Неустрашиве – као и све слободне девојке Дојчес театар из Берлина у Народном позоришту у Београду

Једно од најбољих немачких и европских позоришта Дојчес театар из Берлина гостоваће вечерац, 30. маја на Сцени „Раша Плаовић“ (20:30) са драмом „Неустрашиве – као и све слободне девојке“, по тексту Тање Шљивар и у режији Саломе Дастмалчи.

Представа ће бити одиграна у оквиру Споразума о сарадњи између две Куће, који су у Берлину, 14. фебруара ове године, потписали в.д. управнице Народног позоришта Ивана Вујић и директор Дојчес театра Улрих Куон.

Биће то прво гостовање овог реномираног театра у Народном позоришту, после паузе од 17. година, када су, у новембру 2002, на Великој сцени, извели комад Готхолда Ефраима Лесинга „Емилија Галоти“, у режији Михаела Талхајмера.

Свој досад најсложенији и, по свему судећи, најупечатљивији драмски текст „Неустрашиве – као и све слободне девојке“, Тања Шљивар гради инспирисана недавним стварним догађајем – случајем када је, у једном градићу у Републици Српској, након боравка на школској екскурзији затруднело седам тринаестогодишњих девојчица.

Пошто су о томе изнели мишљење црква, држава, школа и медији – ауторка одлучује да, како напомиње, подари глас самим протагонисткињама, тачније, ирационалној енергији младости: кроз узбудљиве фрагменте, вишезначне ретроспекције и зачудна вишегласја представља се сукоб начела живота (порођај) и начела слободе (избор абортуса), а редитељка Дастмалхи функционално изоштрава ову потрагу за идентитетом, преводећи игру на ниво колективног ритуала протканог дирљивим документарним импровизацијама глумаца у аскетски устројеном простору.

В.д. управнице Народног позоришта Ивана Вујић, рекла је на конференцији за новинаре, одржаној 30. маја у фоајеу Друге галерије, да је посебно срећна што Дојчес театар долази после 18 година представом насталом према тексту српског писца, односно драме Тање Шљивар која је инспирисана недавним стварним догађајем – случајем када је, у једном градићу у Републици Српској, након боравка на школској екскурзији, затруднело седам 13-годишњих девојчица.

Главна тема у тој представи је слобода, и то женска слобода, што је важна тема у сваком друштву, истакла је Ивана Вујић, посебно указујући и на педагошки аспект рада Дојчес театра који уз две професионалне трупе, развија и ансамбл младих уметника под менторством професионалаца. То је модел који би желело и Народно позориште да развије, како због подршке младим уметницима, тако и због развоја младе публике.

“Радимо са глумцима који још нису професионалци. Њима дајемо шансу, а на тај начин се и само позориште отвара, јер сматрамо да је важно да у театар уђу и друга мишљења”, рекла је драматуршкиња представе “Неустрашиве – као и све слободне девојке” Биргит Ленгерс, додајући да се Дојчес театар труди да превазилази границе и на друге начине, а један од њих је и међународна сарадња.

Биргит Ленгерс упознала је Тању Шљивар на конференцији ИЕТМ-а у Сарајеву, где је и сазнала за изазовну и интересантну тему њеног комада, за каквом је и била у потрази.

Редитељка Саломе Дастмалчи рекла је да позориште има одговорност да се бави темама које су за неке делове друштва проблематичне или се избегавају, а нарочита одговорност је притом када се ради о младима и проблемима какви су малолетничка трудноћа, побачаји, самоубиства…

“Људи те теме избегавају, а важно је да се суочимо са њима и томе учимо и младе – да буду отворени и према табу темама. Kомад Тање Шљивар нуди управо то. Трудноћу младих девојака друштво осуђује, каже обично да су необразоване, глупе, нижег слоја…”, сматра Саломе Дастмалчи, истичући да, међутим, статистика у Немачкој показује да је број малолетничких трудноћа исти међу девојкама нижих и виших социјалних слојева.

Наводећи да се те девојке не смеју одбацити, она је рекла да “треба бити критичан према друштву” и да је то и тежиште њеног рада. “Kомад Тање Шљивар одлична је основа да се позабавим овим важним темама”,  консатовала  је Саломе Дастмалчи, која је одржала у Београду и радионицу за младе глумце из Србије.

“Интересује ме да чујем какав се приступ у настави негује овде. Сматрам да је прави начин понудити им заштићени простор у којем могу да се развијају, а не излагати их притисцима да би развили креативност. Нису строге хијерархијске структуре прави пут за позориште. Треба бити отворен са њима да би показали ко су.”

Млада глумица Марте Милер-Линтен рекла је да је представа “Неустрашиве – као и све слободне девојке”, коју играју већ годину дана, добила позитивне критике и да публика посебно хвали енергију младог ансамбла, као и озбиљност теме која наводи многе на размишљање.

“Са бине видимо да део публике и заплаче, у неким сегментима се смеју, примећујемо различите реакције од изведбе до изведбе… Увек ми је узбудљиво да играмо, а сигурна сам да ће тако бити и у Београду”, додала је она.

Гостовање Дојчес театра помогао је Гете институт у Београду, а према речима представнице тог немачког културног центра Сунчице Шидо, изузетно им је драго због могућности да помногну сарадњу два позоришта, и то не само због размене представа, већ и педагошког искуства.

 
Улоге  у комаду тумаче: Петер Штеден (Ана), Ерен Гиндар (Ена), Ливија Марлене Волф (Ина), Марте Милер-Литкен (Она), Кеноа Норт-Харден (Уна), Еми Битер (Леа) и Бруно Либлер (Миа).

Драматуршкиња је Биргит Ленгерс, сценографију и костим урадила је Паула Велман, а кореографију Нилуфар Шахисаванди.

Представа траје сат и по времена; превод је обезбеђен. Ивана Вујић је на данас одржаној конференцији за штампу истакла са су све карте распродате. Истовремено, данас у подне је редитељка, Саломе Дастмалчи одржала радионица за сто пријављених студената.

Реч уредника Културника: Тако млада а већ мама

Нико их никада није питао

Налазећи исходиште у  драмском подлошку Тање Шљивар „Kао и све слободне девојке“ који тематизује догађај који се десио негде у некој босанскј припиздини, у средини паланачкој и дубоко конзервативној, комад се бави невеселом судбином седам девојака  су затруднеле за време ђачке ексурзије. 

Узимајући у објектив последице оваквог чина и различите реакције које  он изазива чланови Дојчес театра у Берлину, њигов подмладак прецизно и без икаквих непротребних импровизација  хируршки прецизно сецира  профил патријархалне средине која не допушта могућност да се деси нешто што она не може да схвати и примети. 

У видљивом раскораку конфротира се рурално тумачење ове теме и  естетика комада и циљано одабрани сонгови  коју гађају у саму суштину проблема;  чиме се само додатно појачава дисхармонија, тачније провалија  између тинејџера којима управљају хормони, а који подоста из света око себе не схватају, како оно што ће с годинама научити, с оним  архаичним, задртим и назадним са чиме се сусрећу у покушају решавања овог проблема. У представи се фокусира на младалачку лакомисленост, на наивност, али и на фрустрацију с којом девојчице морају да се саме носе.

Да ли ради привидног мира у кући треба мучки убити фетус, абортитрати или родити дете зачето током једне наизглед безазлене игре? 

Седам тринаестогодишњих девојчица, седам сцена сведоче о свој  непоузданост сведочења малолетних девојака, као и несталност њиховог става око оног шта се збиља догодило. Седам глумаца дефилује и исповеда нам се на белој сцени  налик цркву, али и базен, обучени у црвене, скоро побијашке, костиме.  Младе глумице и глумци с невероватним успехом успевају да створе баланс између различитих душевних стања ликова које тумаче.

Деца која су  жврљала по зидовима и играла се са лутакама сада су пред улогом будућих родитеља, тотално неспремни и престрашени. У таквом свету тест за трудноће делује попут игре руског рулета.  

Колико смо и с колико година власници свога тела  и одговорни доносиоци одлука иза којих можемо да станемо и да их бранимо и одбранимо? 

Колика је улога чаршије у догађајима који се сматрају контраверзним. Јер, поредрасуда да девојке које затрудне  у време кад нису у потпуности сазреле као одговорне личности не долазе иккључиво из непросвећених средина показују истраживања. 

Пре београда ова представа је  гостовала у такмичарском програму овогодишњег,,Стеријиног позорја” у Новом Саду. Радује чињеница да је комаду присуствовала и група младих које оваква тематика и највише треба да занима. Табу тема нема, нема скривања под тепих и накнадног, задоцнелог посипања пепелом. Делујмо превентивно и васпитно, пре него што се и проблем уопште појави. Зар Немци треба на то да нас подсећају? Изгледа да је одговор да.

Тања Шљивар је драмска списатељица, рођена у Бањој Луци (Република Српска, БиХ), 1988. Дипломирала и завршила мастер из драматургије на Факултету драмских уметности Београд, а у Гисену (Немачка) завршила мастер из примењених позоришних студија. Ауторка шест целовечерњих драма: Пошто је паштета?, Гребање или Како се убила моја бака, Али град ме је штитио, Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали, Као и све слободне дјевојке, Режим љубави. Драме су јој објављене у позоришним часописима, различитим антологијама, изведене и јавно читане у професионалним позориштима у Босни и Херцеговини (Босанско народно позориште Зеница), Србији (Атеље 212, Народно позориште Ужице), Хрватској, Пољској, Аустрији, Шпанији, Албанији и Немачкој (Дојчес театар Берлин, Шаушпилхаус Штутгарт). Пише и објављује кратке приче, радио драме, филмске сценарије и театролошке студије. За драмско писање освојила је неколико награда, међу којима Награду „Борислав Михајловић Михиз” за укупно драмско стваралаштво (2011), Стеријину награду за текст савремене драме Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали (2016), MESS market award за текст Као и све слободне девојке (2016). Номинована за Retzhofer Dramapreis у Аустрији. Драме су јој преведене на десетак језика. Учествовала у књижевним резиденцијалним програмима у Грацу, Бечу и Приштини.Била је члан Жирија 63. Стеријиног позорја 2018. године. Тренутно је вршилац дужности директорке Драме Народног позоришта у Београду.

Саломе Дастмалчи је рођена је у Берлину. Студирала је глуму на Академији уметности  у Берну (2002–2006), након чега је више од годину дана провела на турнеји са Вратити пошиљаоцу Хелене Валдман. Године 2010. је, између осталог, играла Катарину у базелској адаптацији Демона и учествовала у представама Плаво, плаво море у Хајматхафен Нојкелну и Куркиње у Балхаус Осту. Као ауторка и редитељка дебитовала је представом Моје срце је пуно мржње – и мени се то допада, која је била на репертоару ХАУ 3. Године 2011. играла је у представи Крвопролиће у различитости у Балхаус Нојнинштрасе, где је изведена и њена друга ауторска представа Трчи, брате, трчи (2012), док је у овом позоришту са „академијом аутодидакта” радила на пројекту ЛУДАК!, који је номинован за учешће на Позоришним сусретима младих (2013). Године 2014. је урадила представу са тинејџерима Ан! која је учествовала на Фестивалу младих у Зофиенселе. У току 2014. редовно је наступала на књиженим вечерима под називом Проза односа, заједничком пројекту Фондације „Фридрих Еберт” и Театра „Максим Горки”. Од 2012. држи радионице глуме и сарађује претежно са Шаубине и Берлинер ансамблом. Неретко позајмљује свој глас аудио књигама, као што је то учинила у Гласовима из Ирана. Сарадњу са Јунгес ДТ-ом започела је у склопу Јесењег кампа 2016, након чега су уследила још два заједничка пројекта у којима је била редитељка: Као и све слободне девојке Тање Шљивар и школска представа Мој прилично необичан друг Валтер Сибиле Берг.