Vienna Opera Ball u Sava centru

 

Samo dva dana posle Karamazova i Stinga i dan posle Kruzovog neuspešnog atentata na Hitlera u filmu "Valkira" u Velikoj sali Sava Centra nastupila je "Vienna Opera Ball", koja je ime dobila prema svetski poznatom bečkom operskom balu.

 Za ovu priliku, scena Sava centra dobila je svedenu scenografiju bečke prestonice, sa dva kristalna lustera. Bečki muzičari izveli su samo deo svog bogatog repetoara, te smo se na muzičkim talasima i taktovima valcera prošetali od XVIII do XX veka.

Uživali smo u melodijama zlatnog doba opereta, u bečkim valcerima i polkama. Kao da smo se na trenutak premestili na bečki dvor, na njegove raskošne balove i učestvovali u uzbudljivom lovu po alpskim šumama, slušali smo poj ptica, riku divljači i ogledali se u čistim vodama alpskih jezera.

Nemilice poklanjajući svoju slavnu prošlost u vidu čudesne muzike, ovaj asambl je uspleo da razgali beogradsku publiku i priušti joj malo patinirane romantike. Sve to, kako dolikuje, upotpunilo je četvoro igrača bečkog baleta.

Reč valcer potiče od nemačke reči "walzen", koju prevodimo sa okretati se, kliziti. Naime on se baš tako i igra, karakteriše ga 3/4 takt s jakim naglaskom na prvom udarcu.

Nastao je u bečkim kvartovima i alpskim delovima Austrije, u XVII veku, na osnovu narodne tradicije. Odmah je bio oduševljeno prihvaćen od strane austrijskog plemstva. U XIX veku valcer je gospodario evropskim balovima.

Dinastija Štraus podarila je valceru neophodnu eleganciju i lepršavost i romantični karakter, po čemu ga i danas prepoznajemo. Mlađi Štraus komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz galopa, marševa i mazurli, kao i 16 opereta. On je klasični bečki valcer usavršio i uzdigao ga na nivo koncertne orkestarske muzike. Najviše usled svoje raspevane melodije, valceri su osvojili svet. Pomenimo samo najpoznatije: "Na lepom plavom Dunavu", "Priče iz Bečke šume", "Jutarnje novine", "Prolećni zvuci", "Carski valcer", "Picikato-polka" i "Trič-trač polka". Ova muzika i ples su toliko zavodljivi, da su majke branile ćerkama da ih plešu, plašeći se da se ne zaljube u pogrešnog mladića.

Ova muzička svetkovina završena je najčuvenijim valcerom "Na lepom plavom Dunavu". Ali publika nije bila u potpunosti zadovoljna, znala je da se ovakvi koncerti završavaju sa “Radecki maršem”, Štrausa oca. Da na trenutak i ona postane deo ovog slavnog orkestra.

Svet, vino i ljubav

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. 

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. Prvi je pravoslavni, a drugi katolički svetac, koji poslednjih godina ima sjajnu reklamu. Što se mene tiče oba su O.K. ljubav i vino, ja tu ne vidim sukob!

Sve mi se čini da se cela ova frka pravi, ne bi li se izmamio još poneki, preostali dinar od građana, preplašenih dolaskom strašne nemani zvane svetska ekonomska kriza.

Ikonografija je pruzeta od prokuženog, „komunističkog“ Dana žena. Sindrom „krivice“, kako da voljenoj osobi ne dokažete svoju ljubav bar malim, kičerskim poklonom, specijalno izrađenim upravo za ovu priliku. Koliko u svemu tome ima ljubavi prosudite sami. Ali svaka obmana je tako slatka i zavoljiva. No, vratimo se na polje kulture, kojoj je ovaj članak prvenstveno i namenjen.

Veče je otpočelo sa koncertom u „Progresu“ gde je nastupala iranska grupa „Nasout“. Koncert je predstavljao završetak uspešne manifestacije Nedelje iranske kulture u Beograda, koja je imala za cilj da nas upozna sa kulturom ove drevne civilizacije. Za radoznalu, beogradsku publku nije bilo dosta mesta za sedenje. Sa starim iranskim instrumentima, često izrađenim u porodičnoj manifakturi, iranski muzičari su nas upoznali sa svom raskoši svog muzičkog nasleđa. Nešto što, svakako, nema veze sa metastazom srpske turbofolk muzike, kako se to obično tvrdi. Ova svetska muzika, na trenutke nalik ambijentalnoj, izvodi se na žičanom instrumentu tamboru, starom hiljadama godina i udaračkom dafu. Daf se koristi i pri proslavama persijske Nove godine. U dekoru čuvenih, ručno tkanih periskih tepiha, predivnih fotografija istorijskih lokaliteta u Iranu i umetničkih predmeta, publika je uživala u ovom muzičkom događaju. Kome se muzika dopala, mogao je da nabavi kompakt diskove sa ovakvom muzikom. Kao i DVD sa prezentacijom umetnosti Irana i turistički vodič ove zemlje, skrivene pod velom tajne.

Sledio je nastup Nene Belana i grupe „Fiumens“ u Domu omladine. Na ulazu su se delili kondomi. Ljubav sa sobom nosi i odgovornost, a kondomi su tu da u tome potpomognu. Svaka ljubav se, pomislih, ne bez gorčine, plaća; strašću, patnjom, iščekivanjem, suzama, ili nadom. Kao što Markes napisa: “Čovek u seksu nađe utehu, kada mu se ne posreći u ljubavi!”

Sala Doma omladine (u fazi renoviranja) nije se pokazala kao najsrećnije rešenje za ovu proslavu ljubavi. Zadnji stepenasti deo sale publika je odmah iskoristila da bi sela. Međutim, brojna publika je još pristizala i obezbeđenje je, tek pred sam početak koncerta, reagovalo pozivajući publiku da ustane i napravi mesta onima koji nisu uspeli da uđu. Možda i zbog dugih redova, za predaju garderobe. Niko nije opominjao ni pušače u publici, pogotovu s obzirom da je pod sale bio pokriven tapisonom.

No počeo je koncert i sve je zaboravljeno.

Nekadašnji frontmen grupe „Đavoli“ poveo je beogradsku publiku u jednu veoma zanimljivu odu ljubavi. Sve je ličilo na proslavu mature generacije 60-neke.

Sredovečni parovi, često sa decom, nisu se stideli da se otkače i vrate u dane svoje mladosti. Sve je podsećalo na osamdesete, kada su ovde, u istom prostoru, nastupale hrvatske grupe u okviru manifestacije „Pozdrav iz Zagreba“.

„Piletina“ se grupisala uz samu binu. Ona je uživala kako u starim hitovima, tako i u numerama sa najnovijeg albuma,. I sam Neno Belan je bio zatečen njjihovim poznavanjem „novog gradiva“. Ali svet je danas globalno selo, pogotovu kada muzika dolazi preko komšijskog plota. I piraterija koja minjevito reaguje na sva nova muzička izdanja.

Ovakva druženja već su, polako, postala tradicija. Bend je ojačan sjajnim saksofonistom, koji je osvežio nekadašnje hitove grupe „Đavoli“.

Svi pevaju, igraju, parovi se ljube. Idila.

Pojedine pesme publika je sama otpevala, a muzičari se nisu bunili, naprotiv.

Čak i u trenutku kada je, inače izvrsni, bubnjar imao problema sa instrumentima, beogradska publika, nije omanula. Svojim tapšanjem je preuzela ulogu bubnjara, koji se, oporavljen, pridružio baš u pravom trenutku. Dotični gospodin je odlično „odigrao“ ulogu Massima Savića u numeri „Zar više nema nas“. Ovu pesmu, staru tri godine, Neno je, čak, na trenutak zagubio, ali ju je pronašao na uporno Massimovo insistiranje.

Saznali smo i to da mu nedostaje devojka koja je samo zbog njega dolazila iz „hladnog Zagreba“. Zvuci Mediterana sa primesama regea, tvista i latina u snežnom Beogradu, miris mora i čempresa, ukus soli na usnama.

U holu su se mogli nabaviti albumi sa delima novijih dalmatiskih rok grupa, naravno i poslednja dva albuma „dalmatiskog romatičara“, ovenčana nagradom za pop grupu 2008. godine. Cijena, prava sitnica…

Još jedan koncert obeležio je 14. februar. Koncert Enija Morikonea u okviru desetog, jubilarnog „Gitar art festivala“. A sutra Srbija slavi dan državnost, a meda treba da da dugoročnu vremensku prognozu, koliko će još da traje ova zima. Nekad je Srbija, doduše vrlo kratko, imala jedan od najliberalnijih ustava. Danas nam ni meda ne može pomoći.

Trubaduri i džentlmeni, Sting i Karamazov

Sasvim neobičan tandem okupio se u nedelju 8. februara 2009. godine ispod tropske scenografije Velike dvorane Sava Centra. Čuveni Sting (Gordon Samner), bivši frontmen benda „Police” i bosanski virtuouz na lauti, Edin Karamazov, u okviru X jubilarnog “Guitar Art festivala”, poveli su znatiželjnu publiku na jedno zanimljivo muzičko putovanje.

Nešto sasvim drugačije od svega, što je dosad Sting radio, možda je ponekog u publici i razočaralo. Jedino što je bilo isto je neponovljivi Stingov glas, koji se sjajno sjedinio sa zvucima laute u romantičnoj elizabetskoj muzici. Poznanstvo Karamazova i Stinga nije počelo baš najsrećnije. Zenički muzičar, kaljen na Dubrovačkom Stradunu, glatko je odbio čuvenog engleskog muzičara, kada je ovaj pred Karamazova izneo predlog, da ovaj svira na rođendanu njegove supruge Trejsi. Sting navodi i oštar odgovor Karamazova: „da su oni ozbiljni muzičari, a ne svirajući majmuni, koji dolaze na njegov mig“. Nekako u isto vreme, Sting od gitariste Dominika Milera, na poklon, dobio lautu. Lukavi Englez držao se sistema: „Kad ih ne možeš pobediti, pridruži mu se!” Počinje jedno lepo muzičko prijateljstvo, čije smo plodove, svi prisutni u Sava Cenru, sa zadovoljstvom uzbrali.

Lauta je arhaični, žičani instrument koje ima vrat s pragovima i duboki okrugli zadnji deo. Svojevrsna je preteča današnje gitare. Proizvodi nežan i prefinjen zvuk. Svo vreme koncerta nije bilo dileme ko je „prva lauta”. Na pitanje kako je izabrao baš ovaj instrument Edin Karamazov spremno odgovara:

„Zaljubio sam se u izgled tog instrumenta. Pravi razlog je Johan Sebastijan Bah, koji je za mene srž muzike. Želeo sam da sviram njegova dela na lauti. Uvek sam bio putujući muzičar, trubadur. I moj instrument je takav. Gitara i lauta dolaze sa ulice. Ako je Mocart svirao po trgovima i kafanama, a Bah na pogrebima, onda je bitno da studenti muzike izađu na trgove", na kraju razgovora zaljučuje Karamazov.

Karamazov je umeće sviranja barokne laute stekao je u tradicionalnoj švajcarskoj školi „Cantorum Basiliensis“ kod majstora Hopkinson Smita. Muzicirao je u Amsterdamu, Berlinskoj filharmoniji, Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Za sebe tvrdi da je putnik, kome je muzika hobi. Dan nakon koncerta sa Stingom, on će na Kolarcu svirati dela Mocarta i Baha na električnoj gitari.

Koncert je otvoren „Pesmama iz lavirinta” („Songs from the Labyrinth") koje su obljavljene 2006. godine i odmah završile na prvom mestu Bilbordove liste za klasičnu muziku. Album sadrži 23 romantične pesme čuvenog kompozitora i lautiste Džona Daulenda (1563-1626). Snimljen je u čuvenoj Stingovoj kući u Toskani, koja datira iz istog istorijskog perioda. Između pesama, Sting nas je upoznao i sa par zanimljivih detalja o životu srednjovekovnih muzičara. Oni su morali pronaći mecenu, pa su najčešće završavali u službama vojvoda. Džon je stupio u službu njenog veličanstva Elizabete I, ali mu je zbog vere „izmaklo” mesto glavnog kraljičinog muzičara. Naime, on je bio katolik u pretežno protestanskom okruženju. Umetnici su u srednojvekovnoj Evropi bili jedine osobe koje su se slobodno kretala po evropskom kontinentu. Ne čudi stoga, što su često vrbovani za špijunske poslove, te se i Džon bavio uhođenjem, zbog čega je proglašen za izdajnika britanske Krune. Sledi još jedna pikantna pričica vezana za pesmu „Can she excuse my wrongs". Tekst ove pesme delo je kraljičog ljubavnika, koji je kasnije ostao bez glave.

Nakon muzike engleske renesanse, muzike za plemstvo, slede akustične verzije Stingovih pesme „Fields of gold" i „Message in the Bottle“. Publika poznate numere pozdravlja sa oduševljenjem. A onda, povratak u prošlost, na englesku muziku XVIII veka.

„Nisam znao u početku, ali sam vremenom naučio da je Sting velika zvezda, njegovo ime privlači publiku kao magnet, većina dođe očekujući Stingove pesme, a odu kući zadoljni i bogatiji za drugačiju muziku", kaže pomalo šeretski Edin Karamazov i dodaje: „Puno ljudi kaže da sam ja Stingov učitelj laute. Kada smo se upoznali naučio sam ga prve note, ali nisam njegov učitelj, jer je on dovoljno veliki muzičar da mu je dovoljno da gleda mene i da svira".
Edin ne zna ni jednu od pesama koje slede”, sa zadovoljstvom u glasu izgovorio je Sting. No, lakoća sa kojom je Edin propratio hitove „Every Breath You Take”, „Roxane”i „Fragile". demantovala je „zlobnog” Stinga.

„Bollje da se držim gitare i njenih šest žica”, bez imalo zavisti u glasu konstatovao je Sting. „Lakše je”, priznaje. Zanimljivo je da je inspiraciju za numeru „Roxane” dobio na Pigalu, ali je za ovu priliku bio spreman da prodavačicu ljubavi „podeli sa još jednim drugom”. Edinom, naravno. Nakon sat i po muziciranja i pored upornog insistiranja publike koncert je okončan. Čarolija se raspršila poput balona od sapunice. Svetla Velike sale su upaljena, a publika je počela polako da se razilazi.

Ruske lutke

 Rusija pristupa Evropskoj Uniji?

Sjajna novija francuska produkcija i jednom danu, u četvrtak, 18. decembara nimalo laka odluka. Ali slatka dilema; otvaranje vikenda francuskog filma u “Balkanu” (filmom “Krovovi Pariza”) uz prisustvo uvaženih zvanica (francuskog ambasadora u Srbiji i aktera filma) ili u “Art bioskopu” novi film režisera Sedrika Klapiša. Svesno se odrekavši glamura, kupio sam kartu za repriznu projekciju “Krovova Pariza” i izabrao film “Ruske lutke” (“Les Poupées Russes”, 2005.). Ovo ostvarenje u stvari je nastavak filma “Španski apartman” ((“L"Auberge espagnole”, 2002.). Zadržani su svi glumci koji su igrali i u predhodnom filmu (Roman Duris, Keli Rajli, Odri Totu, Sesil de Frans, Kevin Bišop i Geri Lav). Vreme do početka projekcije proveo sam razgledajući indijsku prodavnicu u suterenu “Eurocentar”, Makedonska ulica, ne odolevi šarenim rukavicama. Opet me je ispalio onaj čičica sa sedom bradom i zvonjavom svojih božićnih zvončića. A onda do “Pizza Huta” na crispy tin pizzu. Prvi put sam je probao u Pešti i stvarno je super. Izašao sam baš na vreme da vidim kako policija blokira Makedonsku ulicu, a iz crne limunzine, iskače predsednik Srbije, obučen u dendijevski, somotski sako.

Na sramotu muškog roda, a moju izuzetnu radost, bio sam jedini predstavnik ovog pola u nevelikoj bioskopskoj dvorani. No pogledajmo šta se dešavalo u filmu koji je predhodio ovom. Dvadesetpetogodišnji Gzavije odlazi u Barselonu da dovrši studije ekonomije i da nauči španski jezik. Španski mu je neophodan da bi se zaposlio u Ministarstvu finansija. Odlazak prati i bolani rastanak sa devojkom Martinom (očaravajuća Amelija Pulen, tj. Odri Totu) sa kojom je živio četiri godine. U Barseloni, Gzavije dugo traži smeštaj i konačno pronalazi stan u centru Barselone. Stan deli sa sedam drugih studenata, cimera koji dolaze iz različitih zemlja i kultura.

Pet godina posle zajedničkog boravka u Španiji, Gzavije, Vilijam, Vendi, Martina i Izabel se ponovno susreću, ovaj put u Rusiji! U novom filmu Gzavije je samac u tridesetim, pomalo dezorjentisan. Ostvario je dečački san i postao pisac. Prate ga finansijski problemi i nikako da pronađe “idealnu” devojku. Utehu pronalazi u kratkotranim ali čulnim ljubavnim vezama, ali ostaje emotivno prazan. Obavlja brojne glupe poslove i život mu je generalno prilično sjeban. Rastrzan između bivše (“naporne”) devojke, posesivne majke, prolaznih ljubavi i prijateljica lezbejki, Gzavije ne može da se posveti pravom poslu, pa, čak, ni da napiše jednostavnu i iskrenu ljubavnu priču (a da ona ne bude patetična!). Čuva sina bivše devojke, muva egzotičnu prodavačicu u radnji sa intimnim rubljem (na neverovatno moronski način!), go trči za svojom (takođe obnaženom) španskom ljubavnicom, senilnom dedi kao verenicu pradstavlja gej prijateljicu (sjajna scena, Sesil de Frans je ostvarila pravo malo remek delo u ulozi Izabele!), a kao da sve to nije dovoljno, globalizacije dovodi u pitanje njegov posao scenariste! Život mu protiče između Pariza, Londona i Sank Peterburga (ah sjajan izbor gradova, hoću i ja!), između mazne manekenke i čulne koleginice (seksipilna Keli Rajli u ulozi Vendi). Šta će biti na tim putovanjima, u ljubavima i sa pisanjim? Da li je ljubav motiv da se nauči ruski jezik? Da li se čovek uplaši kada mu se snovi ostvare? Opet, videćete. Zanimljiva je teza, po kojoj je i film dobio ime, da su sve naše ljubavi poput ruskih lutaka, “babuški”. Moraš ih mnogo otvoriti, dok ne otkriješ onu pravu, za tebe “sudbonisnu”. Tako ljupko idealistički! Sam reditelj kaže da ga je rad na ovim filmovima naučio da što više u nečemu uživate, time ćete iznedriti kvalitetnije delo. Čini mi se da se njihovo uživanje u stvaranju filma, jedne hladne i kišne, decembarske noći prenelo i na beogradsku publiku. Ideju za nastavak filma, režiser je dobio na projekciji "Španskog apartmana" u Sankt Peterburgu. Tom prilikom prisustvovao je i ruskoj svadbi, i vuala, eto i nje na filmskom platnu! I na kraju, dok Gzavijer korača ruskom idealnom ulicom (ista dužina, širina i zgrade istih visina, kako moćna metafora!), posmatrajući izazovne korake devojke koja mu nije bila suđena, čućete muziku trubača. Ne smete propustiti!!!

Ono što najviše volim u francuskim filmovima je to prepoznavanje, kako pronalazite sebe u radnji, kako vam prija ta ljudska toplina i taj način života, tako čitljiva svim žiteljima Evrope. Još ponešen utiscima filma, u centralnoj beogradskoj pešačkoj ulici spazio sam napuštenog, prelepog haskija.
Gledao me je, tužno, svojim artički plavim očima otresajući svoje debelo, crno-srebrno-belo krzno.

“Nadam se da ćeš naći put do kuće”, pomislio sam. I pored želje da imam psa i to baš takvog, način i tempo života mi to, nažalost ne dozvoljavaju!

Franc Ferdinand na Petrovaradinu

Današnji dan posvećen je poseti Sremskoj Mitrovici i rezervatu prirode Zasavici. Ukoliko sve bude išlo po planu, uveče bi trebao da odem u Novi Sad na EXIT 05, za koji sam besplatnu kartu dobio od "Blic-a".

Jutro je bilo prohladno i nije mnogo obećavalo. Predhodnih dana kiša se dobro ispadala, ali izgleda, nije odustajala. Stigli smo do Sremske Mitrovice i popili jutarnju kafu. Pridružio nam se zaljubljenik u prirodu, Miša, koji će biti naš vodič kroz Sremsku Mitrovicu i Zasavicu, pod punom planinarskom opremom. Obišli smo carsku palatu, park sa fontanom ,,Kameni cvet", gradsku biblioteku, staru srpsku crkvu Sv. Stefana, Zanatsku ulicu, Vojnograničarski kvart, Žitnu pijacu. 

Kod značajnih turističkih lokaliteta postavljene su table sa informacijama, a one su povezane plavom trakom, te se i putnik namernik, neupućen i neinformisan, može upoznati sa gradom i njegovim znamenitostima. Ceo projekat realizovan je uz podršku francuske vlade. Miša je bio toliko ljubazan da nas je ugostio i u svojoj kući, gde smo se upoznali sa njegovom bogatom zbirkom minerala, insekata, reptila i ko zna čega još ne. 

Po razgledanju Sremske Mitrovice, pešačkim mostom Sv. Irineja prešli smo u Mačvansku Mitrovicu gde nas je čekao autobus. On nas je brzo prevezao do Zasavice. Zasavica je veoma čudna rečica. Smatra se da je ona bila bivše korito Drine, pa Save, pa opet Drine. Iako se nalazi u neposrednoj blizini Save, vode Zasavice su drinske, što je pravi fenomen. Ona svojim okruženjem predstavlja redak preostali očuvani kutak prirode u Evropi i kao takva proglašena je za Specijalni rezervat prirode I kategorije. 

Prostire se na području južne Vojvodine i severne Mačve, istočno od reke Drine, a južno od reke Save u dužini od 33,1 km. Do nje se najlakše može stići kada se iz Sremske Mitrovice produži prema Mačvanskoj Mitrovici i dalje prema Zasavici II i I. Svuda pored puta postavljene su informacione table, pa ako ih budete pratili sigurno se nećete izgubiti. Najveću vrednost rezervata predstavljaju retke biljne i životinjske vrste. Jedna od takvih retkih vrsta jeste i riba Umbra krameri (mrguda) koja je jedini evropski predstavnik iz familije Umbridae i predstavlja evolutivno novu vrstu. 

Ovakvo bogatstvo flore i faune pravi je raj za stručnjake i ljubitelje prirode, tako da je deo rezervata idealan za foto-safari. Zasavicu ćete obići novim turističkim brodom koji je prilagođen ovoj reci. Za brod je karakteristično da je on jedini orginalni brod od Drugog svetskog rata naovamo, napravljen u našim brodogradilištima. Nedaleko od Zasavice je Goransko jezero. Nastalo je veštackim putem i veoma je bogato ribom. 22. aprila 2004. godine realizovan je projekat puštanja dabrova, pristiglih iz Bavarske, u rezervat Zasavica. Jedan par je krajem avgusta prošle godine završio gradnju brane na pritoci Bataru. Zatim početkom juna ove godine, tačno godinu i mesec dana od puštanja prvih dabrova u Zasavicu, jedna porodica dabrova je dobila prinovu. Ženki je ovo bio prvi okot i na svet je donela dva mladunca. Već posle desetak dana mladunci su napravili svoje prve nespretne plivačke pokreta. Zasavica je puna ptica i lokvanja. 

Posle vožnje brodom i nadahnute Mišine priče, vratili smo se u vizitorski centar, gde se uveliko spremao ručak. Uz pivo smo pojeli po dva tanjira riblje čorbe i po babušku sa talandare. Potom smo se popeli na turistički toranj i durbinom razgledali okolinu.  Pored jezera, u okviru kompleksa, nalazi se mala farma gde ćete sresti crnu lasu ili mangulicu sremsku, verovatno prvu vrstu domaće svinje u evolutivnom procesu pripitomoljavanja. Kažu da njeno meso ima manje holesterola. Diet svinja za zdrav život (ali ne njen)! Svinje su uživale u kupki od blata i na nas nisu opšte obraćale pažnju. Osim mangulice na farmi se čuvaju i veoma retki primerci podolskog crnog govečeta, kao i domaćeg potentnog  balkanskog magarca. 

Pojedini iz grupe su mazili magarce i priroda je učinila svoje, neprestalno je jurio za grupom, tražeći da bude zadovoljen. Program je završen i mi čekamo da krenemo. Malo postaje i dosadno, a mene još očekuju avanture.   

 
Grupu napuštam u Mačvanskoj Mitrovici i sa Mišom dolazim do autobuske stanice. Prikupljene informacije sa Neta pokazale su se kao tačne, karta je koštala 210 dinara, što je mnogo jeftinije, nego iz Beograda. Karte za EXIT  05 dobio sam za uspešan slogan za ovu manifestaciju. Put je zanimljiv, kao i razgovor sa mladim Bosancem koji sam vodio do Petrovaradina.  

Atmosfera je evropska, svečana, a obezbeđenje na visini zadatka. Novi Sad je živ i sve obećava dobar provod. Jedino je kiša, ove godine, pokvarila zabavu. Blato je svugde. Obišao sam štandove nevladinih organizacija i potpisao razne peticije za zaštitu životinja i slično. Zaštita od side, borba protiv raka, borba protiv oružja, osuda ratnih zločina i neodgovorne vlasti, testovi inteligencije, takmičenje za nagradno putovanje u Amsterdam, prodaja humanitarnih narukvica, odbojka koja se igra u peni. Na glavnoj bini Voda-Voda sam odslušao The Datsuns, a na blues bini američki bend Tarboox  Rambles, koji su sasvim solidno prašili i pored kiše koja je dosadno rominjala. Uspeo sam da nađem pivo po povoljnoj ceni. 

Publika je mešovita. Ima dosta mladih, ali i ostarelih rokera koji se ne daju. Kojoj grupi pripadam, pitao sam se dok mi je dosadna kiša umivala nasmejano lice, a razigrani klinci gurali. Najviše vremena sam proveo kod Tuborg scene slušajući Kiosk, The Rakes, Massima Savića koji je bio sjajan i nadahnut,  iako je kiša prešla u pljusak. Još malo sam se prošetao, dok su sve bine preuzimale tehno trupe, željne žestokog plesa i eventualnog muvanja u gomili. Dok sam napuštao EXIT, ispratili su me Partibrejkersi. Cane je sad u nekoj religioznoj fazi, a ja tu simbiozu sa rokom baš ne kapiram. Još  malo šetnje kroz Novi Sad koji spava. Taksisti koji vrebaju svoje žrtve. Grad je raskopan, ali spreman, da još lepši i zanosniji dočeka nove turiste. Do sledećeg EXIT-a. Besposleni policajac, pred pokrajinskom vladom, zaustavlja preplašenog omladinca, pitajući ga šta je konzumirao. Život, mislim, kažu mu da si konzumirao život. Da se razumemo, time ne osuđujem sve pripadnike policije, jer sam bio svedok da su momci i devojke u plavom na EXIT-u super zabavljali, a sigurno bi bili i opušteniji da nisu bili na dužnosti. Oko 04:10 stigao sam do novosadske autobuske stanice, taman da utrčim u prastari zaječarski autobus, koji je  ulazio u stanicu. Krećemo, kondukter naplaćuje karte. Dvojica igraju šah bez table, iz glave. Autobus staje a vozač poziva konduktera, da mu pomogne. Nešto petljaju oko motora. Van naseljenog smo mesta, magla je. Skoro svi dremaju. Šahisti pokušavaju da jedan drugog nadmudre. Realan problem, da smo u nedođiji, u pola pet ujutru, nikog izgleda ne zabrinjava. Kondukter ulazi i pita da li neko ima flašu sa vodom. Dobija jednu od 0.5 l i tako pokušava da rashladi pregrejani motor “ljute mašine”. Pomažu mu i kamiondžije, koje nas prestižu. Polako polazimo, a ja se naivno nadam da ću nekako stići na posao. To i uspevam, mada mi se celog dana žestoko spavalo, no dobar provod je opravdavao ovu žrtvu.

 

2006. godina, godinu dana kasnije na istom mestu

Rimski Istar mirno teče između Novog Sada i Petrovaradina. Grad čist i umiven, u evropskom odelu, čeka da prihvati i zabavi mnogobrojne posetioce iz Srbije i ko zna odakle ne. Petrovaradinska tvrđava, barokna kapija carstva i raskrsnica puteva, večeras odzvanja od novih melodija. U julu je ona teritorija "State of Exit". Balkanski "Vudstok" samo što nije počeo. Festival koji je bacio u zasenak i čuveni "Siget" festival u Budimpešti. Srpski brend, plod mukotrpnog rada maštovitih i vrednih mladih ljudi. Nastao kao vid protesta protiv tiranije i bezumlja i danas postavlja važna društvena pitanja. Jedno od njih je i ukidanje viza, jer po statistikama oko 70% mlade populacije nikad nije prešlo granicu Srbije, niti je upoznala način života u drugim evropskim zemljama. Za konzervativu Srbiju ovaj festival je trn u oku, mesto drogiranja i orgijanja. Ni nalik na neka druga okupljanja, na svu našu sreću.

Polazak sa beogradske autobuske stanice je kasnio. Momci sa uredno kupljenim kartama su stajali ne gunđajući, dok su gospođe sa kartama kupljenim u autobusu i udobno smeštene na njihovim  mestima, komentarisale ponašanje ove razuzdane omladina. I pored njihovih otrovnih primedaba, atmosfera je bila vesela, a jedan od ovih mladića bio je i reper Marčelo. Krećući se puževskom brzinom, uspeli smo da stignemo do Petrovaradina za dva sata. Dolazimo u Podgrađe, gde na sve strane vrvi od trgovine. Suveniri, hrana i piće, smeštaj, čak i ulaznice. Prave ili lažne. Na svu sreću, mi smo ulaznice nabavili na vreme i po povoljnoj ceni. Zgrade Podgrađa su pretežno visoke, spratne sa velikim krovovima, podeljene na civilne i vojne objekte. Fasade su dekorativne sa simbolima čuvarkuća ili kipovima svetaca, najčešće Sv. Florijana, zaštitnika naselja od požara. Ulice su uzane i kratke, seku se pod pravim uglom. Mi odabiramo onu koja vodi ka Gornjoj tvrđavi.

Na ulazu boksevi kao za početak galopske trke. I pored gužve, provera ispravnosti ulaznica se odvija prilično brzo. Potom policijska kontrola, pretres sadržaja ranaca i džepova, blago opipavanje. Zabranjeno je kao i obično unošenje hrane, pića, staklenih i metalnih predmeta, lekova i opijata. Ovo poslednje je naročito apostrofirano, uz konstataciju da ima odlike krivičnog dela i da će odmah biti precesuirano. Moram da istaknem izuzetno korektan i ljubazan odnos policajaca prema posetiocima, što se ne može reći za sve pripadnike obezbeđenja. Ni sad mi nije jasno zašto se i kad zatvaraju pojedini pravci kretanja.

Uz zgradu Arsenala rasporedili su se štandovi nevladinih organizacija. Moj utisak da se ove godine težište bacilo na zvučna muzička imena, a da je angažovanost festivala u drugom planu. Državu EXIT posetio je i predsednika Republike Srbije Boris Tadić i komesar za pridruživanje EU, Oli Ren. Zaključak je jasan biće viza, još da bude dovoljno deviza. Na paradnom placu nalazi se Fjužn bina. U Muzeju grada Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi otvorena je izložba „Šest godina Exita“ autora kustosa-pedagoga Danice Simonović. Hronološkim redom prikazan je razvoj festivala kroz promo materijal, flajere i programske knjižice, uz posebno interesantnu i značajnu izložbu originalnih fotografija sa Exita. Pored prikazanih eksponata izložba uključuje i više video prezentacija prethodnih festivala. Treba istaći i izložbu na otvorenom lepih devojaka, modernih frizura i neobičnih modnih stilova. Na terasi oficirskog paviljona tražimo predah uz točenog lava, uživajući u panoramskom pogledu na Novi Sad, prestonicu urbane muzike. Pogled na toranj sa satom, koj se nalazi na bastionu Ludviga Badenskog. Toranj je sazidan sredinom XVIII veka, a satni mehanizam, iz ranijeg perioda, prenešen iz Alzasa. Ne, sat radi, samo velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute, kako bi ljudi i iz daljine znali koje je doba dana. Mi znamo, gluvo, ali ne na ovom mestu, gde vrvi od dešavanja. Ne znate gde ćete pre. U zgradi provijanta i kasarne razgledamo prodajne izložbe raznovrsnih suvenira. Prolazimo kroz duge hodnike koji sada spajaju mnogobrojne bine, sa raznoraznim muzičkim sadržajima. Ima tu svega regea, metala, tehnoa, latino muzike, ali najvažnija zbivanja su na Glavnoj, pa Fjužn bini.

Na Glavnoj bini prvi su nastupili The Cardigans. Legitimni sledbenici švedske pop-tradicije, sastava poput ABBA ili Roxete, su otišli korak dalje od slavnih prethodnika i laku zabavu približili umetnosti u njenom subkulturnom obliku i u mnogo žešćem ritmu. Petoro tinejdžera zaljubljenih u hevi metal, basista Magnus Sveningson, gitarista Peter Svenson, bubnjar Bengt Lagerberg, klavijaturista Lars Olof Johanson i pevačica Nina Person okupili su se 1992. u Jonkopingu. Originalni zvuk zasnovan na mejnstrim elementima pop-produkcije, pun melodičnosti i pozitivne ritmike, učinio ih je popularnim u celom svetu. Nakon albuma "Emmerdale" i "Life", 1996. je usledio i odlični "Firs Band on the Moon" sa megahitom "Lovefool". Perfektan glas pomalo uzdržane Nine Peterson. Dinamičan nastup bio je dobar poziv na igru i zagrevanje za ono što je tek sledilo. Naravno pored ljudi raspološenih za igru, bilo je i onih koji su gledali, slikali ili se jednostavno šetali sa kraja na kraj scene.

Najpopularniji i verovatno najbolji britanski i vodeći svetski indi-rok sastav današnjice, Franz Ferdinand je na samom početku karijere obezbedio mesto u istoriji svetske pop-scene. Oni su bend sa najbržim usponom, budući da je između osnivanja 2001. i prvog većeg uspeha, maksi-singla "Darts of Pleasure" proteklo tek dve godine. Bend koji će vas podsetiti na Bitlse, Hu, Djuran Djuran ostaće zapamćen po odličnom nastupu na ovogodišnjem EXIT-u. 

Zarazan i čvrst ritam, dobra melodija i izuzetan trud i veština škotskih muzičara, dobro osmišnjen scenski nastup i imidž grupe, nisu ostavili publiku ravnodušnu. Velikodušno su izveli bis sastavljen od tri pesme, a u jednom trenutku, čak su tri člana benda poslovala oko bubnjeva. Koncert je okončan otvarajnjem šampanjca uz uzvik „Živeli“! Nadamo se do sledeće prilike i to vrlo skoro! I onda zadivljujući vatromet u slavu otvaranja sedmog po redu festivala. Na neki uvrnuti način, pored mladih entuzijasta koji su ovaj festival osmislili, zaslužan za njega je i čovek koji im je dao razlog zbog čega je cela stvar i pokrenuta. Poslovni rezultati ovog festivala nisu zanemarljivi, svi zarađuju i stanovnici u blizini festivala, ugostitelji i organizatori, taksisti i prevoznici. I kako festival raste, trebalo bi i da posao sve više cveta.

Obožavaoci grupe Calt doživeli su priliku da ih vide u Srbiji. Priču o legendarnom gotik-rok bendu pokrenuo je Ian Astbury, kada je početkom osamdesetih formirao Southern Death Cult. Nakon iznenadnog razlaza, Astbury je okupio novu ekipu i naziv benda skratio u Death Cult. Ni to nije bilo zadovoljavajuće, jer je prva reč nedvosmisleno asocirala na gotik i post-pank, a oni su već uveliko zakoračili u hard-rok i hipi psihodeliju. Debi album "Dreamtime" objavljen je u jesen 1984. da bi već u proleće hit singl "She Sells Sanctuary" najavio velike uspehe koji su usledili. Tokom snimanja drugog albuma "Love" basista Jamie Stewart je dobio pravog akcijaša u bubnjaru Lesu Warneru, a čak četiri numere sa ploče postale su hit na ostrvu. Na ovogodišnjem EXIT-u su nastupili hendikepirani odsustvom slike na bimovima (slike ime dok ima i prenosa na RTS-u??), te se atmosfera nije zakuvala kako je mogla. Usred numere „The Witch“ bivši Morisijev gitarista Bili Dafi ostao je neozvučen, pa je dohvatio daire i asistirao Ianu u vokalnim deonicama. Ritam gitarista koji se „našao“, dok Bilijeva gitara nije proradila je imenom i prezimenom Majk Dimkić, poreklom iz Srbije. Solidna svirka, na trenutke neujednačenog tempa, ipak nije razočarala njihove fanove. Vrhunac koncerta bila je unplugged verzija „Eddie, ciao Baby“.

Od važnijih zbivanja na Fjužn bini bio je nastup američke pevačice Suzan Vega. Veteranka akustike sa specifičnim glasom, nažalost nije svom nastupu dala tako potrebnu dinamiku, ali je obavestila publiku da numera "Luka" dolazi na kraju. Pre svega za romantične duše!

I na kraju ponešto o cenama. Cene pića su se dosta varirale od mesta od mesta, pa ako ste se malo prošetali, moglo je da se isplati. U Food Landu je gastronomska ponuda raznovrsna: italijanska, meksička, kineska kuhinja, ali sam dobio utisak da su nabolje išla bela mesa na roštilju. Posle nebrojenih piva i iscrpljujuće đuske, trebalo je dati oduška i svom stomaku. A onda nešto slatko; palačinke, bombonice ili ipak kukuruz. Pa onda u Disko arenu!

Sastav kampa je kosmopolitski, a tamo se takođe odvija zanimljiv program koji sami posetioci kreiraju. I da naglasimo Exitovce su ove godine, posle dužeg vremena, vremenske prilike poslužile. Naime, nije  bilo kiše i onog čuvenog blata. Do sledećeg EXIT-a!