среда, 28. децембар 2016.

У агонији у Народном позоришту у Београду

Какав се талог крије иза безбрижних бечких валцера? 

Кога треба убити: тамничара душе или издајника срца?

Да ли жеље могу бити криминалне?

 Да ли се истина најефикасније брише "мито" гумицом?

Непатворен крлежијанси израз, остављам вас у дилеми да ли је такав и расплет, али наговештавам суптилно и дискретно.

Хичкоковски напето у камерном простору загребачког салонца, актери само што не експлодирају. Уиграна глумачка тројка, наратор и инспектор, Бранко Цвејић, напаћена женска душа, која страст и крв дозира и пушта по потреби тренутка, маестрална Марија Вицковић и сугестивни адвокат-љубавник, суздржан док се не суoчи са стварнишћу - виртуозни Радован Вујовић.

 Браво акламацијом присутне публике усвојено.




„Не треба трошити емоције на паре,
већ паре на емоције“

Борис Мишковић, продуцент представе.

Драма „У агонији“ светлост дана угледала је 1928. године, а беседи о несрећној љубавној причи заснованој на неспоразуму, иза које се крију и друга приватна значења, попут издаје принципа људскостки у глобалу. Говори о временима када људе немилосрдно мељу друштвене конвенције, политичке промене и разноразни интимни баксузи. Све до 1962. године драма се састојала од два чина, када је додат трећи чин, својеврсан обрачун с друштвеном елитом. Саставни је део трилогије са „Господом Глембајевима“ и „Ледом“. Разговарајићи са продуцентом, директором агенције „Бео Арт“, Борисом Мишковићем, уз кафу, непрестално су имали проблем шта да раде са бароном Ленбахом? Једноставно им се никако није уклапао у концепцију. Зато су решили да га  кокну и комад започну од другог чина, те се опет свео на двочинку. Први чин је и тако „омаж конвенцијама позоришних тендеција тог доба“, те је на неки начин превазиђен. 

Редитељка  Ана Ђорђевић, која је урадила и адаптацију текста, напомиње да се радња комада дешава у зору савременог доба какво данас знамо, јер, време које комад описује „родитељ је овог нашег, наш систем вредности тада је рођен“:

„Остали смо у епохи. У питању су двадесете године XX века, изузетно значајан период у историји човечанства. Комплетан дотадашњи вишевековни поглед на свет из корена се мења вртоглавом брзином. Радња комада прати интензиван сукоб између мушкарца и жене, који функционише и као парадигма целе епохе зване савремено доба, зато што су сукоби, кризе, дилеме савременог људског бића, иако живи у технолошки и индустријски другачијем свету од оног од пре сто година, рођене и дефинисане с почетком Првог светског рата и, нарочито, у годинама после њега.“

Према њеним речима, представа прати процес постепеног схватања лажи у којој модерни човек живи, схватање свих аспеката појавности каква она јесте заиста, а не како се привиђа услед пројекција и уверења: 

„Схватање је трагичан догађај. Оно је рушење делузија. А након њега следи: шта после овога? Колико смо спремни да се суочимо са стварношћу?“

Живимо у временима пандемије лажи и лажних вредности. Она је на пиједесталу, она је парадигма, она је етаблирана, она је етимологија нашег друштва.  Стога овај комад у свој фокус ставља ту и такву лаж и дилему прихватити је или не. Да ли је и таква дилема лажна?

Редитељка не крије да је отворено стала на страну женског лика који се не мири са правилима игре, која се свега одриче по цену жртве:

„Крлежа је истакао жену као жртву породичног насиља, али и насиља од стране љубавника, а лажи, преваре, издаја, лицемерје, махинације су начин како функционише свет најуспешнијих и можете да бирате да прихватите или не та правила игре“

Тако долази и до диференцијаци  и природне селекције људских јединки на оне: „савитљиве, практичне личности, као што је адвокат Иван Крижовец,  који прихватају стварност такву каква је. Али, има и оних личности које, након схватања, одбијају да играју по новоткривеним важећим правилима по којима свет функционише. Таква је личност Лаура Ленбах и ово је прича о њеној страственој и аутодеструктивној чежњи ка апсолутној праведности“.

Но, није ли такав отпор бесмислен попут оног Дон Кухота? Бојим се да овај свет делује по принципу "узми или остави". Шоу ће ићи и без нас, а бићемо изопштени, одбачени. Треба прецизно, попут апотекара, вагати своју капитулацију са светом. Нешто прихватити, нешто шутнути. Прагматично али етички. Алхемичарски посао. 


Када сам био тинејџер нисам много марио за Крлежина дела. Био ми је превише далек и мрачан, све са том ражалованом класом плаве крви, која  пати и буквално трули и поприма ум психопата, ти метузалеми који се фрљају некрофилиски геманизмима. 

Када су млад величаш и живиш живот, бесмртан си и суров. Не треба ти сентимент нити сећања. Младост отима живот, а старост се храни сећањима. Баш она, као и животно искуство потребни су да се схвати и разуме Крлежа. 

Маја 2015 у Југословенском драмском позоришту гледао сам „Вучјака“, Хрватског народног казалишта. Четири сата и пар пауза. Као тинејџер не бих имао стрпљења да то одгледам до краја. Младост нема стрпљења, старост времена. Младост нема кочницу, старост не може да убрза. Младост је надобудна и превише критична према свету око себе. Може јој се! 

Сасвим другачије искуство имао је мој друг, Спале, авиомеханичар. Његова страст је била књижевност-памтио је романе, ликове и радњу, вешто (зло)употребљавао пригодне цитате по журкама у нобл друштву. Које је своју невеселу судбину у раљама соцреализма препознавала у Крлежиним делима. Многе крхке мамине и татине принцезе из тих грађанских бајки пале су као жртве манипулација тог префриграног манипулатора. Тако пролазе они који препознају тренутак у којем живе и прикопчају се. Жива истина!


Схватио сам, богу хвала, отад, да свет не почиње и на завршава се са мном. Да нисам попио сву памет овог света. Схватио сам да ценим или бар толеришем различитост.  Научио сма лекције, који многи неће за живота.

Овај комад актуализује проблем статусних и животних промена. Истражује где почиње лудило, не губећи из вида да је дефинитивно победило и да влада светом. Да  је битно да уочимо његову генезу не би ли нешто схватили и себи помогли. 

У њему  припадници високог племства, одгајани у неком другом, имућнијем и мирнијем,  да не тврдим срећнијем времену, посрну и не сналазе се баш најбоље у новим, турбулентним и бременитим временима. Доказујући да беда и несрећа из људи извлачи оно најгоре, Крлежа продире у саму срж људске природе и карактера, у његове мрачне поноре. 

Редитељка обећава савремени редитељски, а пре свега глумачки израз-динамичан, трилерски-филмичан, естетски и значенски гледљив.

Марија Вицковић истиче да још од студентских дана прижељкује ову улогу, призивала је, а да је некад ово дело читала „као да га чита први пут.“ 

„Ово је најинспиративнија улога у мојој досадашњој позоришној каријери“, закључује. 

Радован Вујовић указије да се овде ради о приватној продукцији, уз задржан висок уметнички критеријум.  Представа не подилази публици, али верује да ће бити врло гледана. Слаже се са колегиницом да је ово „улога која је сан сваког глумца“.
 
Бранко Цвејић своју улогу тумачи коа велики изазво и изражава жаљење што је Крлежа протеран из ђачке лектире.  У почетку је био скептичан како ће публика прихватити ово дело, али је сада уверен да ће „ићи и код најшире публике“ и додаје: „са задовољством сам ишао на пробе.“

Борис Мишковић, продуцент, економиста по струци, напомиње да су проблеми у  ходу решавани, разумевањем, а коначни суд је на публици. Радује се што су радили „нешто значајно, нешто заиста вредно“.
 
Гостујућа представа „У агонији“, по истоименој драми Мирослава Крлеже, у режији Ане Ђорђевић и продукцији „Бео арт-а 2015 ДОО“, биће изведена 30. децембра (20:30) на Сцени „Раша Плаовић“. Прва реприза је 19. јануара 2017. године Ово Крлежино дело је драмски најизвођеније, али и по критици најбоље оцењено. 

Последњи пут  играно је на београдским „даскама које живот значе“ у Звездара тетару  јуна 1987. Адаптацију и режију тада је урадила Вида Огњеновић, браћа Вранешевић музику, а играли су  Милош Жутић, Ђурђија Цвејић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Оливера Марковић и други. 

У рецентној инсценацији наступају Марија Вицковић (Лаура Ленбах), Радован Вујовић (др Иван Племенити Крижовец) и Бранко Цвејић (Приповедач/ Инспектор).

Сценографију је урадила Миа Давид, костимограф је Адријана Пајић, док је о сценском говору бринула Дијана Маројевић.

Мирослав Крлежа (7. јули 1893. – 29.  децембар 1981.) родио се, живео и преминуо у Загребу. Потиче  из грађанске породице, ниже-среднљег социјалног слоја. Гимназију похађа у Загребу, а војну кадетску школу у Печују.  Пред почетак Великох рата (I светски) бежи у Србију,  с намером да буде добровољац. Но, српске власти сумњајући да је у питању шпијун протерују га.   Мобилисан је 1915. године и послат на галички фронт. Због лошег здравља већи део проводи по болницама и бањама. Други светски рат проводи у Загребу.

Ана Ђорђевић рођена је у Београду 1977. године. Дипломирала је  позоришну и р режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.  Већину представа је писала ауторски текст или драматизовала прозно дело. 

П.С. Конференцији за штампу присуствао је и симпатични бели, коврджави пас који  је у мени одмах препознао донатора хране. Но, није било ни време ни место. 

Нема коментара:

Постави коментар