KulturniK: Nerazuman čovek – i onda je baba postala sudija

среда, 2. март 2016.

Nerazuman čovek – i onda je baba postala sudija

Vudi Alen je intelektualac koji je uspeo da unovči svoje mnogobrojne komplekse, frustracije i najbizarnije maštarije i čak da nas sa njima zabavi. Svaki put, sa više ili manje uspeha, mu to polazi za rukom. Da bude art, da bude šarmantan i duhovit.

Ovaj put eksploatiše rusku književnost, tačnije pravi varijaciju na roman „Zločin i kazna“, Dostojevskog. U njegovom tumačenju umesto Raskoljnikova je profesor filozofije Ejbi, koji dolazi da predaje u mali provincijski koledž. Iako frustriran i debelo impotentan, sklon alkoholu u popriličnoj meri, na volšeban način opčinjava dve lepuškaste žene: Ritu Ričards, usamljenu profesorku, koja želi da se spasi iz nesrećnog braka i Džil, njegovu najperspektivniju studentkinju, koja mu postaje najbliži prijatelj.

Džil voli svog dečka Roja, ali je i privlači Ejbijeva izmučena, umetnička ličnost, njegova egzotična prošlost. I kada Ejbi pokaže znake mentalne neuravnoteženosti, Džil sve više postaje njime opčinjena.

Ona teži za romantikom, on je nerazumno odbija. Toliko od ljubavnog plana. Pređimo sada na lepši, krvoločniji deo.

Zaplet nastupa kada ulogu Fjodorove babe preuzme korumpirani sudija, koji usput džogira i pije đus. Znači, totalni kreten. Da je on buba koju treba zgaziti, Ejbi doznaje u kafiću.

Od tog momenta njegov život dobija smisao, počinje da diše, jede i jebe. Postaje „odabrani, predodređeni“, kojem je dodeljena velika misija deljenja pravde, kako bi svet postao bolje mesto za život.

„Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.

Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.“

(Zločin i kazna - Fjodor Dostojevski)

Ali, da li se može stati na jednom ubistvu? Da li se, odtraumatizovanom profi život toliko osladio da ni od čega ne preza? Od ubistva koje opravdanje traži i nalazi u etici dokle će nas ovaj put odvesti ovo simpatično intelektualno spadilo.

Delić filma možete overiti ovde