Ponovo
učestvujete na Festu. Šta za Vas znači domaća premijera na ovom festivalu?
Nijedan moj igrani film
nije bio na FEST-u, samo dokumentarni film „Rudarska Opera“. FEST daje
vidljivost, veću pažnju i privlači publiku. FEST je institucija, sa njim
odrastaju generacije, lepo je učestvovati na njemu.
Vaš film je
odabran za takmičarski program. Šta mislite o tom konceptu Festa?
Ne shvatam ga sasvim.
Nekako je nedovršen. Sa jedne strane imamo internacionalni takmičarski program,
sa druge nacionalni takmičarski, koji nije baš sasvim nacionalni, jer u njemu
učestvuju i filmovi iz regije, uglavnom iz bivše Jugoslavije. Znači skoro pa
jugoslovenski, bez spominjanja Jugoslavije. Formalno učestvuju filmovi u kojima
je deo novca stigao iz Srbije. Neubedljivo. Bolje bi bilo da onda imamo samo
jednu, internacionalnu selekciju i da se svi takmičimo u njoj. Ovako imamo
jednu svetsku i jednu provincijsku (umesto nacionalne) selekciju. I naravno
svetska je mnogo važnija od provincijske.
Kakvi su Vam
utisci sa svetske premijere, na festivalu u Varšavi? Kako je reagovala poljska
publika?
Festival u Varšavi je
veliki festival A kategorije i bilo je
važno da film krene odatle.
„Otadžbina“ je poseban
film, meni prilaze posle projekcije uglavnom oni koji su oduševljeni i koje je
film uzbudio. To nije prijatan film i verovatno su ljudi zbunjeni kad ga
pogledaju, ne znaju odmah šta da kažu. Publika na filmskim festivalima je
publika koja traga za drugačijim filmovima i „Otadžbina“ je bio film za njih.
Ta drama iz
savremenog života prikazuje nesrećne ljude, a Vi ste izjavili da ispituje
mogućnost iskupljenja i ponovnog života
posle apokalipse i zločina. Da li je moguće iskupljenje? Na koji način u ovo
naše smutno vreme?
Ne bih baš nazvao moje
junake nesrećnim ljudima, nisam se nikad bavio ni srećom, ni nesrećom. Mislim
da u životu i u svakoj pravoj priči sreća i nesreća nastupaju zajedno, jedna
pored druge, ne znaš za jednu, dok ne upoznaš drugu.
Što se tiče iskupljenja
ja sam prikazao potresno i ironično kako ljudi koji su kao većina, nedovršeni,
puni strasti, više loši nego dobri, pokušavaju da spasu svoju dušu i nađu neki
smisao i svako to radi na drugačiji način. Kao autor mogu da pokušam da sa
svojim pričama polemišem na te teme.
Na plakatu
za film je jagnje, simbol nevine žrtve. Ko je, prema Vašem viđenju, danas i
ovde nevin?
Simboli nisu tako
jednostavna stvar, zato ih i koristimo. Isus je božije jagnje koji na sebe
preuzima grehe sveta. Jagnje može biti simbol žrtve koja se čini za druge, može
biti simbol nežnosti, nevinosti ili obnove, trijumfa života nad smrću, može
biti simbol Isusovog trijumfa i moći. Može biti simbol njegove čistote ili
njegovog stradanja, zavisi kako se prikazuje. Ja se ne bavim nevinim žrtvama,
ja pričam priču o uništenju.
Svako je nevin, kažu
neki ruski pisci, ali onda...
Film ste
radili u srpsko-nemačkoj koprodukciji, uz podršku Švedske nacionalne
televizije. Da li su inostrani partneri imali neke specifične uslove u pogledu
sadržaja ili tona filma?
Apsolutno nikakve. Samo
da se postprodukcija radi u Nemačkoj. I da neki članovi ekipe budu iz Nemačke.
Imate neke
svoje glumce, ali i otkrivate nova lica - u „Belom belom svetu“ Hanu Selimović,
sada izvanrednu Martu Bjelicu. Koji su Vam glavni kriterijumi kada birate
ekipu?
Jedan od najvažnijih
poslova reditelja je da iskoristi talente drugih i da ih uklopi u organsku
celinu. Osećam se sigurno i kreativno uz glumce i autore sa kojima sam već
radio. Divim se njihovom talentu i zajednički uživamo u stvaranju nečega novog
i uzbudljivog, na kraju krajeva snimanje filma je kolektivni čin. U takvoj
atmosferi se novi blistavi talenti lakše snadju i pokažu u najboljem svetlu.
Marta Bjelica je najnoviji primer.
Snimali ste
tiho, bez medijske pratnje. Zašto?
Film je sniman u vreme
velikih poplava, bilo je nekih najava u novinama, ali tada smo svi mi imali
mnogo većih briga, pa su te najave brzo bile zaboravljene.
Kako
ocenjujete aktuelno stanje domaće kinematografije (uslovni termin) u odnosu na
vreme kada ste počinjali?
Sve je drugačije.
Tehnologija se promenila. Način snimanja filmova se promenio. Mediji su se
promenili. U svetu postoji inflacija filmova, prezasićenost snimljenim
materijalom. Plasirati film je sada podjednako teško kao i snimiti ga.
Domaća kinematografija
je poslednjih godina bila dosta stihijska, pre svega u finansiranju, bez jasnih
pravila i kontinuiteta, samim time desio se zastoj i postigli smo manje nego
što smo mogli. Ima kod nas dosta veoma talentovanih filmskih stvaralaca u svim
generacijama, fali im stabilna kontinuirana podrška sistema i institucija.
„Otadžbina“ je najavljena kao drugi deo
trilogije, posle filma „Beli Beli svet“. Šta Milena Marković i Vi planirate za
treći deo?
Treći deo će biti na
temu Utopije.
Odlomak iz
filma možete pogledati ovde
Premijera filma Otadžbina na 44. FEST-u:
03. Mar |
19:00 | 350 din
Нема коментара:
Постави коментар