Премијера комедије Карла Голдонија „Рибарске свађе“ на Сцени „Раша Плаовић“

 

 

Комедија Карла Голдонија „Рибарске свађе“, у режији Ане Томовић, биће премијерно изведена 2. јула (20:30) на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду.

 

Тачно након две деценије од последње инсценације, чувени комад у којем је познати италијански комедиограф успео да угради оно најбоље од комедије дел арте – архетипске ликове и духовите дијалоге, враћа се у Народно позориште, у новој редитељској поставци, са новом поделом.

 

Овога пута, дух и атмосферу трга у малом медитеранском месту где се живи од аброва и где све тајне веома брзо изађу на видело, дочараће са својом брижљиво одабраном глумачком и сарадничком екипом вишеструко награђивана редитељка Томовић, која је у националном театру, пре више година, с успехом поставила представе „Мајка Храброст и њена деца“ и „Роналде, разуми ме“.

 

Јунаци „Рибарских свађа“, праизведених на Kарневалу у Венецији 1762. године, и данас, после толико времена, с лакоћом комуницирају са публиком захваљујући, пре свега, својој непосредности, хумору, топлини и хуманости.

 

„Рибарске свађе говоре и о напорима једног чиновника да прокљуви у чему је права мука људи који су се посвађали, да их не кажњава и не затвара, већ да им приђе као човек који себе лично инволвира у потрагу за решењем. Kолико често данас у судским бирократским лавиринтима наилазимо на овако личан приступ човека човеку и разумевање његове муке и борбе са егзистенцијом, као и спремности да се помогне? Људскост и емпатија су једини бедем одбране од зла у данашњем свету. То је порука коју желим да пошаљем овом представом“, каже редитељка Томовић уз напомену да је у раду са глумцима желела да „останемо на трагу топлине, љубави и људскости а пре свега на трагу јако добре карактеризације ликова који изазивају смех и радост код публике“.

 

Говорећи о томе шта се у међувремену променило од последње поставке „Рибарских свађа“ у Народном позоришту, Ана Томовић каже:

 

„Схватила сам да ни море, а ни морска обала више нису исти. То више није и не може бити романтична слика рибарског градића у ком је време стало, који живи уљуљкано у својој изолованости. Године 2023. море и морска обала изложени су еколошкој катастрофи до које је довела похлепа неолибералног капитализма. Неконтролисана употреба пластике довела је до огромног загађења обале и мора, а посебно морских врста. Монопол великих компанија довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том смислу, у мом виђењу Голдонијеве комедије, то није романтична, већ помало апокалиптична слика света“, открива Ана Томовић која је заједно са драмaтургом Ђорђем Kосићем урадила адаптацију текста који ће се играти у преводу Иве Тијардовића.

Народно позориште у Београду, у оквиру програма одрживости, овим комадом активира иницијативу „Зелени театар“ која подразумева да се у производњи и промоцији представе што више користи рециклирани материјал.

Уметнички тим  чине и Андреја Рондовић (сценограф), Мариа Марковић Милојев (костимограф), Ирена Поповић (композитор), Андреа Кулешевић (сценски покрет и кореографија), др Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Вук Ршумовић (помоћник редитеља), Јефимија Секуловић (драматург на пракси), Ема Павловић (асистент сценографа) и Ена Kротић (асистент костимографа).

 

Улоге у комаду, чија главна линија прати трагикомичне догодовштине двеју супротстављених темпераментних рибарских породица, поверене су Тамари Шустић, Јовану Јовановићу, Недиму Незировићу, Драгану Секулићу, Теодори Драгићевић, Иви Милановић, Вучићу Перовићу, Ивани Шћепановић, и Златији Ивановић, Хаџи Ненаду Маричићу и Браниславу Томашевићу који други пут играју, али у садашњој поставци у другим ролама.

Ово ће бити трећа поставка „Рибарских свађа“ у Народном позоришту у Београду; 1973. године режирао их је славни Паоло Мађели, а пре две деценије, 2003, инсценацију је урадио талентовани Горан Рушкуц.  

 

Након београдске премијере, „Рибарске свађе“ ће гостовати на Фестивалу „Град театар“ у Будви где ће 8. и 9. јула, од 21 час, бити одигране на Сцени „Између цркава“. 

Реч редитељке

 

Голдонијева комедија карактера "Рибарске свађе" осваја публику и после двеста педесет година својим комичним и дирљивим приказом љубоморе из љубави и сиромаштва. Свађа која настаје тривијално између две сиромашне рибарске породице које живе једна до друге у малом рибарском месту и обе имају девојке за удају, нараста до неслућених димензија под утицајем југа који дува с мора али и тврдих а поносних карактера који на овом свету немају ништа друго осим своју част. 

Наравно, ова комедија у сваком времену добија другачији одјек – 2023. године море и морска обала изложени су еколошкој катастрофи до које је довела похлепа неолибералног капитализма. Неконтролисана употреба пластике довела је до огромног загађења обале и мора, а посебно морских врста. Монопол великих компанија довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том смислу, у мом виђењу Голдонијеве комедије, то није романтична, већ помало апокалиптична слика света. 

"Рибарске свађе" говоре и о напорима једног чиновника да прокљуви у чему је права мука људи који су се посвађали, да их не кажњава и не затвара, већ да им приђе као човек који себе лично инволвира у потрагу за решењем. Људскост и емпатија су једини бедем одбране од зла у данашњем свету. Колико често данас у судским бирократским лавиринтима наилазимо на овако личан приступ човека човеку и разумевање његове муке и борбе са егзистенцијом, као и спремности да се помогне?  

Та врста свести о свету у коме живимо данас, огледаће се у сценској реализацији пре свега у елементима сценографије или "контекста" где и када се ова универзална љубавна комедија дешава. У раду са глумцима желим да останемо на трагу топлине, љубави и људскости а пре свега на трагу јако добре карактеризације ликова који изазивају смех и радост код публике. 

 

Ана Томовић