KulturniK: Dobra žena-mir u kući

среда, 2. март 2016.

Dobra žena-mir u kući

Dobra žena ćuti. Dobra žena kuva i čisti po kući (samo tepihe ne podiže), ne prigovara, ne zakera, ne postavlja pitanja. Dobra žena stoji iza svog čoveka čak i kada on greši. Dobra žena vadi fleke. Dobra žena je poslušna.

Po povratku sa ratišta, njen muž osniva građevinsko-preduzimačku firmu. Druži se sa drugovima iz rata. Podiižu ogromnu kuću na periferiji grada. Polusvet je spreman na sve. Polusvet i živi u obmanama i lažima, u prevarama. Idu po zabavama, podižu i vaspitavaju decu, u muku vode ljubav. Rade sve ono što se od njih očekuje. Ni manje ni više. Zatvoreni krug ćutanja. Savest se pere po crkvama, dobrovoljnim prilozima za popravku krova. No, može li se dobitil pomilovanje, oprost greha baš za sve:

„izgubljena duša ni sa čim se ne može platiti.“

Tajna se krije na VHS trakama i mamografu. Tajna kojoj se ne sme progledati kroz prste, koja se ne sme zataškati. A kada neko boluje, kada u sebi nosi klicu bolesnog, jedini način da nastavi život je da bolesni deo amplutira. Odstrani. Dok ne metastazira. Iz grudi i iz srca. Tumor iz tela, rak iz društva.

Neki likovi su toliko stvarni da im možete navesti ime i prezime. Na pitanje kakve su joj emocije pred beogradsku premijeru Mirjana Karanović odgovara:

Kada smo pre tri-četiri godine Stevan Filipović i ja počeli da razgovaramo o ovom filmu, odlučila sam i najvažnije nam je bilo da ga napravimo za ovde, za publiku u našoj zemlji. Zato je ova premijera možda najvažnija u smislu značenja za mene. Premijere u drugim sredinama su reprezentativne, da se pokažemo, a ovde želimo da komuniciramo sa ljudima. Pogotovo što je Fest uvek imao publiku koja sve dobro prati i poznaje film.

Zašto ste se upravo sada rešili da režirate?

Nisam ranije imala bezobrazluka za tako nešto, mada jesam za neke druge stvari. Mislila sam da nisam dovoljno sposobna za to, uvek sam se oslanjala na reditelje. Tek poslednjih godina stekla sam dovljno samopouzdanja i sigurnosti da se upustim u režiju.

Kako ste se odlučili za konkretnu priču ovog filma?

Zanimaju me priče koje nose problem, koje se tiču mene, kada je u pitanju naše društvo, a i ne samo naše, mislim na duhovni prostor Jugoslavije u kojoj sam provela veći deo života. U ovoj priči bitan je odnos između lojalnosti prema porodici i svojoj sredini sa jedne strane i etičkog imperativa sa druge strane. Svaki čovek treba da nosi u sebi taj etički imperativ. Ljudi imaju pravo da žrtvuju svoj život, neki su spremni da žrtvuju i tuđe živote, ali to povlači veliku odgovornost.

Koscenarista Stevan Filipović : Ljudi ovde biraju saradnike po tome kako će da naprave film, a važnije je – kakav će film da naprave. Mirjana je imala umetnički impuls da kaže nešto na temu koja je muči. Nismo hteli da se bavimo psihopatologijm likova. U našoj svesti, to su uvek neki drugi, a u ovom filmu to su dobre komšije. Tema suočavanja sa odgovornošću u filmu je ispričana na način koji je duboko ljudski. Neverovatno je da se do sada niko nije bavio time, previše smo spremni da guramo stvari pod tepih.

Koscenarista Darko Lungulov: Ja sam u projekat došao kasnije. Trudio sam se da pomognem Miri da ispriča svoju priču na pravi način, da pronađemo pravi ton. Želeli smo da i neistomišljenike podstaknemo na razmišljanje.

Glumica Hristina Popović: Moj lik ćerke glavne junakinje je osoba koja ne želi da se problemi guraju pod tepih, kako su nas inače gajili. Ona je najviše osvešćen lik i mislim da je negde i inspiracija svojoj majci da kod nje krene proces buđenja i promene.

Glumac Bojan Navojec: Igram ratnog veterana koji nije mogao da se izbori sa mukom u sebi. Njegova priča je tragična, ali nažalost nije specifična, ima puno takvih likova u životu. Mi smo deca svojih postupaka i svi nosimo nešto tragično. Inače, hvala Miri i celoj ekipi, atmosfera na snimanju je bila odlična.

Kompozitor Dejan Pejović: Muzika je minimalistička, tako smo odlučili. Cilj je bio da postignemo balans i da muzika ne smeta priči.

Producentkinja Snežana Penev: Jedna od mojih najvećih izazova bio je rad sa Mirom, a istovremeno i najveći motiv. Od početka sam verovala da ona kao sjajna glumica može da napravi uspešan rediteljski debi. Interesantno je da ga je Sandens prepoznao još u fazi raf kata. Usledio je festival u Geteborgu, pa market na Berlinalu. Film je prodat za Švajcarsku, Španiju, Mađarsku, Grčku, Bugarsku, a u toku su pregovori i za Ameriku, Francusku i Japan.

O svog liku Mirjana Karanović kaže:

„Želela sam da predstavim priču iz ugla jedne žene. Njen život se razlikuje od mog, ona i ja smo različite, ali ipak negde duboko, sakriveno ispod mnogo slojeva života, ona i ja imamo istu dušu. I o toj duši je ovaj film.“

Na pitanje šta nam je činiti danas i ovde Mirjana Karanović odgovara:

„Potrebno je mnogo unutrašnje snage da bi danas postao i ostao ljudsko biće. Ljudi su naterani da se bore za goli opstanak i tada ni jedna cena nije prevelika. Čak i kada treba prodati dušu da bi preživeo.“

Film je prikazan na Sandensu i filmskom festivalu u Geteborgu.

Odlomak iz filma možete pogledati ovde