"Reči nisu date čoveku da bi prikrile misli.
Ja nisam loš čovek.
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom:
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
Ja nisam loš čovek.
Ja samo vređam jezikom."
Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski
pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u
siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i
završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se
njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi
je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na
tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i
književnost.
U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način
smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne
umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni
naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju
osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko
učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi
doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom
ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u romanu "Smrt i njeni hirovi", knjizi baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj
alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove
sudbine.
Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje
sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u
svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim
antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija).
Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje,
novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više
portugalskih dnevnih listova.
Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika
„Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se
potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih
konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu
1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu
nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010.
godine od posledica upale pluća.
"Njеgоvо је tеlо lеžаlо, nаpеtо, čvrstо, ukrućеnо, а nаd njimе stајаšе
оnа, Mаriја Mаgdаlеnа, gоvоrеći, Оpusti sе, bеz brigе, miruј, pusti dа
sе ја brinеm о tеbi, i tаdа оsеti dа је јеdаn dео njеgоvоg tеlа prоdrо u
njеnо tеlо, kаkо sе оkо njеgа stеžе prstеn оd vаtrе, u nаlеtimа, kаkо
mu tеlо trеsе drhtаvicа, kао ribа kоја sе trzа, bоri sе i bеži uz krik,
ali nеmоgućе, ribе nе urliču, tо је biо njеgоv krik, dоk је Mаriја,
stеnjući, pаlа prеkо njеga žеlеći dа sа njеgоvih usаnа pоpiје krik,
pоhlеpnim pоljupcеm kојim је izаzvаlа јоš јеdаn bеskrајni tаlаs
drhtаvicе u Isusоvоm tеlu".
(Jevanđelje po Isusu Hristu)
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do
1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981.
bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan,
Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond
Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao
je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima
toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo
njegov povratak u književnost.
Otad slede brojne njegove zbirke pesama,
romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao
kod najznačajnijih Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Zapisi o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama:
izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama:
"Zašto smo oslepeli,
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide."
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide."
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom:
„Orvelova odbojnost prema Britanskoj
imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u
vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
„S gospodom bogom nema šale“ glasi jedna rečenica iz Kaina,
Saramagovog završnog obračuna sa judeo-hrišćanskom tradicijom. U ovom
zaprepašćujućem književnom apokrifu bog je negativac, anđeli su loši
momci, a samo je Kain, božjom voljom ubica svog brata Avelja, istinski
preobraćenik i svedok brojnih božjih nedela i osionosti. Zahvaljujući
moći da putuje kroz vreme, jer je osuđen na večito lutanje, Kain prelazi
„iz proteklih u buduće vidove sadašnjosti“, od Prvog greha do Potopa,
preispitujući tako starozavetne priče o postanku sveta, Sodomi i Gomori,
rušenju Jerihona, Avramovom žrtvovanju svog sina Isaka, iskušavanju
pravednoga Jova, zidanju Vavilonske kule, krvavim ratovima plemena
Izrailjevog za Obećanu zemlju...
Izgleda da se bogu smučila kritika koja je stizala iz britkog pera Žozea Saramaga pa ga je 2010. godine pozvao... Baš me zanima njihov razgovor. Eto i mene jednog dana, nadam se ne skoro, sačekajte me momci!
Нема коментара:
Постави коментар