БАЛКАНСКИ ШПИЈУН У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У БЕОГРАДУ

Прва читаћа проба представе „Балкански шпијун“, по тексту Душка Ковачевића и у режији Татјане Мандић Ригонат, одржана је 28. маја у пробној сали Народног позоришта у Београду. Представа је насталa по легендарном комаду Душка Ковачевића, а сада нам долази у режији Татјане Мандић Ригонат са Љубомиром Бандовићем у главној улози. Пемијера је заказана за 1. октобра на сцени Раша Плаовић у Народном позоришту у Београду (20:30) на Сцени „Раша Плаовић“ и већ распродата. Ово је прва премијера у националном тетару који ове године слави јубилје (150 година рада).

Ковачевић је ову сатиричну фарсу, која говори о односу власти и појединца, написао 1983. године.  Тада је Чворовић  био лечени инфорбировац који мора увек изнова да се доказује, да испашта своје некадашње грехе. Садашњи је изгубио земљу која се распала у крви (изгубио је тло под ногама) и тима је исфрустриран. 

На конференцији за медије Жељко Хубач директор Драме Народног позоришта у Београду констатује како су се у једном моменту спојиле његова жеља да се на сцени нашег најзначајнијег националног театра постави комад Душка Ковачевића и амбиција Тање Мандић Ригонат да режира „Балканског шпијуна“ и створили добру карму.

„Мој интимни осећај везан за овај комад своди се на то да смо заборавили добро у нама.  Овај комад супроставља унутрашнја стања човека и његову интеракцију са светом око нас. Кажу, да данас на сваких 500 људи дође један психопата.

Верујем да је ‘Балкански шпијун’ уз ‘Свети Георгије убија аждаху’ најбољи комад Душка Ковачевића. Сигуран сам да ће Љубомир Бандовић остати наредних 20 година на нашој сцени са представом ‘Балкански шпијун’ и да ће генерално представу публика много заволети“,  сматра Хубач. 

Тања Мандић Ригонат је истакла да је представа „Балкански шпијун“ настала јер јој је Жељко Хубач дао пуну слободу у избору глумаца који ће у представи играти:

„Није било никаквих компромиса када је у питању подела…

Све су то глумци са којима сам пуно пута у животу радила осим Неле Михаиловић. То су изузетни уметници и људи. Филм ‘Балкански шпијун’ има култни статус и реченице из тог остварења, баш као и из Нушићевих комада, постале су саставни део нашег говора. Од праизведбе тог комада пре 35 година, текст Душана Ковачевића је добио нове контекстуалне слојеве. Та драма функционише као да је писана не само овде за нас већ за све људе западне хемисфере.“

Она је истакла да је у фокусу представе друштвена параноја и велика тема непријатаља и сувишног човека и да је сам процес био нека врста хазарда:

„Друштвена параноја је много опаснија од индивидуалне и о томе између осталог говори наша представа. Поштене и добре душе не могу лако да се носе са друштвеном паранојом  и матрицама пожељног понашања која се стално мењају, јер их је између осталог прегазила сваколика историја.“

Према њеним речима, Илија Чворовић је неко ко има 50 година, понижен је  и живи данас у Србији. 

„Наш Илија Чворовић није лежао на Голом отоку. Ту табу тему је Душко Ковачевић проблематизовао за време када је настајао филм, осамдесетих година прошлог века. 

Наш Илија је имао једну земљу која се распала. Он је волео Југославију, баш као што данас воли Србију, своју ‘земљу јединицу’. Он се идентификује са земљом и народом као жртвом историје.“

Са друге стране је, како каже, Петар Јаковљевић који је отишао на запад да би постао песник, а сада прави бизнис у модној индустрији и жели да у Србији направи нешто модерно и лепо.

„Из те две љубави према земљи и Београду изроди се велика трагедија, баш као што су трагичне и околности у којима ми живимо. Душко Ковачевић је присуствовао генералној проби и емотивно реаговао, рекавши да може да потпише сваку реч која је измењена.“

Тако једна замишљена стварност се испоставља као искривљена и погубна. 

Љубомир Бандовић је мишљења  да филм и представу не треба упоређивати, те да је ова представа препакована и упакована у занимљиво позориште:

„У филму је играо Данило Бата Стојковић и од тада је прошло више од 30 година. Овај комад  нас суочава с чињенисом шта се дешава када психички лабилан човек приграби власт, производи непријатење  и креира потпуно паралелни, имагинарни свет.  Мало ми је жао што се процес настајања представе завршава, али обећавам да публика неће гледати комад само једном.“

Душанка Стојановић Глид, која у представи игра Илијину сестру Ђурђу (уместо брата Ђуре у оргиналу консататује  је улога у комаду „Балкански шпијун“ награда за све напоре које је до сада преживела у позоришту и да је дошло време да игра мушке улоге, а да ова није  у сврси икаква провокациј. Каже да је уживала у зони слободе и да је ова глумачка подела екипа снова. 

„Позориште јесте наша егзистенција, али лако уме глумцима да згади живот. Улогом у овој представи ја сам награђена за све лоше што сам у позоришту доживела.“

Нела Михаиловић по први пут сарађује са Тањом Мандић Ригонат и захваљује јој на једној од њених најлепших улога и дивној сарадњи. 

Улоге тумаче Љубомир Бандовић (Илија Чворовић), Нела Михаиловић (Даница Чворовић), Душанка Стојановић Глид (Ђура, Илијина сестра близнакиња), Катарина Марковић (Соња Чворовић), Милутин Милошевић (Подстанар) и Вања Милачић (Радио-спикерка).

У ауторском тиму су и Бранко Хојник (сценограф), Ивана Васић (костимограф), Ирена Поповић Драговић (композитор), др Љиљана Мркић Поповић (лектор), Анђелија Тодоровић (стручни сарадник за сценски покрет) и Балша Ђого (режија видео материјала).

Цена карата је  800 i 1.000 динара.

РЕЧ УРЕДНИКА КУЛУТРНИКА – У ПОТРАЗИ ЗА ИСТИНИОМ СКРЕНУЛИ СМО С УМА

Ако "Балканског шпијуна" схватимо као метастазу "Сумњивог лица", ова нова инсценација култног Ковачевићевог дела (једну је Кокан Младеновић радио са Сомборцима-када је Илију увалио Милошевићу) имала је у самом почетку два велика хендикепа.

Представа и филм које сви памтимо били су тако бриљантни,  глумачка подела непревазиђена и све су се звезде  хармонично сложиле и погледале Ковачевића и тим који су га стварали. Реплике из овог комада оживеле су, уграђене су у генетски код народа, и свако ново и другачије тумачење има поприличан проблем  већ у самом старту. 

Други проблем је што је комад настао у времена када су параноични људи били у мањини и када су макар у равни привида људи ако не нормалније а оно бар живели и понашали се опуштеније. Када је, на овакав или онакав начин постојала нека емпатија и пристојност. А онда је неко радознао отворио Пандорину кутију. И та параноја, блокада, неповерење, нетрпељивост, ограде и жилет жице су на пиједасталу популарности. Глобално. 

А сада је живот по својој бизарности надмашио ову сатиричну фарсу, те на челу скоро сваке земље имамо по једног оваквог склоног параноји и социјалној патологији. Живимо у временима када се непријатељи и квази-једнократне-вести фабрикују брже него што се зечеви паре. Стога се основано поставља питање чему овој комад, када су га квази-штампа и ТВ информативни програми одавно надмашили за два до три копља.

По временској линији овај комад се зауставио негде између овог и оног времена. То се осећа и у шизофреној терминологији (стабилизација и придруживање, империјализам...). Можда то има корена у понашању многих људи који нису проживели историју и који су загледани у прошлост (лепшу?). 

А онда следи слој приземних дневнополитичких рефернци који овом комаду пристаје као пилету сисе. Сонгови (сјајна Вања Милачић) који припадају тим лепшим временима у функцији су супростности која треба да подцрта тежину времена које живимо и издигне додатано на стуб срама психопатологију данашњице (много успешније учињено у хрватском филму "Горан").  Но, на крају крајева, или што би Енглези рекли дана, ова инсценација се испоставља недовољно дефинисана и идејно профилисана. Нејасна, недоречена... A траје око два и по сата без паузе.

Илија Чворовић Љубомир Бандовић је слуђени мали човек који због нејасних разлога осећа кривицу, те због тога његов лик не делује  баш убедљиво. Недостаје ту оног лудачког фанатизма који је Бата маестрално унео у улогу. Бандовић  нема свог идола коме беспоговорно верује и чији стил опонаша, већ се више поиграва и  тиме знатно отвара простор колагама. Нисам сигуран да је ово био примарни циљ редитеља. Можда да је подстанар хомосексуалац или могући мигрант да би комаад добио на тежини и суштини.

Ђура, Ђурђа, Илијина сестра близнакиња Душанка Стојановић Глид је тестесторски снагатор из теретане, кочијаш по речнику пројектован да задовољи најниже пориве позоришне публике која смех изналази у обиљу (ничим изазваних) псовки. 

Овај празан простор, вешто и с много умећа маестрално је искористила права звезда ове представе Нела Михаиловић у роли Данице Чворовић.  Не сећам се представе где је овако бриљирала, у којој јој је улога тако легла (као рукавица на руку). Ако због ичег треба гледати ову представу онда је свакако то због њене глуме, која на неки начин спашава овај комад. 

На висини глимачког задатка били су  Катарина Марковић као Соња Чворовић  и подстанар-жртва Милутин Милошевић.

КРИТИКА ПРВЕ ИСЦЕНАЦИЈЕ БАЛКАНСКОГ ШПИЈУНА

Приредио: Славко Милановић

Јован Христић  је своју критику првог извођења Балканског шпијуна, у Југословенском драмском позоришту, 1983. године, насловљава са „Нушић и његов ученик“:

Балкански шпијун почиње као нушићевска комедија, наставља се као гротеска и завршава као кафкијански кошмар од кога нас обузима језа. Тај пут кроз различите жанрове драма Душана Ковачевића пролази са задивљујућом, виртуозном лакоћом и природношћу: ни тренутка не колебајући се, без иједног посртаја, она се сигурно устремљује ка својој поенти. Једном речи, у Балканском шпијуну Ковачевић нам се показује као мајстор драмске традиције, односно, по нашки успињања. Рекао сам нушићевска комедија. Нема никакве сумње да је Душан Ковачевић достојан последник и наследник Нушићев у нашој драмској књижевности. Његове драме: Маратонци трче почасни круг, Радован III, Луминација, Сабирни центар и сада, ево, Балкански шпијун, непогрешиво идентификују неке константе нашег живота као што су то, у своје време, чиниле и комедије Сумњиво лице, Народни посланик, Госпосђа министарка или Ожалошћена породица. Разуме се, Ковачевић је још млад писац, и било би претерано тврдити да је он своју Госпођу министарку и Ожалошћену породицу већ написао, али не сумњам да ће их написати и то са својим сасвим модерним хумором који не штеди много наше националне нарави и обичаје, и не устеже се од апсурда када треба открити њихове најскривеније механизме. 

С Балканским шпијуном Ковачевић је показао не само да је наследник Нушића већ и да Нушићеве комедије нису само слика нашег живота већ и велике непролазне формуле нашег живота. Јер, ако мало боље погледамо Ковачевићев комад, нећемо моћи а да не приметимо како је он, у ствари, наглавице преокренуо и у наше доба довео Сумњиво лице. 

Али тај дуг Нушићу није само Ковачевићев, већ је дуг свих нас великом комедиографу који је умео да открије неке основне карактеристике и ситуације нашег друштвеног живота, ситуације које, с мањим или већим изменама, постоји и данас, и постојаће још дуго на нашем тлу којим харају загриженост, безобзирност и покондиреност свих могућих врста. 

Балкански шпијун је драма о политичкој параноји. Илија Чворовић, који је својевремено обожавао Стаљина, провео две године у затвору, а сада вози “москвич“ и уз помоћ многобројних кредита гради какву-такву кућу негде на периферији Београда, узео је, да се некако финансијски опорави, на наговор своје жене Данице, подстанара. Вођен непогрешивом параноидном логииком тоталитаризма, Илија Чворовић је од тога часа увртео себи у главу да је Петар Јаковљевић агент стране силе, опасан империјалистички шпијун, и да је на њему, Чворовићу, да заштити друштво од њега. Он почиње да прати Јаковљевића, фотографише га из потаје, прислушкује и снима његове разговора, купује фотографске камере и магнетофоне, зове у помоћ свога брата Ђуру који долази са малим арсеналом оружја на себи. Најзад, у часу када се Јаковљевић спрема да отпутује у Њујорк, где му се син разболео, али и где је центар међународног империјализма, браћа Чворовићи хватају, саслушавају и добро познатим методама покушавају да изнуде признање о шпијунској и диверзантској делатности, па се безазлени париски шнајца – као Нушићев Ђока „проминцла“ – нађе у необраном грожђу шпијуноманије.

Владимир Стаменковић, само неколико година касније, у свом Предговору Сабраним драмама Душана Ковачевића критички се осврће на ову врсту поређења два комедиографа. Истичући да је неспорно само то да се „Ковачевићева популарност може мерити једино с оном коју је имао  Нушић када се налазио на свом врхунцу“ скреће пажњу на „дубину коју је Ковачевић увео у српску комедију“ и кроз једну веома сериозну анализу свих комедиографских елемената (од приступа смеху, комичком, жанровског експериментисања, усложњеног фабулирања, до метафоричког преображавања стварносних ситуација) показује да је поетика овог писца сасвим јединствена, и у поређењу са Нушићем  - даје предност Ковачевићу!

Код Ковачевића је  све различито оном што је карактеристично за Нушићa. Дa бисмо разумели колико се они разикују, али и особеност Ковачевићевог поступка, морамо пратити траг на који нас он упућује у једном разговору о савременом југословенском позориштау. У том тексту, Ковачевић истиче да су многи редитељи тумачили његове комаде као бурлеске, уверени, ваљда, да их је написао да би се публика зацењивала од смеха. Он, потом, изричито каже да га никад нису занимале комедије у којима је акценат стављен на комичне гегове, на језичке достетке, на говорне каламбуре.

(...) Нушић, како тачно констатује Јосип Кулунџић, ствара у две димензије. Он увек полази од oсновне ситуације, из које потом аутоматски произлазе многе друге које су јој сличне. (...) Али као што ни конфликти нису стварни сукоби него су језичка надметања, ни јунаци нису прави „карактери“ , чак ни лица из комедије средине, ни личности из комедије нарави.  Они су типови са дефинитивно утврђеном комични, могли би да се појаве и у безазленим фарсама чија је сврха да нас насмеју. (...)

Супротно Нушићу, Ковачевић ствара у три димензије: вероватност, веродостојност следеће ситуације из оне која претходи. Он обраћа велику пажњу фабули, разграњава је тиме што је приморава да се пробија кроз низ других, споредних прича, које су у аналошком односу, узајамно се подупиру. Ни основна ситуација нема онај значај који јој придаје Нушић: суштина радње није у осветљавању из различитих углова те полазне, базичне ситуације. Код њега и јунаци нису ограничени и апсурдни зато што то захтева ситуација, сценски призор не сужава њихов унутрашњи живот, не приближава их статичним карикатурама. Јунаци његових комада су у неку руку стварни „карактери“, личности са сложеним психичким устројством, понекад су индивидуализовани и више него што дозвољава природа комедије. Искричаве језичке досетке, као и говорна фактура у целини, нису искључиво средство за произвођење смеха, за комичку театрализацију радње. Оне омогућавају писцу да продуби карактеризацију драмских лица, да покаже оно што је у њима оригинално, непоновљиво. Ти „карактери“ својим делањем формирају фабулу, а главна радња је поистовећена с приказом живота у коме тријумфује Зло над Добром. У складу с тим, Ковачевићеви јунаци су мрачни, опсесивни људи, опседнути манијом, коју условљава посебност њихових положаја у друштву. У ствари, Ковачевићеве комедије су ослоњене на драмске приче у које је уткан хумор, сачињене су од грађе која може да се унесе и у трагичну драму. У њима се комичка радња развија из драмског нуклеуса, из приче која се лако може свести на једну или две сажете реченице у којима се излаже један од проблема с којима се суочавају многи људи у модерном друштву где се драматаично сударају традиционално и модерно, колективно и индивидуално, идеолошко и етичко, патолошко и природно.

(....)

Изузено место у српској комедиографији не припада Балкканском шпијуну због тога што је у њему дата бриљантна анализа случаја човека, који је постао жртва делузије гоњења, који свет доживљава као систематску заверу против себе и идеала који заступа, који, обузет манијом, ствара око себе мали, добро организовани тоталитарни поредак. Та тема , очигледано, могла би се потпуније изразити у драмској форми. (...) Ковачевићеви комади су нарочита врста комедија са драмском напрегнутошћу, опаске о људској природи, чији су јунаци, за које модел пружају примерци из данашње градске фауне, прецизно карактерисани, који су комични у својој трагичности, трагични кад су највише комични. У неколико спадају у комедију, по много чему би могли да припадају драми.

(...)

Код Ковачевића, дакле, универзално не савладава регионално зато што он рељефно приказује модеран град, човека чији универзум не досеже даље од врхова солитера, који га опкољавају, чији поглед не прелази скучени градски видик. Он то постиже, јер у одговарајућој врсти комедије показује једну од законитости живота, његов витални ритам, повезан с питањима: ко смо ми у ствари, шта мислимо о себи, шта очекујемо, шта нам се догађа, која  израстају на позадини драмске приче с политичким и социјалним, психолошким и етичким, с антрополошким потенцијалом. И у томе је његова надмоћност над Нушићем, над Поповићем, у чијим комадима исти тај ритам не дејствује у тако сложеном, супстанцијалном контексту.

Душан Ковачевић је рођен 12. јула 1948. године у Мрђеновцу поред Шапца. Основну школу је завршио у Шапцу а гимназију у Новом Саду 1968. године. Академију за позориште, филм, радио и телевизију је студирао у Београду; дипломирао је на одсеку Драматургије 1973. године.

Душан Ковачевић је написао драме: Маратонци трче почасни круг, Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што 1а води према пићу (1976), Пролеће у јануару, Свемирски змај (дело за децу у стиху) (1977), Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1986), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон - трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999). Режирао је у праизведби, у Звездара театру, своје позоришне комаде: Клаустрофобична комедија, Професионалац, Урнебесна траГедија, Лари Томпсон и Контејнер са пет звездица.

Писац је филмских сценарија: Бештије (1976, режија Ж. Николић), Посебан третман (1978, режија Г. Паскаљевић), Ко то тамо пева (1980, режија С. Шијан), Маратонци трче почасни круГ (1981, режија С. Шијан), Балкански гипијун (1984, режија Д. Ковачевић, Б. Николић), Сабирни центар (1990, режија Г. Марковић), Подземље (1995, режија Е. Кустурица) и Урнебесна трагедија (1995, режија Г. Марковић). Драме Душана Ковачевића игране су у позориштима у источној и западној Европи, Великој Британији, САД и Канади. У београдским професионалним позориштима је одиграно преко 2000 представа. Његове драме преведене су на: чешки, словачки, руски, пољски, бугарски, словеначки, немачки, македонски, италијански, шведски, фински, кинески, грчки, француски, енглески, мађарски, румунски. Душан Ковачевић је награђен многим професионалним, позоришним и филмским наградама у земљи; између осталих то су: четири Стеријине награде и Стеријина награда града Вршца за најбољу комедију, две Награде Бранко Ћопић, Награда Јоаким Вујић, Награда Милош Црњански, Награда Марин Држић, Октобарска награда града Београда, две Златне арене, Награда Вјекослав Афрић, Стјепан Митров Љубиша, Град театар Будва. Добитник је и многих међународних награда: Прве награде за сценарио на фестивапу у Монтреалу (за филм Балкански шпијун), Чаплинове награде у Вевеју (за филм Ко то тамо пева), Прве награде у Кану на ТВ фестивалу за драму и др., Златне палме у Кану 1995 (за филм Под- земље), Награде на фестивалу у Монтреалу 1995 (за филм Уренбесна трагедија); затим награда филмских фестивала у Валенсији, Марсеју, Бечу и више награда у Немачкој, Чешкој, Словачкој и Пољској. Октобра 2000. године Душан Ковачевић је изабран за дописног члана САНУ.

Тања Мандић Ригонат  је дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача.

ПОЗОРИШНЕ РЕЖИЈЕ:

•  Lovely Rita, Т. Браш – Студентски културни центар

•  Госпођица Јулија, А. Стриндберг – Атеље 212

• Урнебесна трагедија, Д. Ковачевић – Народно позориште „Стерија“ Вршац

•  Лолита, В. Набоков – Битеф театар

•  Љубави Џорџа Вашингтона, М. Гавран – Атеље 212

•  Бергманова соната, И. Бергман – Народно позориште у Београду

•  Талула, Ј. Страјн – БЕЛЕФ

•  Човек случајности, Ј. Реза – Народно позориште у Београду

•  Сабране приче, Д. Маргулис – Атеље 212

•  Ухо, грло, нож, В. Рудан  – Атеље 212

•  Мртве уше, О. Богајев – Народно позориште у Сомбору

•  Тераса, Ј. Христић – Југословенско драмско позориште

•  Ледени свитац, В. Радоман – Мадленианум

•  Кисеоник, И. Вирипајев – БЕЛЕФ / Југословенско драмско позориште

•  Судија, В. Моберг – Народно позориште у Београду

•  Љубавно писмо, Ф. Арабал – БИТЕФ / Сервантес

•  Хитлер и Хитлер, К. Костјенко – Атеље 212

•  Сексуалне неурозе наших родитеља, Л. Берфус – Народно позориште у Београду

•  Свици, Т. Штивичић – Атеље 212

•  Чекај ме на небу, љубави моја, Ф. Арабал – Мадленианум

•  Зли дуси, по роману Ф. М. Достојевског – Народно позориште у Београду

•  Дабогда те мајка родила, В. Рудан – ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека / Хрватски културни дом на Сушаку (Хрватска)

•  Госпођа министарка, Б. Нушић – Позориште „Бошко Буха“, Вечерња сцена

•  Наши синови, Војислав Јовановић Марамбо – Народно позориште у Београду

•  Лени (мултимедијални триптих  о животу и делу Лени Рифенштал), В. Шулцова и Р. Олекшак – Битеф театар

• Иванов, А. П. Чехов - Народно позориште у Београду

• Илузије, И. Вирипајев – УК Вук Караџић

• Успавана лепотица, М. Деполо – Бошко Буха

• Шупљи камен, Н. Кољада – УК Вук Караџић

ДРАМАТИЗАЦИЈЕ:

• Лолита, роман В. Набокова (заједно са Биљаном Максић)

• Ђаво је био врућ, приче Ч. Буковског

• Мртве душе, роман Н. В. Гогоља (режија Дејан Мијач)

• Зли дуси, роман Ф. М. Достојевског

•  Дабогда те мајка родила, роман В. Рудан

Режирала је радио-драме по сопственим текстовима и драматизацијама. Аутор је збирке песама Мистерија срећног контрабаса и Из живота птица.

БАЛКАНСКИ ШПИЈУН

Премијера 1. октобар 2018 / Сцена „Раша Плаовић“

Режија Татјана Мандић Ригонат

Драматургија Татјана Мандић Ригонат

Композитор Ирена Поповић Драговић

Сценограф Бранко Хојник

Костимограф Ивана Васић

Лектор др Љиљана Мркић Поповић

Сценски покрет Анђелија Тодоровић

Монтажа филма Јелена Тврдишић

Камерман Дејан Стојановић

Продуцент Вук Милетић

Организатор Немања Константиновић

Лица:

Илија Чворовић Љубомир Бандовић

Даница Чворовић Нела Михаиловић

Ђура, Илијина сестра близнакиња Душанка Стојановић Глид

Соња Чворовић Катарина Марковић

Подстанар Милутин Милошевић

Спикерка Вања Милачић

Музичари: Владимир Гурбај, кларинет; Елио Ригонат, гитара; Иван Мирковић, хармоника; Реља Дербогосијан, бубњар

Лица у филму: Борис Комненић, Бранко Видаковић, Вјера Мујовић, Оља Бећковић, Александра Коларов, Дуња Костић, Немања Константиновић

ИЗБЕГЛИЧКА песма из збирке Регата папирних бродова Марка Томаша

Текст сонга ЦИА-БИА: Татјана Мандић Ригонат

Организатор на пракси Дијана Тодоровић

Инспицијент Сања Угринић Мимица

Суфлери Даница Стевановић и Ања Гавриловић

Асистент сценографа Дуња Костић

Асистент костимографа Андреа Самарџић

Мајстор светла Миодраг Миливојевић

Мајстор маске Марко Дукић

Мајстор позорнице Зоран Мирић

Мајстор тона Роко Мимица

КОСТИМ И ДЕКОР ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ