U Glavnom programu ovogodišnjeg FAF-a našao se i koprodukcijski film o budućnosti poslednjeg preostalog paba pod nazivom “Stari hrast”, lociranom u selu na severoistoku Engleske, koje ljudi napuštaju zbog zatvaranja rudnika
Kuće u okolini su jeftine i dostupne, što ovo selo čini idealnom lokacijom za sirijske izbeglice.. A tu je grupa engleskih dokoličara i ozlojeđеnih probisveta.
Lokalno stanovništvo je u besparici i očajanju kao što vlada u mladim istočnoevropskim demokratijama. A to je plodno tlo za mržnju, netrpljivost jednom rečju restauraciju fašizma.
Dobroćudni gazda paba koji sa sobom vuče gorak životni kofer upoznaje mladu Sirijku koja vlada engleskim i voli da fotografišе.
Da li će moći da uspostave zajednički jezik? Da li je mogući živeti sa kulturnim i sociološkim razlikama?
Interesantno je da gubitnicima koji umišljaju da žive i dalje u nekakvoj imperiji, ne trpe strance na svom tlu, a nema mesta gde njihova cokula nije sejala strah, smrt i pljačkala. Od Sirije, preko Indije i Pakistana do Avganistana.
Egoistična čeljad koja je prva pobegla od ode radosti, da su svi ljudi braća. Bar nekad. Možda u budućnosti.
Teško. Stoga je ovaj film opasna bajka, koja anestezira od surovosti današnjosti i krivice za svetska žarišta.
Stari hrast film je o gubitku, strahu i poteškoćama pronalaženja nade, kroz odbacivanje otuđenosti i međusobnu empatiju. Danas je to teška iluzija.
Film je dobitnik nagrade publike na XXX Festivalu evropskog filma Palić. Deluje lepo i nerealno. Nažalost.
Нема коментара:
Постави коментар