Hotel Kosovo – Vidovdan je a ja nisam tamo gde bih da sam

podnaslov predstave - Scenski priručnik za lakše snalaženje u južnoj srpskoj pokrajini Republika Kosovo

28. juna 1389. godine odigrala se legendarna bitka na Kosovu kada se vojska kneza Lazara sukobila sa Osmanlijama u ulozi osvajača. O ishodu samog boja kolaju kotradiktorne priče sumnjive verodostojnosti. Vođa  hrišćana, knez Lazar Hrebeljanović podlegao je junačkim ranama, a Miloš Obilić, koga su pre boja nipodaštavali, skratio je za glavu sultana Murata. Tadašnja plemićka opozicija oličena u liku srpskog Jude, Vuka Brankovića omanula je načisto. Bejahu to vremena bez brzog Interneta, društvenih mreža, bez mobilnih telefona dakle i bez neizbežnih selfija. Bez nepristrasnih posmatrača i brižljive međunarodne zajednice. Bez tako potrebnih internacionalnih posrednika.  

Kao posledica tog krvavog sukoba dobili smo petstogodišnju orjentalnu prinudnu upravu, a refleksije takvog nesrećnog raspleta događaja vidljivi su i danas; ugrađeni su nam u genetski kod, karakter, kuhinju i odnos prema radu, prema obavezama. No, kako god bilo - mit je stvoren i, kako to već biva, više puta uspešno zloupotrebljen. 

Šta se još dešavalo na taj ključni i kobni dan naše (a i tuđe)  istorije: 

Engleski kralj Henri VIII rodjen je 1491, a tokom svoje vladavine svoju vlast je proširio na Vels, Škotsku i Irsku;

1869 proglašen  je  Namesnički ustav koji je kneževinu Srbiju uveo u doba ustavnosti. Prvi put u istoriji Srbije skupština je postala zakonodavni organ, mada sa ograničenim pravima;

1877. rođen je Petar Kočić;

1882. Beogradu je dobio savremeni vodovod koji je napravljen prema projektu nemačkog inženjera Oskara Smrekara. Iz pet dubokih bunara grad je dobijao oko 65 litara vode u sekundi;

Šest vekova posle kosovskog boja, 28 juna 1914. godine pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, upucao je u Sarajevu austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Bila je to varnica koja je pokrenula najveće razaranje koje je svet do tada video –Veliki (I svetski) rat.  Koji je, da ne poverujete, zvanično okončan potpisanjem  Versajskog  sporazuma između Antante i Nemačke – na Vidovdan, 28. jun 1919. godine;

1921. na isti dan u Beogradu je pokušan atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, dok se vraćao iz Skupštine u kojoj je ozakonio Vidovdanski ustav. Sa skela nedovršene zgrade na uglu Miloševe i Masarikove ulice, molerski radnik Spasoje Stejić bacio je bombu na regentovu kočiju, ali je ona zapela za telefonske žice i eksplodirala ne pogodivši cilj. Princip je bitan!

Na Vidovdan nisu bili imuni ni komunisti te su na sastanku u Bukureštu baš na taj dan Komunističku partiju Jugoslavije škartirali iz zajednice bratskih komunističkih partija - Informbiroa. To je doprinelo da se Jugoslavije odlučnije okrene zapadu, koji je tu njenu izdaju, velikodušno nagradio. Živelo se...

1950 je pušten u saobraćaj put Beograd-Zagreb, dug 400 kilometara, nazvan "Auto put bratstvo-jedinstvo", koji su gradile dobrovoljne omladinske radne brigade iz svih krajeva Jugoslavije;

28. juna 1989. godine, na Gazimestanu, povodom 600-godišnjice Kosovsog boja tadašnji predsednik Srbije, Slobodan Milošević,  održao je motivacioni govor pred mnoštvom okupljenog egzaltiranog naroda. Taj govor i dela posle toga koštala su ga da na isti dan 2001. bude brzopotezno spakovan i isporučen Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu;

Na Vidovdan leta gospodnjeg 2016. odigrana je na daskama Beogradskog dramskog pozorišta predstava Narodnog pozorišta iz Prištine izmeštenog u Gračanicu – Hotel Kosovo.   

Bila je to predstava koju sam hteo da vidim još od razgovora sa Nenadom Todorovićem, direktorom NP Priština, povodom gostovanja predstave Govorna mana u Zvezdara teatru. Komad koji se bavi previše bolnom temom i još otvorenom ranom, pa sam se pitao da li smo mi spremni i kakav bi to mjuzikl bio, jer Hotel Kosovo svakako nije Hotel Kalifornija. 

„Gomile kvadratnih kilometara pod kojima leže leševi civilizacije kao humus za cvat novih mržnji, kilometri laži kojom će vas, silom fizike, očas pretvoriti u inžinjere istine, teror koji će se pravdati osvetom žrtve, sve su to razlozi da se umetnik oseti prozvanim. Ako se ne slažete, ovo je predstava koju ne smete videti. Da vam ne kvarimo veče“,  reči su pisca komada i  reditelja Nenada Todorovića koji se odmah i ograđije što je morao da se lati pera: 

“čekajući dvadeset godina da Kosovo bude umetnička tema nekim drugim, pismenijim autorima, crvljao sam radeći komade koji me se ne tiču, ali pošto je pozorište zaboravilo ovu tragičnu farsu, drznuo sam se da publiku onespokojmi pričom o njoj”

E baš na Vidovdan drznuo se da gostuje sa Hotelom Kosovo na sceni Rade Marković Beogradskog dramskog pozorišta. Tu vidimo dve etničke zajednice koje su živele na Kosovu, njihove mržnje i zablude, vidimo mešetare i hoštaplere domaće i sa strane. 

Radnja komada prati putešestvje Dobrivoja Anđelkovića (Aleksandar Mihajlović) koji se posle petnaest godina od ratnih sukoba, nošen nostalgijom, vraća iz izbegličkog kampa u Kruševcu (odakle su krenuli kosovski junaci u boj) u jedno malo, nekad i njegovo, mesto na jugu Kosova i Metohije. 

Izgubio je sve - i svoje bližnje i svoju kuću i svoju zemlju, i ono ključno izgubio je veru u sve i svakoga (što nužno nije loše), ali i bilo kakvu nadu. Možda i sopstvenu dušu. Početak predstave obećava – prva numera je bluzerska i da se tako nastavilo bilo bi mnogo bolje. Oseća se tu prstohvat Tomija i jasne aluzije na Kosu. Ohrabruje me činjenica da autor ne pribegava jeftinom, patetečno-ljigavo-otužnom-kvazipatriotskom klišeu, naprotiv. Obračun se oštro i bez ostatka sa zabludama u sopstvenom nacionu, brutalno i nezaustavljivo: snažno žigošući lažne zaštitnike naroda oličene u pesnicima stihoklepcima, koji su spremni da svoje ideje prodaju i rasprodaju, srpskim pseudointelektulacima – akademicima (istoričar Hadži-Jovan Jeremića), napaljenim, kratkovidim i sujetnim kvazivojskovođama koji lako presvlače uniforme i menjaju ideologije i gospodare. 

 

Scenografija (potpisuje je Goran Stojčetović) je realizovana u vidu ogoljene konstrukcija zgrade, kuće, a njeni spratovi su pozornica na kojima se dešavaju različite scene ovog komada. Baš ovaj kostur simbolizuje sadašnje stanje u kojem se nalazi Kosovo i Metohija. Jedan ogoljen, nedovršen prostor. Vetrometina. A paradoksalno, svugde okolo se gradi.

 

Opšti utisak koji mi se nameće na prvu loptu je da sve deluje poprilično smušeno, možda svesno košmarno, nedosledno,  mnogo toga je započeto, a nezavršeno, deluje poprilično amaterski. Na momente blesne neka iskra, neka visprenost, koja bi mogla da posluži kao dobra ideja vodilja, ali se odmah odluta u previše očigledno i nepotrebno banalno. Nemam nikakvih problema sa jasnim aluzijama na sve besmislice, predrasude i zloupotrebe, zanimljiva mi je bila snažna reakcija čoveka iz publike, koji je kada je na red došlo rušenje srpskih mitova i zabluda, par puta uzbuđeno uzviknuo: „Sramota, sramota...“. 

Diskutabilna mi je, da ne kažem i degutanta scena u kojoj političke i verske poglavice obe etničke zajednice pokušavaju da manipulišu žrtvama  - koje oličavaju glumci maskirani u grobove, glava pokrivenih crnim vrećama za smeće – tvrdeći da ne pripradaju nikom drugom do svojim najdražim. Mislim, razumem potrebu i cilj, ali suviše mi je mučno da ih svarim. Iako nemam takvih iskustava, na svu sreću. Kako je tek onima koji su nekog izgubili?  Ne želim ni da zamislim!

 

U odbranu autora odmah stavljam da je to jasna slika razočarnog čoveka sa Kosova, punog jeda i očaja. Izneverenog. Ali smatram da je ovakav komad trebao da napiše neko hladnije glave i s manje emocija. 

Povratnik Dobrivoje i njegova nesuđenja ljuba Dobrila po samoj svojoj definiciji su dobroćudni ljudi. Koji nisu učinili nikom ništa nažao. Ali koji su ispali žrtva. Koju ni na koji način ne tretiraju kao ljudsko biće. Baš niko i baš nigde. Dobrivoje, na svom putu susreće sunarodnike oguglale i ravnodušne i nove vlasti ohole i bezdušne. Kosovo kojim vlada korupcija. Mediji su ratnohuškački i zluradi na obe strane. Međunarodni dušebrižnici su samo poklopac na tom pretis loncu.

Na kraju Dobrivoje strada, a onda sasvim nejasno na koji način, možda samo iz pukog cinizma ili puste želje - nastaje sveopšte pomirenja, nestvarni hepiend - ni sa čim izazvan. Svesni pozorišni kemp? Da se ne lažemo - za sukobe je imalo dosta razloga u istoriji i uticajima, a za pomirenja će trebati i dosta vremena i dosta volje i ponešto ustupaka i nešto praštanja - a trenutno to uopšte ne deluje realno. Nije ni na vidiku. 

Gluma je, osim časnih izuzetaka, pregruba, nepotrebno i odveć karikirana, često i preglumljena. U ovom komadu nastupaju: Aleksandar Mihailović, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Anika Grujić, Bojan Stojčetović, Dejan Cicmilović, Aleksandra Cucić, Jasminka Hodžić, Nebojša Đorđević, Tamara Tomanović, Jelena Orlović, Olivera Bacić, Miloš Jadžić, Vasilj Adžić i Uroš Mladenović, kao i igrači plesne grupe Strit dens iz Kosovske Mitrovice:  Filip Rojević, Zvezdana Mihajlović, Miloš Adžančić, Nina Baldini, Maša Kovačević, Ilda Radončić, Đorđe Baščarević. 

Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović.

Odlomak iz predstave možete pogledato ovde

Šekspirov Glob teatar juče u Narodnom pozorištu a već danas u Vili Stanković u Čortancima-2 viteza iz Verone

 

E, Englezi, besni li ste? Šta, loša vam je u Uniji evropskoj? Pa preko ’leba pogačice ištete.

Ahhh,  glumački je lebac sa sedam kora! Biti ili ne biti, pitanje je sada?

Really?

Nešto je trulo...

ovo je dakako izmišljeni dijalog koji se nikada nije (a pogotovu ne u utorak, na Vidovdan u podne) dogodio na improvizovanoj sceni Hotela Envoj, u beogradskoj ulici Čika Ljubinoj sa baksuznom numerom. Dijalog potaknut dnevnopolitičkim, hamletovskim dilemama plod je bolesne mašte vašeg izveštača sa lica mesta. San letnje noći. Povod našeg druženja je dolazak engleskle, glumačke bratije nama u goste. Prigodan povod za razmenu nekih šekspirovskih promišljanja.  

 

Ansambl čuvenog Glob teatra iz Londona, najneformalnije i najpopularnije pozorište u Londonu (po Independentu) gostovalo je juče na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa Šekspirovim komadom Dva viteza iz Verone u režiji Nika Begnala. U podeli su Lia Braderhed (Julija), Geri Kuper (Vojvoda), Aruan Galieva (Silvija), Gaj Hjuz (Valentin), Ember Džejms (Luseta), Adam Kist (Spid), Šarlot Mils (Lans), Darmeš Pat (Protej) i Fred Tomas (Muzičar / Pas Kreb). Dizajner je Kejti Sajks, kompozitor Džejms Forčun, a koreograf Tom Džekson Grivs. A već danas sele se u Vilu Stanković u Čortanovcima, gde nastupaju u okviru ovogodišnjeg Šekspirfesta. 

Isti komad u dva dijametralno suprotna okuženja. Da li treba da vam napomenem da je radnja izmeštena u vreme dece cveća. Kada je prednost davana vođenju ljubavi a ne zavodljivosti ratovanja. Predstava koja je tek nedavno premijerno prikazana u Londonu. Zanimljivo, zar ne?

Engleska pozorišna trupa, posle dvogodišnje pauze, kada je na istoj sceni sa velikim uspehom odigrala Hamleta u rediteljskoj postavci Dominika Dromgula i Bila Bakhursta, ponovo se predstavila beogradskoj publici, ovoga puta sa svojom najnovijom produkcijom.

U njoj Begnal, na inovativan način, sa naglaskom na hipi muziku, nudi anarhističnu verziju ove rane Šekspirove komedije iz 1591. godine koristeći elizabetansku scenografiju inspirisanu slikama i nacrtima iz autentičnog vremena. 

 

Zasnovana, najverovatnije na delu Tito i Gisip iz Bokačovog Dekamerona. Komedija puna komičnih obrta izvodi veseli asambal. Neke od scena u drami najavljuju drame koje će kasnije biti napisane. 

Čitav zaplet počiva na tome da Valentin voli Silviju, a Protej Juliju. Medjutim, Protej je nestalan, pa se i on zaljubljuje u Silviju. 

 

Valentin planira da pobegne sa njom, ali ih Protej izneveri. Nakon toga, Valentin se nadje u izgnanstvu i pridruži se otpadnicima u šumi...

 

Gaj Hjuz i Darmeš Patel su sjajni u svojim pomalo šreberskim ulogama, izazivajući salve smeha kod publike. Silvija, Aruan Galieve je privlačna svojom suptilnom kombinacijom povučenosti i ranjivosti, dok Lia Braderhed odlično pliva u nezahvalnoj ulozi Julije. Ostatak trupe sjajno doprinosi kompletnoj slici koju ova razigrana trupa, reklo bi se, bez teškoće stvara. Ono što donekle moće da se zameri je utisak da je prvi deo predstave možda pomalo razvučen. 

Na početku vladavine kraljice Elizabete, pozorišne trupe koristile su kafane i njihova dvorišta, sale po koledžima, čak i privatne kuće kao mesta gde će igrati svoje predstave. To seljakanje i pregovarenje sa vlasnicima prostora, izgleda da se smučilo izvesnom Đejmsu Barbidžu, glumcu i vođi jedne od trupa, te je 1576. godine izgradio prvu namensku zgradu u Londonu, Pozorište u Šordiču. 

 

Šekspir se prišljamčio ovoj pozorišnoj družini osamdesetih godina XVI veka. Trupa je bila poznata pod imenom Čemberlenova trupa, a potom Kraljevi ljudi i tako je radila dvadesetak godina. 

Na Božić 1598. trupa je pribegla drastičnom rešenju; iznajmila je plac u blizini Rouza, rivalskog pozorišta na Sautvarku, srušili su pozorište i građu preneli preko reke. Da bi pokrili troškove izgradnje novog teatra sinovi Đejmsa Barbidža (koji je preminuo u februaru 1597.) Ričard i Katbert, ponudili su glumcima da formiraju akcionarsko društvo. Šekspir je bio jedan od četvorice glumaca, koji se postao vlasnik Glob teatra. Bilo je logično da su izvodili upravo Šekspirova dela. 

I tako 1613. godine, 29. juna, prillikom izvođenja Henrija VIII scenski top je zapalio krov od trske i pozorište je izgorelo do temelja. Obnovili su ga, ali i izvukli lekciju te su krov pokrili crepovima. Crni dani za pozorište nastupaju pod engleskom puritanskom vladom 1642. godine, pozorište postaje zapušteno i srušeno je 1644. 

Savremeni Glob tatar nalazi se stotinak metara udaljen od mesta gde se nalazio stari, na obali reke Temze. Pozorište nije na državnim jaslama, već se finansira isključivo od donacija i sopstvenih prihoda. Sezona traje od aprila do oktobra, a moguće je i obići ovaj teatar (čak i kada nema predstava) i pogledati prigodnu izložba posvećena Šekspiru. 

U januaru 2014 otvorena je nova scena nazvana Sem Vonamejker, po čoveku koji je obnovio ovo pozorište. Scena je izvedena u stilu jakobijanskog pozorišta, po nacrtima i opisima iz tog perioda i osvetljena isključivo svećama. 

 

Da sve bude još lepše potrudila se vinarija Mačkov podrumkoja je dizajnirala ograničenu seriju vina sa šekspirovskim etiketama: „Piti ili ne piti?“, dilema je koju ne bi imao ni frustirani danski kraljević. Nismo imali ni mi.

 

Koncert: L’orchestre d’hommes-orchestres Performs Tom Waits

 

 

Ponedeljak, 31. oktobar 2016. u 20:00

Velika sala Doma omladine Beograda

JEDINSTVENI SCENSKI SPEKTAKL: MUZIKA TOM WAITSA U BEOGRADU! 
Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara.

Beogradska publika će imati ekskluzivnu priliku da po prvi put prisustvuje nastupu čuvene kanadske trupe L’orchestre d’hommes-orchestres (LODHO), koja izvodi muziku legendarnog Tom Waitsa na nesvakidašnji način: u vidu performansa i izazovnog pozorišnog doživljaja.

Naoružani šarenolikim repertoarom nekategorisne muzičke ikone Toma Vejtsa, L’orchestre d’hommes-orchestres iz Kvebeka stvaraju događaj koji više podseća na karnevalski šou ili muzički cirkus, nego običan koncert. Ovaj užurbani orkestar svira jedinstvenu muziku Toma Vejtsa uz pomoć skoro 100 objekata i izmišljenih instrumenata na bini, koji istovremeno zvuče umiljato i čelično čvrsto, u razuzdanim scenama nekontrolisane energije. Uronjeni u svet Vejtsove muzike, izvođači ovog moćnog tribjut sastava, nastoje da ostanu dosledni njegovom stvaralačkom duhu, a u isto vreme da ga predstave publici i kao polje za slobodnu igru. Kombinovanjem stilova i prilagođavanjem aranžmana, ovih 6 multiinstrumentalista međusobno razmenjuju instrumente i vokale, gurajući prste između žica i stavljajući konopac oko vrata…

LODHO su aktivni skoro deset godina, kao stalno umetničko igralište za izvođače čija je misija da konstruišu otvoren, višeslojan i multidisciplinaran muzički opus. Voir magazin iz Kvebeka ih je 2009. nominovao za najbolji lokalni fenomen u svim žanrovima, a pored tog priznanja za svoje izvođenje Vejtsove muzike, bili su nominovani i za Prix d’excellence des arts et de la culture de la Ville de Québec. Popularnost sastava dokazuju i brojni nastupi na festivalima i pozorištima kod kuće, a i širom sveta. U 2013. su izvođači Toma Vejtsa nastupali oko 150 puta u Danskoj, Holandiji, Belgiji, Španiji, Portugalu, Meksiku, Kanadi…

Pokazujući svoju svestranost i želju za obnovom, LODHO je stvorio sedam originalnih scenskih postavki između 2008. i 2012. godine, uključujući  tri pozorišna komada: Les New Cackle Sisters (2009), Dada (2009) i Cabaret brise-jour (2012), kao i 4 ulična performansa uz korišćenje antikvarnih kamiona:  Mobiloscope (2008), Tintamarre caravane (2008), Ciné-Parc (2010) i Vin chaud (2010).


Članovi benda su:

Bruno Bouchard — vokal, gitara, kofer, špageti, violina

Jasmin Cloutier — vokal, gitara, bendžo, megafon, čizme

Simon Drouin — vokal, harmonika, testera, makaze, bokserske rukavice

Simon Elmaleh — vokal, električni bas, čekić, dečija kolevka

Gostujući članovi: Gabrielle Bouthillier i Danya Ortmann — vokali, čajnik, maramice


“ …bokali sa vodom, špageti, drvene kutije: Zapravo, sve što možete da zamislite lako postaje nemuzički instrument na finom i medlodičnom sajmištu. Zvuci su očaravajući, ali antikviteti na bini prevode stvari na drugi nivo – nakon prijatnog osećaja da se nalazite u cirkusu, šou stvara prostor između performansa i otkačenosti, u kom je svako kršenje pravila izgovor za zabavu.” - P Caux - Voir Québec 2008.

“Za sve ljubitelje Toma Vejtsa ova muzika je veliko uživanje.” – El Noticiero, Španija

“Grandiozni spektakl smele i multidisciplinarne magije.” – Voir Esterie

“Donose fantastično ludilo, dostojno ovog giganta.” – La Presse, Montreal

“Od prvog udara na koferu do poslednjeg bisa LODHO je bio božanstven.” - Mooney on Theatre, Toronto 2010.

“5 zvezdica, od ukupnih 6, za neverovatan pozorišni koncert. To je za sada jedna od najzanimljivijih stvari koju sam ikada video.” -  Alfs Niels

Dunav za Međunarodni dan Dunava

Pridružujući se obeležavanju 29. juna, Međunarodnog dana Dunava, Arhipelag organizuje specijalnu akciju posvećenu knjigama Klaudija Magrisa, jednog od najboljih poznavalaca istorije i savremenosti Dunava.

Tokom ove akcije članovi Kluba čitalaca Arhipelag i oni koji će to postati ovih dana moći će da kupe knjige Klaudija Magrisa u izdanju Arhipelaga sa popustom od 40% u Klubu čitalaca Arhipelag (Terazije 29/II, svakog radnog dana od 9 do 17 časova) ili posredstvom sajta www.arhipelag.rs ili e-maila: redakcija@arhipelag.rs. Akcija traje do kraja ove nedelje.

Arhipelag je ekskluzivni izdavač dela Klaudija Magrisa na srpskom jeziku. U proteklih nekoliko godina Arhipelag je objavio najpre kratke Magrisove romane Nagađanja o jednoj sablji i Vi ćete, dakle, razumeti, potom roman Drugo more i knjigu novela o Trstu i Mediteranu Mikrokosmosi, da bi objavio i srpski prevod Dunava, jedne od najznačajnijih knjiga savremene italijanske i evropske književnosti. Srpsko izdanje Dunava objavljeno je u prevodu Snežane Milinković.

Prepoznat kao životno delo jednog od vodećih savremenih evropskih pisaca, Magrisov Dunav je velika priča o priča o Evropi na obalama Dunava od Crne šume do Crnog mora, o kulturama koje nastaju na njegovim obalama, o istoriji koja je ostavila svoje tragove, o ljudima koji su dali smisao svom postojanju. Na obalama Dunava se živi i misli, traje i održava vitalizam trajanja, smenjuju događaji i nastaje razumevanje tih događaja. I časovi uzleta i časovi patnje, kako pokazuje istorija Evrope i istorija samog Dunava, intenzivniji su na obalama ove reke. Magrisov roman je veliko i uzbudljivo svedočanstvo o ulozi jedne reke u evropskom iskustvu i stvarnosti, kulturi i istoriji.

Magrisov roman je oblikovan kao književna arheologija Dunava u kojoj priča lucidno i zanosno prati slojeve kulture, istorije, društva, jezika, stvarnosti. Slikajući ljudske sudbine na ključnoj evropskoj reci, kao u istoriji, tako i u savremenosti, Magris je napisao zanosnu, uzbudljivu i nezamenljivu knjigu u kojoj se beskrajno uživa i beskrajno mnogo uči i saznaje o Dunavu. Otkrivajući nam Dunav kao veliku i nikada do kraja ispričanu priču, Magrisova čudesna knjiga je najveći putnički roman moderne književnosti.

Dan Dunava je deo saradnje podunavskih zemalja i obeležava se u četrnaest zemalja potpisnica Međunarodne konvencije o zaštiti Dunava, kako bi se podigla svest za očuvanje reke i kako bi se apelovalo na racionalnu upotrebu vodenih resursa. U zemljama širom Evrope inicijator obeležavanja Dana Dunava je Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav. Međunarodni dan Dunava obeležava se od 29. juna 2004. godine.