LjUDI KOJI VOLE DA GLEDAJU U SISE

LjUDI KOJI VOLE DA GLEDAJU U SISE / Tadija Janičić / kustos: Novi Nebojša Milenković
Od 30.09 do 20. oktobra 2016 > Otvaranje 30. septembra u 20h

Nemački lekari (a svi, jelte, znamo da je nemačka medicina najbolja na svetu!) nedavno su obelodanili rezultate desetogodišnjeg naučnog istraživanja kojima je nepobitno dokazano kako svakodnevno desetominutno gledanje u ženske grudi ima blagotvorno terapeutsko dejstvo na rad srca, regulisanje krvnog pritiska i preventivno smanjivanje stresa. Takođe, zaključeno je i kako kontinuirano praktikovanje ove kontemplativne estetske i egzistencijalne prakse ima sposobnost i potencijal da produži životni vek za najmanje pet godina!

U datom kontekstu, može se primetiti da izložba Ljudi koji vole da gledaju u sise Tadije Janičića ima neupitan terapeutski potencijal, zato što ukazuje na činjenicu da na srpskoj umetničkoj sceni, opterećenoj različitim nedostacima i krizama (pre svih institucionalnom), postoji čitava generacija obrazovanih, inteligentnih, lucidnih i hrabrih (mladih) umetnica i umetnika ─ čiji Janičić svakako jeste jedan od najistaknutijih reprezenata ─ dokazujući kako danas, na svu sreću, u krizi nisu ni umetnost ni umetnici već isključivo društvo u kom oni deluju. A tema i materijal Tadijine umetnosti jeste upravo to društvo! 

 

Ishodišta jasno profilisanog, stilski i jezički prepoznatljivog, umetničkog rukopisa sa potpisom Tadija nalaze se u svakodnevici: prozaičnoj, banalnoj, ekonomski, idejno, institucionalno i moralno ruiniranoj, oskudnoj, rijalitizovanoj… U takvom društvu ─ čiji je Tadija predani posmatrač, svedok i učesnik ─ njegove slike, skulpture i crteži funkcionišu u ravni svojevrsnih socioloških eseja, studija naravi ali i svakodnevnih, intimnih, multipoetičkih i autobiografskih dnevničkih zabeležaka. 

 

Baveći se životom čoveka današnjice, Tadija je fokusiran na njegove psihološke, emotivne i socijalne nesrazmere, nedoslednosti, nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, raspolućenosti, osujećenosti i ostale uskraćenosti i konfuzije… Vlastitu strategiju prevazilaženja ogromnog zjapa koji postoji između potreba i mogućnosti – odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja – kao i istovremenu kompleksnost i banalnost društva u kom živimo, Tadija prevladava preispitujući relativnost i privremenost njegovih etičkih i umetničkih normi. Tako se kao junaci ovog slikarstva pojavljuju: konzumenti rijaliti stvarnosti, posrnule devojke potpuno svesne da su njihova tela jedino što mogu da ponude u zamenu za iole pristojniji život, huligani, navijači, reprezenti nove klase i samoprozvani predstavnici društvene elite, članovi (vladajućih) stranaka, razmetljivi direktori, švaleri, kontroverzni biznismeni i ostali ugledni građani koji, pored toga što demonstriraju dominantne društvene kriterijume, govore i o potpunom moralnom, vrednosnom i emotivnom krahu društva u kom živimo. 

 

U takvom društvu akteri ovog slikarstva, umesto težnje da budu/postanu slobodni i dostojanstveni društveni subjekti, radije biraju poziciju pasivnog prihvatanja koje često doživljavaju kao jedini mogući (preostali) vid vlastitog socijalnog postojanja. Našavši se u klopci latentnih želja i hroničnih ne/mogućnosti njihovog ispunjenja, obični likovi sa Tadijinih slika, vrlo slični nama, uhvaćeni su u klopku sveta u kome svi nešto govore ali u kom su reči odavno izgubile težinu i značenje. Tematizujući prazninu (emotivnu, intelektualnu i idejnu), Tadijina umetnost posredovana je društvenim relacijama zasnovanim na simulaciji i simulakrumima ─ zato što pravi, realni i iskreni odnosi zapravo ne postoje! Ironijski i u suštini voajerski odnos prema svetu u kom živi, Tadija dodatno akcentuje nazivima radova, duhovitim i promišljenim, koji opisano izoštravaju do granice paroksizma, a njegov osećaj za detalj (posebno izražen na velikim formatima), može se tumačiti (i) kao umetnikov odgovor na fragmentarnost svetakojim se kao umetnik opsesivno bavi.

 

A da u Tadijinoj umetnosti ništa nije proizvoljno niti slučajno znalo se odavno. Uostalom, sećate se svakako malog Tadije, centralne filozofske ličnosti kultnog filma Varljivo leto ʼ68, koji zbunjen činjenicom neočekivanog popodnevnog pranja zuba u trenutku dočekivanja gostiju, sa majkom započinje sledeći dijalog:

─ A zašto sada svi peremo zube?
─ Dolaze nam gosti.
─ A šta ćemo da im radimo?!

Tadija Janičić (1980) diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Milana Blanuše. Svojim specifičnim i prepoznatljivim načinom slikanja, koji naginje ka stripu, osvojio je svoje parče umetničkog neba i publike. Izlagao je na preko dvadeset samostalnih i više desetina grupnih izložbi. Slike mu se nalaze u brojnim umetničkim kolekcijama, među kojima je i umetnička zbirka Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. 

Kustos izložbe Novi Nebojša Milenković, govoreći o protagonistima Janičićevih radova, pojašnjava da se Tadija bavi čovekom današnjice te da je fokusiran na njegove psihološke, emotivne i socijalne nesrazmere, nedoslednosti, nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, raspolućenosti, osujećenosti, zaključujući da je ovaj umetnik dokaz da „danas, na svu sreću, u krizi nisu ni umetnost ni umetnici već isključivo društvo u kom oni deluju“.