Кључеви од Лераха у Београдском драмском позоришту

изведена премијерно у уторак, 1. новембра 2016.
Фотографије: Дуња Ковачевић
 

“Кључеви од Лераха” Николаја Кољаде, у преводу, адаптацији и режији Наташе Радуловић, назив је новог подухвата Београдског драмског позоришта, који je премијерно  изведен 1. новембра на Новој сцени популарног позоришта "на Крсту".

Ретко извођена драма (с поднасловом "У потрази за срећом") једног од најзначајнијих, савремених, руских драматичара, Николаја Кољаде мрачна је фантазмагорија о чежњи за слободом и љубављу, за домом и спокојем, која – неостварена постаје својеврсни окидач за непробојни круг менталног затвора/пакла. Написао ју је у Хамбургу 1999. године. Праизведба је била 1999. године у Позоришту младих у Совјетску, Калињградска област.

Овај луцидни „бал наказа“, како га писац назива, састављен је од макабричног, језичког плеса изузетно сликовитих женских ликова, који од туробне прошлости не могу да побегну, чак ни када је сахране.

Револтиранe социјалним разликама узрокованим поделом капитала, Кољадине ликове покреће страх да ће свака њихова иницијатива бити осујећена, са вером да уклапање у систем подразумева одустајање од себе и пристају на компромисе у виду стављања маски одређених системом који их једе, што резултира глобалним незадовољством и све већом нетрпељивошћу и доводи до креирања света у ком понижавање и тлачење ближњег зарад ублажавања осећаја одбачености и неприпадања тежи да постане васпитни систем, који ће изнедрити генерације огорчениих и бесних.

“Кољадине ликове везују очај, бесмисао, огорченост због туђе среће и недовољно вере у то да је њихова лична срећа такође могућа и без угњетавања и елиминисања „срећних“. Русија 90-их не разликује се много од Србије данас. Генерација младих у Србији аналогна је „деци перестројке“, која су имала велика очекивања, огромне амбиције и прерано доживела разочарање. Изневерених нада срљамо право у самопоништење – агресијом, неаутентичношћу, преузимањем туђег „бољег“ идентитета, инфилтрирајући се у систем, како нас не би прогутао”, записала је млада редитељка Наташа Радуловић.

Срећа није у Лераху, Москви, нити Београду, срећа је тамо где сае пронађемо. А ако и даље лутамо сасвим је свеједно где смо. Изгубљени смо.

Ауторску екипу представе чине сценографи Нађа Антић и Нера Вуловић, костимограф Кристина Николић, композитор Ана Крстајић. 

Играју: Елизабета Ђоревска, Оливера Викторовић Ђурашковић, Павле Јеринић, Јоаким Тасић и Анђела Јовановић. 

Један од најзначајнијих, савремених руских драматичара Николај Владимирович Кољада рођен је 1957. године у селу Пресногорковка, у Кус-танајској области (на крајњем северу данашњег Казахстана). Драме објављује од 1982. године, а први изведени комад му је “Игра залога” – 1987. у Позоришту младих у Томску. Током театарске каријере дуге више од три деценије написао је стотинак драма, бавио се режијом и глумом, био продуцент и професор драматургије. Основао је сопствено позориште Кољада театар (2001) у Јекатеринбургу, где живи и ради. Објавио је 10 књига драмских текстова, а његови комади играни су широм планете – од Канаде и САД, преко Велике Британије, Немачке, Финске, Италије, Бугарске, Мађарске, Монголије до Аустралије. Заслужни је уметник Руске федерације, а између осталих добитник је и значајног међународног признања Награде Станиславског. Године 1994. У Екатеринбургу (раније Свердловску), покренут је јединствени фестивал - "Кољада плејс”, на коме је учествовало 18 руских и иностраних позоришта.

Најчувеније драме, које су и код нас извођене, су “Мурлин Мурло”, “Бајка о мртвој царевој кћери”, “Кокошка”, “Полонеза Огњинског”, “Праћка”...

Провинцијални живот у његовим драмама представљен је у свом најогољенијем облику. Његове драме су моментално биле осуђене критиком „чернухе“ – мрачног вела присутног у савременој руској драми у виду песимистичког погледа на свет. Ова проза је пробудила интерес ка „малом човеку“, „пониженом и увређеном“, мотивима формираним у 19-овековној традицији када се књижевност окреће ка народу и његовим патњама, приказујући свет као концентрацију социјалног ужаса. Мотив насиља постаје један од најзаступљенијих мотива чернухе, док су неке од најзаступљенијих ситуација опијање, малтретирање, мучење, понижавање, али сада надмоћни не чине зло над слабијима, већ гледамо „понижене и увређене“ како се међусобно понижавају и вређају. Ова проза је доказала да у савременом „мирном“ животу ни на минут не престаје крвава борба за опстанак.

Наташа Радуловић (1992) студент је мастер студија Позоришне и радио режије на Факултету драмских уметности у Београду, класа професора Егона Савина. Представа „Кључеви од Лераха“ трећа је по реду драма Николаја Кољаде коју режира. Њена испитна представа 3. године „Бајка о мртвој царевој кћери“ Николаја Кољаде, премијерно изведена у простору ИМК „Змај“ (2014) у јануару 2015. године је уврштена у редован репертоар УК „Вук Стефановић Караџић“, а затим и награђена у Јекатеринбургу, Русија за најбољу женску улогу на фестивалу „Колyада-Плаyс“ 2015. и прошла селекцију за 3. интернационално уметничко бијенале на Уралу. Идејни је творац и уметнички директор Првог београдског фестивала савремене руске драме (УК „Вук Стефановић Караџић“, април 2016.). За фестивал је режирала представу „За тебе“ Николаја Кољаде (2016). Редитељ је актуелне представе „Осврни се у Гневу“ Џона Озборна (Шафарикова 7). Аутор је превода неколико драма са руског: „Кључеви од Лераха“ и „Корњача Мања“ Николаја Кољаде и „Штуцање“ Владимира Зујева. Од 2011. пише за званични билтен Битефа. Дипломирала је представом „Невидљива деца“ Василије Антонијевић, рађеној по мотивима драме „Луди од љубави“ Сема Шепарда у Београдском драмском позоришту.