Жрвањ (млин) је
справа сачињена од два цилиндрична камена која се користи за млевење жита. У
називу овог комада он симболише живот који све меље пред собом. Сви смо под њим. Комад „Под жрвњем“ премијерно ће бити приказан у Југословенском драмском позоришту (ЈДП), на
Сцени „Љуба Тадић“ 16. октобра 2016. у 20 часова.
Уметнички
директор ЈДП-а, Горчин Стојановић, представио нам је нови комад, као прастари домаћи комад, изведен
пре сто година и неправедно занемарен, скренут у страну, ароганцијом тадашње
критичарске елите на челу са Скерлићем и Гролом. Реч је, по његовом мишљењу, о
дубокој, живој материји, болној, али позоришно податној, на неки начин
комплементарној са представом „Тако је
морало бити“ (Нушић, ЈДП). Чак се може протумачити као њено наличје.
Фотографије из представе: Ненад Петровић
„Рударимо по српској драмској
баштини, али не чинимо то као музеолошки гест“, констатовао је
и освнуо се на саму представу:
„Представа се игра са публиком
на сцени, интимистички, у презицном стилском раму, сваки гест глумца долази до
изражаја. „Под жрвњем је натуралистички комад, по стилу близак Золи, са јасним
и узбудљивим ликовима и мрачном драмском поезијом.“
Драматург,
Милош Кречковић, сматра да се ради о одличном драмском тесту, али да је Драгослав Ненадић и одличан познавалац људског карактера. Његови
узори били су: Чехов, Горки, Ибзен.
Егон Савин,
редитељ, (пре непуних недељу дана имао је премијеру „Пасивног пушења“ у Звездара театру) уз ограду: „ко
има овакве уводничаре остаје без речи“, као кључни аспект ове драме
наглашава злоупотребу деце од стране родитеља и горко сазнање да корени људског
зла клијају у беди. Представа носи неопходну дозу пријемчљивости, опорости и
просвећења. Сиротињо, и богу си тешка:
„Ми, позоришни људи, помало смо
настрани, волимо када имамо гомилу несреће, као тесто које треба обликовати,
подарити му сценску истину“. Све што износимо на сцену, некад и негде се
догодило у стварности.
Представа, омнибус од три приче,
саосећа са сиротињом која је свугде око нас. Тако сам, пре недељу дана,
враћајући се са једне од битефовских представа ( јер „Београд је свет“)
неопрезно закорачио у подземни пролаз на Теразијама. Тамо се пар бескућника,
беспризорних, јадника, спремало на починак. Цео пролаз воњао је на устајала,
неопрана људска тела. Баздио је на беду и сиротињу. Коначно смо досегли и
најмоћније светске престонице. Овог није било ни деведесетих, са притајеним очајањем
сам констатовао. По штампи с почетка двадесетог века у Београду је тада 80 %
становништва чинила сиротиња.
Баш је економска криза XXI века пробудила ново интересовање за драмски првенац младог и готово
заборављеног аутора Драгослава Ненадића. Настао почетком XX века, актуелизују се у ова наша
времена, у којима све постаје „опште место“. Ово дело се, тако, испоставља као демистификација
наше стварности. Приповедајући причо о њеним
парчићим, о њеним делићима...
Драма „Под жрвњем“ открива нам – како је критика приметила – свет
периферије, уморно вегетирање у влажним и прљавим страћарама и запуштеним
двориштима, полусвет са својим разореним породицама, спреман на све: на нож,
крађу, проституцију, подвођење...
Ненадићеви живописни београдски ликови, иако у живом песку до
грла, гаје наду да је могуће нешто лепше и боље: било као сан о спасоносном
бекству (отићи било где, у град, у Америку), било као вера да негде можда
постоји срећна земља...
Ови обесправљени јунаци, отуђени и често анимални, у том
пресудном часу – под жрвњем – имају пред собом три пута...
На позоришну представу „Под
жрвњем“ отишао сам подоста сумњичав. Испоставило се неоправдано.
Сматрао сам (што се ове лоше
навике човек коначно не ратосиља!) да ће ме ова социјална драма, о мучном
животу „сиротиње раје“ добрано депресирати.
Писац дела радио у Министарству
финансија! Тема је архаична, почетак века, смена краљевских династија у Србији,
немаштина (ово је дефинитивно константа!). Идиличан пејзаж са каљавим улицама и
убогим страћарама, живописним ликовима (попут Фелинијевих или Пазолинијевих),
гладна, слинава деца и пијани богаљи проистекли из ратова, лепе жене у ритама
које се подају за окрајак хлеба, анорексично кљусе које вуче тањиге. То делује
лепо само на сликама и то за оне који такав живот нису окусили. Они у томе чак
проналазе понешто романтично, носталгично.
Забога, лако је тим убогима да
буду поштени, кад им ништа друго није преостало. Или, ипак јесте? Да ли је ђаво
бесни кочијаш који корбачем ове „јаднике“ с „дна“ беспоштедно шиба.
Испоставило се, да ова, једна
од премијера, с почетку овогодишње позоришне сезоне уз податан драмски текст и
изврсну режију и сценографију, у ритама крије још један скривени адут- сјајну
глуму! Тако да се, бар што се мене тиче, оправдано кандидује за једну од бољих
представа ( а шта је дуготрајан и искрен аплауз задовољне публике и потврдио).
Анита Манчић, наступа у све три приче. При раду на овом комаду, често јој је падала на памет књига о логорском животу „Убијање душе“, о животу у екстремним условима:
„Тако је било пре сто година,
тако је данас, тако ће бити и завек, јер такви смо ми! То је оно што ми
данас и овде упорно нећемо да видимо!“, с горчином констатује глумица.
Ненад Јездић,
глумац-гост у асамблу ЈДП-а, цитирао је народну пословицу: „Сит гладном не верује“ и наставио: „Овде заиста постоје гладни,
бедни, уништени људи. Хоћемо то да покажемо на сцени“. Он је додао да га све више привлачи рурално, рудиментално,
да је ово исконски парадокс кроз целокупну историју, компримовано и драгоцено
искуство, бити натуршчик са сопственим сензибилитетом и глумачким искуством.
На Милицу Гојковић пресудан утисак оставио је тај осећај глади и
немоћи, али не само оне егзистенцијалне, насушне, већ и оне за слободом,
љубављу и радом. За оним што је човеку потребно да се осећа као човек. Како то
годро звучи!
Небојша Миловановић рад на овом
комаду дефинише као „филмско исуство у позоришту“, а конференцију закључује Миодраг Драгичевић речима:
„Драгоцен рудник било је и све
оно што сам видео од старијих колега “
На маргинама конференције за
штампу Горчин Стојановић је
прокоментарисао вест да је Боб Дилан
ове године добио Нобелову награду за
књижевност:
„Како рече један мој пријатељ,
коначно знам целокупни опус једног нобеловца!“
А што би рекао актуелни
нобеловац, а ето пригодно може да затвори овај мали трактат (Blowin'
in the wind) :
„Да, колико година човек треба да живи/ Yes, 'n' how many years can some people exist
Пре него што му дозволе да буде слободан?/ Before they're allowed to be free?
Да, колико пута човек мора да окрене главу/ Yes, 'n' how many times can a man turn his head,
Претварајући се да не види?/ Pretending he
just doesn't see?
Одговор, мој пријатељу, ветар је одувао/ The answer, my friend, is blowin' in the wind.
П О Д Ж Р В Њ Е М
Адаптација и режија Егон
Савин
Драмски писац Драгослав Ненадић
Драматург Милош Кречковић
Сценограф Весна Поповић
Костимограф Бојана Никитовић, Стефан Савковић
Избор музике Егон Савин
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
I
ВЕСЕЛИ ДОМ
Стеван Савић БОРИС ИСАКОВИЋ
Тода АНИТА
МАНЧИЋ
Младен МАРКО
ЈАНКЕТИЋ
Стана ЈЕЛЕНА
ПЕТРОВИЋ
Диле АМАР
ЋОРОВИЋ
Живојин Јевтић БОЈАН
ЛАЗАРОВ
Ђорђе Станишић НЕБОЈША
МИЛОВАНОВИЋ
Фема ВЕСНА
СТАНКОВИЋ
II ПРЕД
НОВИМ ЖИВОТОМ
Катарина Николић АНИТА
МАНЧИЋ
Олга МИЛИЦА
ГОЈКОВИЋ
Госпа Маца ВЕСНА
СТАНКОВИЋ
III НА
ПРЕЛОМУ
Тодор Ивковић БОРИС
ИСАКОВИЋ
Јока АНИТА
МАНЧИЋ
Ђорђе НЕБОЈША
МИЛОВАНОВИЋ
Михаило МИОДРАГ
ДРАГИЧЕВИЋ
Илија Ивковић НЕНАД
ЈЕЗДИЋ
Панта НЕБОЈША
ЉУБИШИЋ
ДРАГОСЛАВ
НЕНАДИЋ (Соко Бања, 1888 – Београд, 1940).
Драмски писац и приповедач
који је стварао пре Првог светског рата. Драгослав
Ненадић, који је у Паризу студирао економију и током највећег дела живота радио
у Министарству финансија, припадао је поколењу српских драмских писаца који су
модернизовали српски театар, и међу које убрајамо Симу Матавуља, Бранислава
Нушића, Војислава Јовановића Марамба, Миливоја Предића, Светозара Ћоровића, Милутина Бојића...
Пажњу литерарних кругова
привукао је његов драмски триптих из београдског живота Под жрвњем, који је награђен на конкурсу Народног позоришта и
приказан почетком 1908. На истој сцени одиграна је и драма Срећковићи, као и једночинка Изван
живота. Часопис Дело објавио је
1914. драму Једрилица без једрила, а Бранково коло једночинку Угашено огњиште. С обзиром да му
критичари нису били наклоњени, престао је да пише драме.
Осим драма, Ненадић је писао
кратке приче и фељтоне за Београдске
новине, Штампу, Нову искру и Политику.
Школовао се у Београду и
Паризу. Радио је као државни чиновник у Министарству финансија. Због високо
моралног односа према послу биле су му често повераване важне мисије у
иностранству.
ЕГОН
САВИН дипломирао је режију 1979. на
ФДУ у Београду у класи професора Дејана Мијача. Већ својим првим режијама
представио се као један од најзначајнијих српских и југословенских редитеља.
Ради као редовни професор на Катедри за позоришну режију на Факултету драмских
уметности.
Иза себе има осамдесет режија
разноврсног драмског репертоара, од савремених домаћих аутора које је режирао у
неформалним трупама до светских класика у највећим националним театрима. Радио
је широм бивше Југославије и у иностранству: Будимпешта, Трст, Горица, Београд,
Загреб, Нови Сад, Скопље, Сарајево, Подгорица, Ријека, Сомбор, Крушевац и
Зрењанин. У ЈДП-у је режирао представе Муке
по Живојину Радослава Павловића (1985), На
летовању Максима Горког (1990), Млетачки
трговац Вилијама Шекспира (2004), Шума
А.Н. Остовског (2005), Тако је морало
бити Бранислава Нушића (2007), Молијеровог Тартифа (2008), У мочвари
Марине Кар (2009), Уносно место А.Н.
Островски (2014).
Вишеструки добитник најзначајнијих
награда за режију у земљи и иностранству.
Нема коментара:
Постави коментар