"Tamnica se nalazila
na maloj kuli na morskoj obali. Pored nje pružala se borova šumica.
Stojeći na jednom boru, Kozimo je gotovo mogao da dohvati prozor ćelije
iza čijih je rešetaka video lice Đana sa Pustare.
Razbojnik je sačuvao hladnokrvnost i na saslušanjima i na suđenju. Znao je da će ga u svakom slučaju obesiti. Ubijala ga je dokolica, jer u tamnici nije mogao čitati i bilo mu je žao što ovaj roman nije dočitao. Kozimu pođe za rukom da mu nabavi drugi primerak »Klarise« i ponese ga na bor."
Italo Kalvino, italijanski književnik rođen je 15. oktobra 1923. godine u
mestu Santjagu de Las Vegas, u blizini Havane, na Kubi. Njegovi
roditelji, Mario i Evelin Kalvino radili su kao botaničari u
labaratoriji, a majka mu je bila i profesor univerziteta, pacifistkinja,
iz sekularne porodice koja je verovala u „religiju građanske dužnosti i
nauke“. Svog oca Italo Kalvino opisije kao „sledbenika Kropotkina,
socijalnog reformistu, u mladosti anarhistu“.
U
gradu rođenja na Kubi, proveo je samo prve dve godine života jer
porodica se 1925. godine vratila u Italiju, u San Remo, grad u kome je
rođen njegov otac i gde će Italo Kalvino mirno i bezbrižno provoditi
detinjstvo i školovati se. Posle završene gimnazije, upisuje u gradu
koji je opisao kao „ozbiljan i tužan“,Torinu, studije agronomije.
Istovremeno počinje i Drugi svetski rat, i Italo koji je još u gimnaziji
bio naklonjen levoj orijentaciji odbija da se odazove pozivu za
mobilizaciju. Krije se, postaje član Komunističke partije, a zatim će
nekoliko meseci provesti, zajedno sa mlađim bratom, uz odobrenje majke, u
partizanskoj brigadi „Garibaldi“. Nakon završetka rata nije nastavio
studije agronomije, već je upisao Filolološki fakultet, i 1947. godine
završio je studije istorije književnosti diplomirao je na temu dela
Džozefa Konrada. Posle rata Italo Kalvino se angažovao na strani
intelektualaca okupljenih oko izdavačke kuće „Einaudi“. Družio se sa Eli
Vitorinijem, Čezarom Pavezeom koji ga je na neki način i otkrio. Počeo
je prvo kao novinar, pišući za komunistički list„L’ Unita“ , radio kao
akviziter, reklamni agent i na kraju zajedno sa Pavezeem i Vitorinijem
postao je saradnik , a potom i urednik, pisac u „Eunidi“. U toj
izdavačkoj kući je ostao sve do 1981. godine. U književnost je ušao
ratnim romanom Staze do paukovih gnezda
(1947). Roman je prodat u 5000 kopija što je bio veliki, iznenadni
književni uspeh u posleratnoj Italiji. Posle tog uspeha u svoju
novinarsku biografiju Italo Kalvino upisuje još jedan važan događaj,
intervju sa jednim od svojih velikih uzora, Ernestom Hemingvejem koga je
posetio 1948. godine, zajedno sa Natalijom Ginzberg. Objavio je zatim
dve zbirke novela: Poslednji dolazi gavran (1949), Marcovaldo ili godišnja doba u gradu (1949) .U početku je njegova proza, pre svega roman Staze do paukovog gnezda
imala neke odlike realističkog pripovedanja, kao i prve dve zbirke
novela, ali isto tako se mogla primetiti sklonost ka probijanju čvrstih
poetika i škola koje su karakterisale tada italijansku književnost u
poslednjih nekoliko decenija . Od 1950. godine pored toga što je
prikupio i objavio Italijanske bajke (1956) počinje da piše bajkovito- alegorijski nadahnitu triologiju Naši preci ( 1950- 1960) koju čine: Prepolovljeni vikont, Baron na drvetu, Nepostojeći vitez.
Italo Kalvino je bio privržen svemu što je nekonvencionalno,
jednostavno, a to se primećuje i u njegovom načinu pripovedanja ; nikada
ne insistira na moralističkom kontekstu, niti je didaktičan,
deklerativan, već čistim jezikom priče zahvaljujući sačuvanoj dečijoj
imaginaciji, slobodnom, neobuzdanom maštom iskazuje simbolički svaku
filozofsku i moralnu misao.
Zanimljivo, Italo Kalvino za junake svojih
priča bira decu, i u Stazama do paukovih gnezda, to je dečak Pin, a u Baronu na drvetu
je Kozimo. Tom činjenicom da su junaci pripovesti deca prostor realnog i
irealnog je pomešan, čak i kada su u pitanju i istorijski podaci koje
Kalvino proširuje i oni u njegovoj pripovesti, u njegovom svetu priče,
postaju san koji se ne može do kraja istražiti, ni iskazati. Utoliko
priča koju pričaju Pin ili Kozimo deluju realno, pa čak i kada je to
nemoguće, jer samo deca ne vide svet kao fenomen koji bi valjalo
racionalno istražiti, dokazati. Samo deca veruju više u priču, više nego
u izlaganje o njenoj stvarnoj potkrepljenosti činjenicama. Za decu je
život senzacija, neistražena pustolovina i njihov odnos prema svemu , a
naročito prema prirodi je direktan, jednostavan, jasan.
Zbog
poznatih događaja u Mađarskoj 1956. godine Italo Kalvino napušta KP, no
ne prestaje da pratiti politički život. Tako će objaviti Dan jednog posmatrača (1963),
a pod uticajem novih teorijskih saznanja njegovo pripovedanje je sve
više usmereno prema eksperimentalnom, pa će uslediti žanrovski hibridna
dela: Kozmokomike (1965), T s nulom, Sećanje sveta, Nevidljivi gradovi (1972), Zamak ukrštenih sudbina (1973) .
Na
Kubi je Italo Kalvino boravio 1962. godine i tu upoznao argentinsku
prevoditeljicu Ester Judit Singer s kojom će se venčati u Havani dve
godine kasnije. Sledeće godine će se u tom braku roditi njihova kćerka
Đovana. U toku drugog boravka i venčanja u Havani upoznao je i Ernesta
Če Gevaru.
Pisac
sa ženom njihovom kćerkom iz Torina prelazi da živi u Rim, a 1967.
godine sele se u Pariz gde Italo Kalvino ostvaruje bliži kontakt sa
francuskom literaturom, upoznaje Rolana Barta, Džordža Pereka, Levi –
Strosa . Postaje član grupe Oulipo koja je okupljala pisce sklone
eksperimentu. Svoje poimanje književnosti , njene prosvetiteljske,
etičke i civilizacijske uloge u tim fazama svog pisanja pokušava
pomiriti sa „semiotičkim i strukturalnim promenama“, spoznajama o
problematici čitanja i pisanja.
Ako jedne zimske noći neki putnik
(1979) Kalvinov svetski bestseler je uspešna kombinacija naratološke
problematike pisanja i čitanja romana napisana obrascima popularne
žanrovske proze. Italo Kalvino je najprevođeniji italijanski pisac XX
veka , bio je potencijalni dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
Pored prve nagrade „ L’ Unite“ za priču „Minsko polje“ koju je dobio
1946. godine, već sledeće godine i njegov roman Staza do paukovih gnezda je nagrađen. Nagrađivane su i njegove knjige Baron na drvetu, pa po okončanju triologije 1960. godine i Naši preci, kao i Nevidljivi gradovi 1972.
godine…Pored uglednih italijanskih nagrada za književnost Italo Kalvino
je dobio 1976. godine Državnu nagradu Austrije za doprinos evropskoj
literaturi, kao i nagradu za životno delo „World fantasy“ 1982. godine…
U
Rim će se vratiti 1981. godine, nakon što je posle smrti majke 1978.
godine prodao porodično imanje u San Remu, a iste godine je primio i
francuski Orden časti, bio predsednik žirija 29. filmskog festivala u
Veneciji. Putovao je po svetu i na tim putovanjima vodio dnevnik,
zapažajući istančano razlike u kulturama i poimanju života pisca u
Kaliforniji, kome ništa drugo ne ostaje nego da se „opija“ uz napomenu
„da on tamo ne bi bio ni mrtav“, pa do zapažanja o jednostavnom životu
Indijanaca u Novom Meksiku. Držao je predavanja na mnogim prestižnim
univerzitetima, pisao eseje, libreta za opere, bio scenarista i
koscenarista u filmovima, a i po njegovim pričama i romanima urađene su
brojne filmske i televizijske adaptacije poput omnibus filma Bokačo’ 70 -Renco i Lučana reditelja Maria Maričelija koji je nastao prema noveli Itala Kalvina Avanture dvoje mladenaca.
U leto 1985. godine pripremao se da održi predavanje na univerzitetu Harvard, ali mu je u septembru pozlilo.
U bolnici u Sieni umire od moždanog udara u noći između 18. i 19. septembra 1985. godine.
Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u Nevidljivim gradovima
je napisao:“ Postoji dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva:
prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ.
Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla
prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.
On je u književnosti prepoznao „ono što nije pakao“ i to prepoznavanje utkao u neke svoje neobične književne likove, poput barona Kozime Piovasko di Rondoa, u pripovesti Baron na drvetu, ali njegovog prijatelja razbojnika Đana od Pustare koji je osuđen na smrt i pogubljen. Pre nego što je pogubljen Đani od Pustare iz pakla progonjenog razbojnika, uspeo je da se prepozna ono „što nije pakao“, čitanje.
U sjajnom traktatu „O književnosti“ Umberto Eko kaže da mu se knjiga „Ako jedne noći neki
putnik…“ i kaže da mu se knjiga ipak nije dopala za razliku od drugih
Kalvinovih dela.Izvini, Eko, ali ni meni svaka tvoja...
Нема коментара:
Постави коментар