Utopljena duša u BDP-u

Da mi je da sam u predelima onim,

gde su mi mladost, san i uspomene,

kod negda svojih da je da se sklonim

s lepotom njenom što ko miris vene. 

Sudbina Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), jednog od “ukletih pesnika” ovog podneblja, višegodišnja je inspiracija Aleksandra Jugovića: roman “Disharmonija” objavio je 2005. godine (nedavno je izašlo drugo izdanje Kompanije "Novosti" i "Knjige komerca"), a sada se ovoj temi vraća u drami “Utopljene duše”. Ovo je njegov treći dramski tekst koji se izvodi na sceni BDP-a.

Slobodan Ćustić u ime BDP-a smatra da je reč o interesatnoj predstavi koji BDP vraća njegovim korenima. Očekuje izuzetnu uspešnost kod publike. Priznaje nešto duže se radilo od planiranog, jer je premijera bila planirana za 25. februara na Novoj sceni.

„Pesnik na brodu

Koji tone

Sanja budan

Strašne snove sanja

Nesiguran

Da li sanja uspomene

Il’ se seća strašnih snova...“

Reditelj Boban Skerlić mesto i vremenski period radnje predstave mapira na brod „Italiju“ i par poslednjih sati života velikog pesnika u kojim se prepliće stvarnost sa sećanjima i košmarima. Svakako reč je o subjektivnoj vizuri smućkanog sna i jave. Puno pozorišno tkivo fine čipke koju zajedno s glumcima ukraja do premijere. 

 „Zavirili smo mu u džigericu!“

O teškoćama ne želi da govori, ali napominnje da je komad prvobitno rađen za veliku scenu i 20 likova, pa ga je trebalo prilagoditi i minimalizovati prostoru od nekih 15 kvadrata. Čitava predstava je poetski čin o pesniku koji je živeo svoju melaholiju u izvesnosti smrti. Skreliću je ovo četvrta režija u BDP-u. 

 „Vladislav Petković Dis je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske književnosti. Uplašena količinom nezadovoljstva i tuge kojom progovaraju „Utopljene duše“, tadašnja književna javnost osporila je njegov poetski dar i odbacila ga kao pesnika. Uvodi u nju bodlerovske motive.

Dis je, proročki, tim naslovom predvideo svoju smrt.“, rekao je autor komada Aleksandar Jugović.

Sergej Trifunović je u BDP-u debitovao 1992. godine sa „Slobodnom teritorijom“. Još je na Novoj sceni odigrao „Audijenciju“. Ovo mu je treći komad. I on ponavlja da su dramski tekst morali da prekonstruišu, i u tom procesu priznaje počeo je da se zaljubljuje u komad. Na pitanje ko je taj čovek Vladislav Petković Dis:

„Ne znam. Tražim. Otkrivam žar i uzbuđenje. Čoveka mračne poezije, koji na fotografijama deluje polunasmejan, vedrih očiju. Čoveka koji je živeo ono što je pisao. Koji je prizivaosvoju sudbinu. Čija je biografija prepuna bizarnih detalja, popčut onog kada su na venčanje zaboravili da ponese prstenje.“

Milica Zarić ističe istraživački rad, svoju ulogu žene umetnika i prednost da projekat nije bio „zakucan“ od svog samog početka, te se na njega moglo uticati. 

  

Lako Nikolić je uveren da su vrlo blizu odličnog rezultata, za to je potrebno, a i predviđene su još četiri probe, pohvaljuje lepa, tanana rešenja u predstavi i otkriva da tumači nekoliko likova od kelnera do Sime Pandurovića.  

„Jer svako živi u grobu svom, samo što neće da vidi grob.“

U toku konferencije za štampu iz pravca Velike scene čuju se neki krici i tupi udarci. To Kokan Mladenović priprema „Klošmerl“ po romanu Gabrijela Ševaljea (1934).

„Opet tuče glumce!“, šeretski će Trifunović. Milica Zarić samo gleda, ona igra i u tom komadu. 

Da uozbilji situaciju reč uzima Igor Damjanović koji kaže da je kasnije došao u asambl, kaže da je u pitanju jako pametna priča, skoro dokumentarna, da su bili napeti u procesu rada, ali da očekuje zanimljiv scenski akt.  

Ivana Dudić, najmlađa u ekipi, kaže da joj je rad na komadu bio divno iskustvo.

Konferenciju zaključuje Nemanja Stamatović konstatacijom da je sve rečeno:

„Jedva čekamo da eksplodira, žao mi je što je neću moći i sam da pogledam!“

Premijera je zakazana za 6. mart u 20:30 časova. Prva repriza je 24. marta. 

To je onaj život gde sam pao i ja

s nevinih daljina, sa očima zvezda

i sa suzom mojom što nesvesno sija

i žali, ko ptica oborena gnezda.

To je onaj život gde sam pao i ja.

REĆ UREDNIKA KULTURNIKA 

Scena skučena, nakrivljena, uspešna rekonstrukcija palube broda "Italija" sasvim prikladan poligon na kojem će Dis više snivati i biti u košmarima i sećanjima no na javi "sa očima izvan svakog zla". Ovaka postavka bila je na radost publike, jer joj je pružila još dodatnih četiri reda za uživanje u glumačkim bravurama. Koje započinju već s ulaskom u salu. Zato, oprez!

Kao što je i nagovešteno, ovde je mnogo više do izvanrednih glumaca nego do dramskog podloška, koji maglovito i njeasno šeta do Disovoj vremenskoj liniji od sadašnjosti do prošlosti.

Pre svega sjajan Trifunović koji se i teleseno preobrazio i ušeprtljio, unezverio, te će se u svoje obličje vratiti tek krajem predstave, do uverljivih Ivana Dudić i Milica Zarić.

Ovim nemirom (ne samo po moru i opasnosti od torpeda) već i po nespokoju putnika smirno upravlja kapetan kojeg tumači Igor Damjanović. I ostatak asambla sjajno je dočarao svoje šizofrene uloge (glumili su više likova). 

Upečatljiva predstava koja je morala izazavati upitanost kod publike o mestu pojedinca, senzibilnog kakav je već pesnik u jednom velikom, svetskom metežu.

 

Aleksandar Jugović

UTOPLJENA DUŠA

režija: Boban Skerlić

Ekipu čine - dramaturg Kristina Đuković, scenograf Nemanja Petrović, kostimograf Tatjana Radišić, kao i autor scenskog pokreta Marija Milenković. 

Igraju: Sergej Trifunović, Milica Zarić, Lako Nikolić, Nemanja Stamatović, Ivana Dudić i Igor Damjanović.

Inače, U Beogradskom dramskom pozorištu čak tri naslova će ovog mesec obeležiti značajne jubileje: "Delirijum tremens", "Eling" i "Transilvanija".

Predstava "Delirijum tremens" (po tekstu i u režiji Gorana Markovića) (1. marta je odigrana stoti put. U priči o savremenom čoveku i njegovom traganju za identitetom igraju Predrag Ejdus, Vesna Čipčić, Anita Mančić...

"Eling" Sajmona Benta (u režiji Marka Manojlovića) 13. marta obeležava deceniju od prvog izvođenja. U međuvremenu, predstava je sa velikim uspehom gostovala u zemlji i inostranstvu. U podeli su Ljubomir Bandović, Pavle Pekić, Jelena Ćuruvija Đurica (Nataša Marković)...

Dan kasnije, crnohumorna komedija Dragana Nikolića "Transilvanija" (režija Milan Karadžić) ima stoto izvođenje. Reč je debitantskom komadu Dragana Nikolića, inače uspešnog scenariste. Glumački tim čine Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Vesna Čipčić, Vuk Kostić...

Za detaljnije upoznavanje s  pozorištem na Crvenom krsti idete OVDE.

Vladislav Petković  Dis (10. mart 1880, Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa) bio je srpski pesnik i rodoljub. Radio je kao učitelj i carinski službenik. 

Rođen je u Zablaću kod Čačka, kao deveto od trinaestoro dece. Bio je slab učenik, maturu nije uspeo da položi ni iz dva puta. Ipak, bio je veoma talentovan pesnik. U sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu “Na prozoru sveća gori” i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao.

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara - sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Tu je proveo dve godine, a potom odlučuje da ode odatle i potraži posao u Beogradu. 

U Beogradu objavljuje pesme pod pseudonimom Dis. Nadimak „Dis“ Petković je izabrao iz dva razloga. Kao prvo, Dis predstavlja ponavljanje drugog sloga njegovog imena. Kao drugo, Dis je na engleskom jeziku deo imena rimskog boga podzemnog sveta. Time je Petković hteo sebe da uveliča, a istovremeno i da kroz svoje ime označi mračan ton svoje poezije. Bio je česti posetilac beogradskih kafana na Skadarliji u kojima se istovremeno predavao alkoholu i pisanju novih stihova.

Vladislav Petković Dis dugo nije mogao da nađe službu u Beogradu, i tek uz Nušićevu pomoć, nalazi mesto na trošarini (carinarnici) u Savamali, gde je radio kao kantardžija. 

Noći je provodio uglavnom po kafanama, boemskim okupljalištima, družeći se sa pesnicima Simom Pandurovićem, Matošem i drugima. 

Godine 1911. Dis izdaje o svom trošku zbirku poezije „Utopljene duše“, koja je bila negativno ocenjena od strane tadašnjeg uglednog kritičara Jovana Skerlića koji ga je kritikovao zato što je suviše okrenut sebi i uz to „loš pesnik, sa bolesnim idejama..“ Bogdan Popović ga nije uvrstio u Antologiju jer mu pesme “nisu doterane i cele lepe, imale su slaba mesta, pa i jezičke greške”.

Iste godine oženio se Hristinom -Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom, sa kojom je dobio sina i kćerku, Gordanu i Mutimira. Živeo je veoma skromno, dva puta je otpuštan iz službe, radio je korekture i slabo plaćene poslove po časopisima. 

U vreme balkanskih ratova, prijavio se kao dobrovoljac, ali ga zbog slabog zdravlja nisu primili. Ipak, bio je izveštač sa fronta. Dve godine nakon objavljivanja “Utopljenih Duša”, Srpska kraljevska akademija, dodelila je Disu godišnju nagradu za siromašne pisce, a te iste godine, po povratku iz rata, ponovo o svom trošku, Dis objavljuje i svoju drugu zbirku pesama „Mi čekamo cara“ (1913). Ovo izdanje je ponovljeno 1914. godine, a pesme su uglavnom nadahnute patriotizmom. 

Veliki rat Dis je proveo na mestu ratnog dopisnika; preživeo je povlačenje preko Albanije, dolazak na Krf, odakle odlazi u Francusku marta 1916. godine. U Francuskoj je napisao „Nedovršene pesme“, koje će 1916. objaviti Srpske novine na Krfu. Oboleo je od tuberkuloze, a sav zarađeni novac je slao porodici, koja ga nije dobijala. Kada je to saznao, odlučio je da ode na Krf, ne bi li nekako pomogao svojima. 

Putovao je parobrodom “Italija”, koji je potonuo 16. maja 1917. godine, torpedovan od strane nemačke podmornice. I Disova porodica je imala nesrećnu sudbinu: samo godinu dana kasnije, njegova šestogodišnja kćerka stradala je u požaru; njegov sin se borio u II svetskom ratu u jedinicama Draže Mihailovića, a 1945. godine ubila ga je nova komunistička vlast. 

Za svoga života Vladislav Petković Dis objavio je samo dve knjige poezije — što zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, ili zbog toga što je živio samo 37 godina. Ipak Dis zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji XX veka, a nekoliko njegovih pesama kao što su „Tamnica“, „Nirvana“ , „Naši dani“ i „Možda spava“ našle su mesto u svakoj antologiji srpskog pesništva.

Aleksandar Jugović rođen je u Čačku, 2. novembra 1975. godine. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (srpski jezik i književnost). Objavio je knjigu pesama „Krv i nije voda“, „Na kraju krajeva“, „Jesenim proleća.“ Autor je romana „DISharmonija“, „Tri roga meseca“, „Srpski u 100 lekcija“, „Montana“, „Laureat“, „Opsenari“. Autor je drama: „Manastir“, „Rodeo“, „Rulet-ples“, „Luna-park“, „Srpska Lajka“. Dobitnik je nagrade „Kočićevo pero“ za roman „Opsenari“.

Boban Skerlić  rođen je 22. marta 1964. godine u  Beogradu. Završio je Filmsku i TV režiju 1991. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je radio i kao asistent na predmetu Filmska režija. Upravljao je reklamnom agencijom i dečijom televizijom. Režirao je više epizoda TV serije „Otvorena vrata“. Pohađa doktorske umetničke studije na FDU.

Jedan od naših najkreativnijih filmskih, serijskih i pozorišnih scenarista i reditelja Njegovi filmovi („Šargarepo ti ne rasteš lepo“, „Do koske“, „Top je bio vreo“) osvojili su prestižne nagrade. Režirao je predstave u Dadovu, Pozorištu „Boško Buha“, Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, Narodnom pozorištu u Kikindi, u Gračanici, u subotičkom Narodnom pozorištu, u sarajevskom pozorištu SARTR. Predstava „Kad su cvetale tikve“ obeležila je pozorišnu sezonu 2013/2014. To je ujedino i jedna od najgledanijih predstava u Beogradu.