46. FEST INTERVJU: Nevio Marasović, reditelj filma COMIC SANS

Mislim da većina ljudi postane slična roditeljima, svakako više nego što bi to hteli

Imali smo priliku da prisustvujemo svetskoj premijeri Vašeg novog filma ,,Comic Sans''. Da li ste Vi koristili font komik sans kao dete?

Ja nisam jer sam uvek zapravo zazirao od tog fonta. Jedino možda kao mali, toga ne mogu da se setim. Al uvek me je zanimao dizajn, pa sam pokušavao da se klonim toga. Tako je i nastao naslov ovog filma.

Koliko je Vaše lično iskustvo prisutno u ovom filmu?

Ima dosta toga, moj tata je isto slikar, isto ima galeriju na Visu. Zapravo glavni lik Alan je rađen po meni, a neke delove sam uzeo iz svog ili života glavnog glumca Janka Popovića Volarića i onda smo to oblikovali u film koji je čista fikcija. Neke generalne postavke su lične: Vis, tata slikar, galerija, raskid, to je stvarnost.

Pre ovog filma snimili ste film ,,Vis-a-Vis'' koji govori o procesu pisanja ,,Comic sansa''. Kako se to desilo?

Ja sam počeo da pišem ovaj scenario pre osam godina, ali sa dosta pauza. Prošao je kroz svakakve verzije jer sam hteo da napravim film o muškarcima svojih godina - nešto što je meni poznato, kako izgleda naš ljubavni život, a kako odnos sa roditeljima. Kako su godine prolazile i ja sam se menjao, pa se i scenario menjao. Janko Popović Volarić i ja smo išli na Vis da bismo radili na ovom scenariju 2012, tamo smo se sprijateljili i odlučili da je tih nedelju dana na Visu bilo toliko ludo, da bi trebalo da snimimo film o režiseru i glumcu koji rade na ,,Comic sansu''. Tako da je na kraju ,,Vis-a-Vis'' neki bizarni mejking of ,,Comic sansa'', snimljen četiri godine pre nego što je on snimljen. 

Vaš film je jedno od vizuelno najlepših ostvarenja na Festu ove godine. Kako određujete vizuelni identitet Vaših radova?

Ja nikad ne pravim storibordove ni knjige snimanja, zapišem neke kadrove koje bih radio, ali jako puno vremena potrošim na odabir lokacija i tu sam nemilosrdan. Mnogo lokacija odbijem, pretpostavljam da mi je to neki trening sa snimanja reklama. Ali jednostavno, ako lokacija nije tačno to šta sam zamislio neću uopšte ni snimati. To je mukotrpan proces, ali jednom kad smo tamo onda se svi elementi poslože, a Damir Kudin, koji je snimao ovaj film kao i moje prošle, je izvrstan direktor fotografije. On te lokacije koje proberemo još proprati svojim dizajnom svetla tako da to na kraju izgleda najbolje moguće. Snimali smo 22 dana, jako brzo jer nismo imali budžeta za više, bilo je naporno ali smo uspeli.

Da li mi zaista postajemo naši roditelji u nekom delu života, želeli to ili ne?

U slučaju Alana, njegov otac očigledno nije bio prisutan u detinjstvu, tako da on njemu zamera puno stvari. Bruno, Alanov otac živi sam nekim neurednim životom koji je ustvari veoma opušten i šarmantan, ali Alan  pokušava da bude uređeni lik, jako strejt, jako fensi, i panično se boji da ne postane kao on. A zapravo kroz film shvatamo da je to neizbežno. Mislim da većina ljudi postane slična roditeljima, svakako više nego što bi to hteli.

Kako se promenio pojam emotivne veze danas? Alan ima dosta nekih usputnih relacija, a možda je njegova jedina prava veza bila sa njegovom prvom devojkom, Barbarom. Danas se ljudi dosta lakše odlučuju i na prevaru.

Tako je, to je zapravo i bila poenta. Niko ne želi da o tome priča niti da snima filmove, a meni je zapravo bilo pitanje što su sve te usputne veze i prevare nešto što je danas postalo normalno, a svi se prave nešto fini. Tako da sam hteo to da obradim na sirov način. Ne baš potpuno sirov, ali se bavim tom temom kao nečim što je normalno u današnje vreme.

Koji su Vaši budući planovi?

Sada jurim u Zagreb, sutra snimam reklamu, a u ponedeljak mi je Zagrebačka premijera. Trenutno radimo na prequelu, odnosno to se na hrvatskom zove prednastavak ,,Gorana'', mog prošlogodišnjeg filma, koji se događa jedno 20 godina pre njega. Svi likovi su tinejdžeri i radnja nije mnogo povezana s ,,Goranom'', ali smo izvukli neke delove te priče koji su nam bili zanimljivi. Nisam mislio da ću u životu praviti nastavak nečega, ali ovo nas je toliko povuklo i scenario koji je Gjermund Gisvolt, norveški scenarista, napisao je stvarno fenomenalan. Tako da je to sledeći projekat.

Pomenuli ste da ovaj film nije komedija u potpunosti, već da izaziva razna osećanja kod publike. Da li se danas granice između žanrova polako brišu?

Da, sigurno, ja lično nikad ne razmišljam kog će moj film biti žanra, nego radim na njemu pa moja osećanja u tom trenutku definišu žanr. Mislim da nema potrebe da se film deli na striktne žanrove, nego je najbolje kad imaš razne elemente u filmu i da kroz njega doživiš svakakve emocije. To je zapravo i bilo najteže, jer smo jednu ljubavnu tragi-komediju spojili sa nečim što na kraju postaje film o odnosu sa ocem. Hteo sam da predstavim neki širi dijapazon, šta nas definiše kao osobe i kako naši roditelji utiču na to. Meni ide na živce što nas iz regiona na svetskim festivalima sve stavljaju u isti ,,koš'' u kom je očekivano da snimamo ratne, posleratne ili socijalne teme. Mislim da to ne mora biti slučaj, mi možemo da se bavimo istim temama kao što to rade naše kolege na Zapadu ili bilo gde u svetu. Naravno, teme rata mogu biti zanimljive, moj novi film će se i toga doticati. Ali ne moramo se ograničiti na te priče, mislim da je naša regija toliko zanimljiva i da mi nudimo mnogo više od toga.