KulturniK: Otadžbina – majka i maćeha

петак, 4. март 2016.

Otadžbina – majka i maćeha

Film ironičnog naziva ”Otadžbina” (“Patria”) je drugi deo trilogije autora Olega Novkovića i scenariste Milene Marković započete filmom “Beli beli svet”. Svetsku premijeru film imao u Varšavi 2015. godine.

“Otadžbina” se bavi životima izbeglih iz sopstvene u sopstvenu državu (tzv. privremeno raseljena lica) koja ih tretirao kao maćeha pastorčad. Žive po periferijama, geografskim ali i društvenim i mentalnim, u nedovršenim kućama, svoje nedovršene sudbine, svoje otete, promašene živote. Kako nastaviti ono što je iskidano, slomljeno?

Odbačeni poput smrdljivih mačića kojih se treba rešiti. Ovo je film o grehovima i o spasenju. Svako nosi svoj krst. Ali neće svi "pravoverni" biti spaseni kako to tvrdi Sveta knjiga. Izbor je nasumičan, kao i sam život. Po rečima reditelja Novkovića:

“Film ispituje mogućnost iskupljenja i ponovnog života posle apokalipse i zločina. Što se tiče iskupljenja ja sam prikazao potresno i ironično kako ljudi koji su kao većina, nedovršeni, puni strasti, više loši nego dobri, pokušavaju da spasu svoju dušu i nađu neki smisao i svako to radi na drugačiji način. Kao autor mogu da pokušam da sa svojim pričama polemišem na te teme.“

Film započinje kao crno-beli. Svečarski, Uskršnji sto u dvorištu, na Kosovu i pripadnici različitih naroda okupljeni oko njega. Srču supu. Kao što se to radilo nekad u mojoj familiji. Masnu supu koju nisam voleo. Pa me je stric pred ručak opominjao: „sad će opet da počnu scene“.

Onda saznajemo naziv filma i boja se vraća na platno. Neke od junaka iz crno-belog uvoda sada vidimo u koloru, ali on nije odraz njihovih unutrašnjih stanja. Naprotiv, pored nevelikog prtljaga doneli su stahove, rane i traume. Na beogradsku ledinu, a novi Uskrs je sve bliži. Treba ga dočekati čiste duše...

Film estetike koja mi nije baš bliska, najjači je u prikazu istraumatizovane devojčice Milici u kojoj prosto briljira Marta Bjelica. Jedno veliko bravo!

Oleg Novković, završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Srdjana Karanovića. Jedan od najznačajnijih srpskih reditelja srednje generacije. Bavi se igranim i dokumentarnim filmom, radi kao vanredni profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti.

Započeo je svoju profesionalnu karijeru igranim filmom "Kaži zašto me ostavi" (1993), nakon kog su usledili naslovi "Normalni ljudi" (2001) i "Sutra ujutru" (2006) koji su učestvovali na domaćim i internacionalnim festivalima, osvajajući brojne nagrade.

Njegov poslednji igrani film "Beli beli svet" imao je svetsku premijeru 2010. na festivalu u Lokarnu, na kome je osvojio Zlatnog Leoparda za glavnu žensku ulogu (Jasna Đuričić). Film je prikazan na preko 30 festivala širom sveta uključujući i Tribeka u Njujorku, Pusan u Južnoj Koreji, Mar del Plata u Argentini... Nagrađen je sa preko 25 nagrada - za najbolji film, režiju, kinematografiju i glavne uloge.

O filmu smo popričali sa Nadom Šargan. Igrate Macu, neobičnu ženu, s jedne strane tragičan lik, a sa druge strane zlu osobu. Kako ste Vi doživeli tu ulogu?

Prvo moram da kažem da sam veoma zahvalna da je reditelj Oleg Novković, koji me je i probio na filmu još sa ulogom u „Sutra ujutru“, opet imao poverenja u mene. Dao mi je zadatak koji do sada nisam igrala, a bila sam i sama malo zasićena temama i karakterima koje sam igrala pre. To prosto ide po inerciji, nešto dobro uradite i onda vas za slično zovu. Sve je to meni jasno, ali negde nemate više šta da kažete. A kad sam pročitala ovaj scenario Milene Marković bila sam oduševljena. Odmah sam shvatila koliko je to teško, ali sam bila zahvalna.

Milena je moj omiljeni pisac, ali uvek joj kažem kad pročitam neku njenu dramu ili scenario: Koliko je tebe teško raditi, i rediteljski i glumački. Ona uvek ima više slojeva, ne ide prstom u oko, ima neku auru oko uloge koju ti moraš da nađeš, to neko osećanje, ne nešto konkretno i totalno jasno, nego malo čak i mistično.

Pogotovo mi se dopalo što je Maca toliko zla i surova. Takav je karakter, ona bi bila zla i da je srećna u životu, mada ne u tolikoj meri, a ovde njeno zlo kulminira iz njene tragedije i nesreće.

Kakve su vam uspomene sa snimanja ovog filma?

Sa Olegom i Milenom je uvek božanstvena atmosfera. Oleg obožava svoje glumce, neguje ih i tretira na strog, ozbiljan način, kao autoritet, ali osetite i poverenje i ljubav. To kako on radi sa glumcima, to je meni fenomenalno. On je mnoge glumce, pogotovo glumice, bukvalno probio na film, i to iz različitih generacija. To govori koliko on ima ukusa za glumce i napravi uvek sjajnu podelu od harizmatičnih i jako zabavnih ljudi, kao što je na primer Vuk Kostić.

Naravno da je bilo i naporno, naravno da novca nije bilo dovoljno, otpale su neke scene jer nisu mogle da se snime, radili smo u kratkom roku, ali nas to nije sprečilo da napravimo sjajnu atnmosferu, za koju je pre svega Oleg zaslužan.

Kako tumačite naziv filma?

Mislim da je otadžbina ono gde si rođen ti i tvoji očevi. Rođena sam u Jugoslaviji i ja se nje jako dobro sećam. Imam neko lepo osećanje prema toj zemlji koja je mrtva, uništena i ubijena na najgori način. Po toj logici ja kao da nemam otadžbinu, ali ja Srbiju sada osećam kao svoju otadžbinu.

Mislim da je to mesto gde se do kraja treba izgraditi ličnost, i profesionalno i privatno, dati sve od sebe da radiš na svom duhovnom razvoju, pogotovo ako si iz kulture. U svakom slučaju, treba dati sve od sebe da budeš što bolji čovek i za tu zemlju što bolji radnik, šta god da radiš.

Odlomak iz filma možete pogledati ovde