Piše i
slika: Gordan Gorunović
Dve noći za redom međunarodni sastav, londonskog
benda „Incognito“ pohodila je Beograd, u sjajnom klupskom
prostoru Bitef Art Cafea. Bili su i prethodnih godina više puta u našem gradu ali u većim
prostorima gde nema puno intime.
Zato je u petak probrana ekipa fanova iz cele
Srbije pulsirala u ritmu fanka, esid džeza i soula. Barski stočići su spojili
nepoznanike koji su do kraja svirke svi bili prijatelji na prvu loptu. Hostese
su lepo rasporedile sve nas koji nismo rezervisali mesta.
Muzičari izlaze s minimalnim kašnjenjem uz
frenetičnu najavu i melju narednih sto minuta kao mašina za upumpavanje dobre
energije. Spretne konobarice u egipatskom hodu pronose ajncere kroz minimalnistički
prostor, nasmejane i ljubazne. Incognito svira već 38 godina uz gomilu muzičkog
materijala, ali nije im strano ni da zasviraju muzičke standarde.
Jean-Paul
Maunick (zvani Bluey) osnivač, gitarista i vođa sa desnog krili resko na
šest žica diktira tempo, a skupina od dvanaest svirača i pevača tutnji kao brzi
voz. Kada su ga pitali u nekoj zemlji, da li može da dođe u manjem sastavu rekao
je, da to onda ne bi bio Incognito. U to smo se uverili na ovom sjajnom koncertu.
Sreća je bila videti ovakvu svirku u klupskoj atmosferi, a za to su zaslužni
sponzori, kako bi cena karte bila prihvatljiva.
Ritam sekcija, duvačka linija, dve pevačice i
pevač, klavijaturista uz dve gitare kao uigrani fudbalski tim, znalački publiku
dovode do euforije. Predstavljajući muzičanstvenih dvanaest, Bluey me je
podsetio na predsedavajućeg u UN zato što je većina njih sa raznih meridijana.
Zajednički sadržalac je muzika i London gde im je baza.
Uz odjavnu pesmu Bob Marlija „One love“,
koja ide sa matrice a svi pevaju odlazi „Incognito“ do sledeće prilike, u ko
zna kom prostoru, ali sigurno uz dobro raspoloženje i plesne ritmove, koji su
pokrenuli sve, čak i one koji su imali stolice. Nema sedenja uz ovakve pozitivne
vibracije sa bine.
Нема коментара:
Постави коментар