Припреме сајма књига
Фото: Гордан Горуновић
Отворимо књиге, удубимо се у њих, па ће се и нама свет отворити пред очима и удубити се у нашу свест! Свет око нас јесте управо то – најсложенија могућа књига коју ваља ишчитавати без наде да ће се икада дочитати до некаквог фиктивног краја. У том ишчитавању, пак, ваља научити језик којим је књига написана и језик на којем свет почива. Јер, на Почетку свега беше реч, логос, а ту логосну суштину света ваља очувати уколико желимо да и свет, и људски род, па и књиге, и надаље постоје. Стога читање књига, учење језика и разумевање света јесу само различити аспекти исте ствари. Отварајући књиге, ми отварамо нас саме и препознајемо ко смо и шта смо, по каквом то језику као смисленом систему знакова уређујемо наш свет, те како тај свет уопште изгледа и какви су изгледи за његов даљи опстанак!
Књиге
чезну за својим читаоцима онолико колико читаоци чезну за књигама. У том
призивању се трага за тајновитом шифром међусобног препознавања - препознавања
књиге у језику и свету, препознавања језика у књизи и свету, препознавања света
у језику и књизи! У том препознавању, ма колико игриво оно било, збива се нешто
судбински важно и нешто, у егзистенцијалном смислу, неопозиво. Кад писац или
песник уђе у некакав свет и одговарајући језик, њему излаза из тог тамног
вилајета нема све док не настану књиге које му тај излазак намећу као сурову и
веселу неминовност. О тој неопозивости и неминовности можемо сазнати од
философа езгистенције и писаца који пишу у њиховом обасјању, али можемо наћи и
код древних песника, мистика и мислилаца, рецимо код персијског песника Мевлане
Џелалудина Румија (1207-1273). Овај суфијски мистик, иначе савременик Светога
Саве, Теодосија и Доментијана, у својој песми „Омер и стари песник“ исказује
спремност старог песника да - сусревши се с великодушношћу и топлином људске
душе која потпуно превазилази ограничења људскога ума - одмах доведе у питање своја
дотадашња уверења, да почне да се каје, те да чак разбије сопствену харфу уз
коју је провео читав живот. У тренуцима таквога преиспитивања он каже: „Моје
песме држале су ме у мојем 'ја',/ које за ме беше највећи дар, а сада га враћам
натраг.“ Негујући дубинска сагледавања Божјег присуства и сложености овога
света, Руми настоји да превазиђе религијске поделе и деобе, указује на
неминовност и неопозивост егзистенцијалног, језичког и књижевног опредељења, па
песму завршава стиховима: „Постоји такав лов у којем се соко обрушава у шуму/ и
не излази натраг из ње. Сваког тренутка,/ сунчева светлост је апсолутно празна/
и апсолутно богата.“
Српски
народни певач добро познаје суровост и неминовност егзистенцијалних избора, па ће
зато Филип Вишњић за оно време „кад се ћаше по земљи Србији“ рећи како обе
сукобљене стране читају земаљске и небеске знакове: изглед месеца по небу ведроме,
крваве барјаке на небу, ударе грома на Светога Саву, изглед сунца на светога
Трипуна, распоред звезда у тепсији напуњеној водом, али и говор свете књиге,
тј. „књиге инџијеле“. Све то обезбеђује некакве увиде само уколико смо научили
да читамо те знаке. Епски певач то зна, али зна и да рукопис света, као
написана књига припада само онима који читају. Отуда он релативно често користи
формулативни израз који гласи: „Књигу пише...“, при чему под књигом подразумева
писмо, посланицу, епистолу коју неко некоме шаље. Многи би данас, лакомислено,
овакву употребу речи 'књига' прогласили потпуно погрешном. Књига, међутим, увек
јесте нека врста писма, и то отвореног писма: она призива и настоји да чвршће,
конкретније дефинише свога примаоца, али је по својој суштини упућена свакоме
ко би је узео у руке и удубио се у њена значења и смислове. Књига је отворени
позив на разговор и размену искустава.
Припреме сајма књига
Фото: Гордан Горуновић
Нико озбиљан неће оспорити важност
те размене. Истина, има оних који – попут Жана Бодријара – веле да „за смисао
више нема наде“ и кажу да „смисао је смртан“, па се опредељују за стратегију
завођења као доминантну у односу на стратегију утврђивања Истине. Лакоћа са
којом бисмо уместо Истине ствари испоставили заводљивост Мњења о стварима није
нешто што се јавило само у епоси у којој живимо. Позната је она још из античке
Грчке у којој су Софисти, тј. мудраци покушали да лакоћу говора о стварима наметну
као замену за напоре философа, тј. пријатеља мудрости да се приближе Истини
ствари. Без обзира каквога мишљења били, без обзира веровали да Истина још увек
суштински опредељује напоре човековог сазнања или веровали да нам ништа друго
не преостаје него да се предамо страсти језичких игара, књиге и у једном и у другом
случају представљају места одсудних дешавања.
Зато
књиге непрестано иду у сусрет својим читаоцима. Оне настоје да дођу до свих
који језички домашују до ње и који су вољни да се језиком конституише свет у којем живимо.
Али ова комуникација исто тако настоји да прошири братство људи изграђено управо
око култа књиге и читалачке страсти која тај култ утемељује и прати. У почетним
фазама индустрије књиге размена се обављала на сајмовима, пијацама, вашарима и
саборима; временом се успостављала и мрежа књижара, читаоница и библиотека; а у
нашем добу, посредством радија, телевизије и интернета, конституисан је
виртуелни, али у практичном смислу веома ефикасни простор сусретања писаца,
издавача, књижара и читалаца. Београдски сајам књига представља место стварнога
сусретања учесника књижевне комуникације, а од тога суочавања очи-у-очи сви
учесници имају многоструке користи и драгоцених подстицаја. Овај сајам означава
тренутак славља којим се у језику, посредством књиге, пред нама отвара читав
свет, са многим својим језицима и тајнама, лепотама и ругобама због којих вреди
живети.
Зато,
радујући се због оваквих сусретања, објавимо да је дошао тренутак да 61. пут по
реду кренемо једни другима у сусрет: отворимо се књизи да не бисмо остали
затворени у самоме себи!
(Реч на отварању 61. Међународног
сајма књига у Београду 23. октобра 2016. године)
Нема коментара:
Постави коментар