KulturniK: Пaсивно пушење у Звездара театру није забрањено!

уторак, 4. октобар 2016.

Пaсивно пушење у Звездара театру није забрањено!

Звездара театар 32 сезону започиње премијером и то домаћег комада. У питању је комад „Пасивно пушење“ по тексту Небојше Ромчевића. Директор Звездара театра, Душан Коваћевић нам је дошапнуо да се цео заплет развија око оца који ћерки у Париз носи сарме. Потка овог комада је лично Ромчевићево искуство, с осмехом је додао:

„Реч је о комедији која на моменте добија обрисе драме параноје, запитаности о слободи, без обзира на нашу урођену иронију и сарказам којом се бранимо од света око нас“, закључио је Коваћевић.

Актуелно данас и свугде, када у цену лета није увек урачунато и слетање. А ако додамо Европску унију (ЕУ), којој безусловно тежимо, и њену моћну бирократију и компликованим механизмима доношења одлука, успех ове комедије је 100 % загарантован. Премијера је 8. октобра, а репризе 12. и 20.

Реч преузима сам писац Небојша Ромчевић и излаже нам генезу овог комада:

„Пре десетак година пошао сам на предавање на Сорбону, а завршио у аеродромском хотелу сличном затвору“

Тамо је, каже, спознао да оне комедије о француским жандарима имају основу у стварности. Установио да се не ради о претеривању. Суочио се са гротесном неспособношћу. Од тада више цени и нашу полицију. За тему комедије изабрао је тероризам. а о томе каже:

„Једно од вечних питања у вези са природом комедије јесте предмет комедије. Па и данас, сматрамо да неке теме могу, а неке никако не би смеле да постану комичка грађа.

Комедија има тако опаку нарав да свој предмет извргне руглу, десакрализује га, учини га тривијалним. Историја је, с друге стране, показала да, са извесне историјске дистанце, сва „света места“ у себи носе и зрно аутопародије која с временом добија на снази.

Можемо рећи да је контекст у коме живимо драматичан и крвав; пун људских и цивилизацијских драма, страдања, глади и неправде. И свакако, то нису теме које лако могу постати предмет комедије. Међутим, реторика и пракса, које стоје иза читавог ужаса у који смо уроњени, то свакако јесу. Рат који се одвија у месу, зачет је у речима, штавише дискурсима, готовим интелектуалним моделима којима само недостаје Бог па да буду догме. У сваки од многих политичких дискурса уграђено је и дугме за самоуништење и уништење других. Сваки од њих има свој систем вредности унутар кога се зна ко су невине жртве, а ко су терористи и убице.

Као да све то није већ само по себи довољно комично, крваво урнебесно, додали смо и нама најдражег комичног јунака – Србина интелектуалца, лик који умире да би се допао. У тој потреби насушној да се свиди, да буде похваљен од неког комесара или канцелара, наш ће Србин остати без иједног убеђења, aли ће за свако бити спреман да умре… или бар да пусти друге да умру. “

На крају констатује да је текст у форми полуфабриката додао Егону Савину, а на питање како је сам задовоаљн својим делом шеретски додаје:

„Ко је видео срећног писца и коцкасту лопту!“

Но, није био забринут јер је знао да је „Егон човек који увек има нешто да каже.“ О томе како се Србин сналази у увреженим, задатим темама, улогама које су му додељење без његове сагласности и консултација. На „Западу“ који је располићем, где је све пост, сви дискурси су сулуди и унапред осуђени на пропаст. Нема се више времена, а можда нема ни воље.

Ред је на Егона Савина. Који, пре свега, изражава своје задовољство где је и с ким је. Четврти пут сарађује са Ромчевићем. Фасцинира га наша опсесија ЕУ и пита се да ли је то последњи подметнути сан који проживљавамо (после слатких снова о демократији, променама и бољем животом). Гледаћемо, каже, комедију с елементима фарсе:

„Када смо били мали, учили су нас у школи да верујемо у комунистички рај. Ми смо били уверени да ће Америка и Енглеска ускоро постати земље пролетера. Процес се одужио. Али утопије и припадају дечијим сновима.

Када смо ушли у пубертет почели су уз помоћ телевизије да нас трују сном о нацији. Фанатично смо навијали за вођу и националну државу. Та ноћна мора коштала нас је много наше и рођачке крви.

Када смо сазрели, упркос кордонима срушили смо диктатуру и колективно се, на улицама опијали сном о грађанској слободи, толеранцији, култури…Изгледа да је овај демократски сан имао најкраће ноге.

Данас, кад смо већ пензионисани, мантрају нам сан о благостању и правној држави у заједници европских народа. Похрлили смо да уђемо као да нам је последње. Тренутно смо заглављени у вратима раја, јер врата су тек одшкринута да можемо само да виримо у срећнији свет.

Шта ћемо сањати убудуће, није више битно. Прошао нам живот сањајући подметнуте снове.“

Александар Ђурица отвара излагање глумаца и њихове утиске о комаду на којем су радили:

„Живот некад усценичи сву машту драмских писаца. Комад је у колерацији са тренутком који живимо“.

Наставља Радослав Миленковић, којег ћемо гледати у улози француског полицајца, Арапина, а волшебно се, у комаду, појављује на аеродрому као чистач:

„Пред нама су били високу захтеви, као засмејати публику, а не изгубити меру и дозу озбиљности, бити истинит и уверљив. Комед је жестоко и непоткупљиво безобразан.“

Младен Андрејевић каже да је све урађено и да сада сви једва чекају да виде како ће публика реаговати. Додаје да је и сам имао горка искуства са бриселском администрацијом и то у Немачкој, а сви знамо да Немац не греши (осим кад води рат н.а.). Преко Минхена летео је за Барселону. Уредно је стао у ред за грађане ван ЕУ. А онда је полицајац констатовао да нема улазни печат. Тада се суочио са „наметнутим осећајем кривице“.

Марко Баћевић је закључио да се ради о инспиративном тексту, о правој посластици и позвао публику да је дегустира.

Но, у проблем западамо када погледамо како комад делује на сцени. Употреба стереотипа, пренаглашење, подилажење нанижим поривима публике за забавом, која за време представе гласно коментарише и испушта негативну енергију доживљавајући катарзу. У том смислу, представа је драгоцена, али мени лично потпуно далека.

Промотивни клип можете одгледати ОВДЕ