Ovo je film o stanovnicima jednog sela u
Bugarskoj koje ima izuzetno visok procenat obrazovanih. Kako ste pronašli temu
za svoj film i šta vas je podstaklo da ispričate ovu priču?
Nisam znala ništa o ovom selu pre nego što sam krenula
da radim film, to je selo na Dunavu između dva grada u kojima su nuklearne
centrale. Većina stanovnika u selu radi tamo. Htela sam da snimim film o tom
delu Bugarske, jer je to ne samo najsiromašniji deo u Bugarskoj već i u evropskoj
uniji. Kad smo počeli da istražujemo šta tačno da radimo u toj oblasti,
pronašli smo jedno selo od oko 2000 stanovnika koji su većinom Romi. Romi su u
Bugarskoj najsiromašniji, nisu obrazovani, ne rade, samo se žale i traže pomoć
od države. Ali u ovom selu ti ljudi su potpuno drugačiji, njima je obrazovanje
najvažnije, centar njihovih života. Nije to samo trenutno, to je tradicija u
ovom selu, i to je ono što me je privuklo, jako su mi se dopali. Snimila sam
nekoliko filmova o Romima, ali ovakve nikad nisam srela. Ovo je film o
edukaciji i o seoskom životu, ali nisam htela da se fokusiram na to kako je
njihov život težak, to smo već mnogo puta videli. Htela sam da pokažem njihovu
svakodnevnicu i šta moraju da rade, i kako uprkos tom teškom životu ne odbijaju
obrazovanje.
Je li ovo jedino selo sa takvom situacijom
u Bugarskoj?
Većina Roma u bugarskoj je nepismena, ali ovo nije
usamljen slučaj. Oni ne govore romski, govore bugarski i to ispravnije nego
naši političari. Rekla sam im da sam iznenađena time, a oni nisu razumeli moje
čuđenje jer je i u sledećem selu ista situacija, i u sledećem posle njega, tako
da je u tom kraju očigledno takva situacija, odlučili su da se obrazuju.
Kako je započeo taj proces edukacije?
To nije organizovan program, to je njihova lična
odluka koja je krenula još od starijih generacija. Jedan od mojih junaka kaže
da je njegov otac imao samo osnovnu školu, on ima srednju školu, ali želi još
više za svoju decu jer oni sanjaju da odu na Harvard i Kembridž. Zamislite,
mali Romi pričaju o Kembridžu, zato smo i nazvali tako film.
Da li planirate da im se vratite i
ispratite njihov put ka fakultetu?
To je često pitanje, većina ljudi kad pogleda film me
pita da li ću da snimim nastavak posle nekoliko godina. Nisam sigurna, možda, ali
radoznala sam da vidim šta će biti sa tom decom, jer su veoma ambiciozni i
vredno uče. Držim im palčeve!
Kakav je bio rad sa njima, da li su bili
otvoreni za saradnju?
U početku su bili zatvoreni, dosta novinara je
dolazilo na par sati, snimalo neke priloge, tako da su bili obazrivi. Ali mi
smo snimali godinu dana, u 4 godišnja doba, zato kažem da je Vivaldi moj
kompozitor. Nismo ostajali tamo sve vreme, ali smo ih u svakom godišnjem dobu
posećivali nekoliko puta, tako da su se korak po korak navikli na nas. Kad smo
završili film izgrlili smo se i izljubili jer smo postali prijatelji.
Ovaj film može značajno da utiče na neke
predsrasude, kakvi su mu planovi za neko masovnije prikazivanje?
Prvo ćemo otići u to selo da im pokažemo film, pošto
je završen tek krajem prošle godine, premijerno smo ga prikazali na festivalu u
Amsterdamu, a posle smo krenuli na druge festivale tako da nismo imali vremena
da svratimo u selo. Imamo ponudu da ga prikažemo u bioskopu, a ima
interesovanja i sa televizije.
Нема коментара:
Постави коментар