik Amande Vingfild, samohrane majke Lore i Toma, igra Borjanka Ljumović koja je stvorila ženu borca kakva se može sresti samo u kontekstu sveta „staklenih“, jer njena Amanda je izgubila kompas za snalaženje u svetu van svoje porodice, ali je neki drugi unutrašnji kompas evidentno (čas kroz bure, čas kroz mir) vodi da se snagom ljubavne posvećenosti bori za svoju decu.

„Ovi glumci i glumice su stvaraoci izuzetnog dara, osobenog ličnog ja, visoke pozorišne i životne etike. Različiti i osobeni sa velikom snagom grade likove od stakla: Amandu, Loru, O Konora, Toma”, naglašava rediteljka. Ivana Vujić je u svojoj Staklenoj menažeriji (šestom komadu koji postavlja u Madlenianumu) i autor scenografije i izbora muzike što je rezultiralo još kompletnijim autorstvom, a kreirala je, osim rešenjima u glumačkoj igri i audio-vizuelnim sredstvima koja donose kontrast između sivog tihog sveta materijalnog siromaštva i ružičastog navodno rajskog u kojem se pleše uz moderne ritmove i gde zveckaju novčići. Stalni autori saradnici Ivane Vujić čine svakako važno uporište projekta: Slavenka Milovanović dramaturg, Dušica Knežević kostimograf, Svetlana Volic autor videa, Ljiljana Mrkić Popović autor scenskog govora, Marija Milenković autor scenskog pokreta i Srđan Jovanović dizajner svetla.

„Radosna sam zato što mi je pružena mogućnost da radim u Operi i teatru Madlenianum, u blistavom prostoru koji je osnovala i brižljivo čuva jedna od najvećih srpskih dobrotvora gospođa Madlena Zepter. Lakše mi je da se identifikujem u ovom komadu sa ljudima koji su uplašeni životom, ti naizgled slabi ljudi su suštinski jaki. Rediteljski koncept i kompozicija, kao i rediteljska opredeljenost ka žanru i scenskom liku i mreži scenskog lika kao i modeli radnje sigurno da su važni i noseći stubovi predstave, ipak poput Tenesi Vilijamsa i ja uzvikujem: „Najvažnija je radost i strast stvaranja.”