„Skrivena ruka tržišta nikad neće raditi
bez skrivene pesnice.“
Thomas L. Friedman, A Manifesto for the Fast World
Predstava Sloboda je najskuplja kapitalistička reč izvesno je jedna od
najoriginalnijih Bitefovih festivalskih produkcija u ovih pedeset godina. Nju
su osmislile, te je i same izvode, dramaturškinje Maja Pelević i Olga
Dimitrijević, a na osnovu svog istraživačkog puta u Pjongjang. Na ovogodišnjem
Bitefu bila je pravo osveženje, zabavna, duhovita, a angažovana i totalno
drugačija.
Polazna tačka njihovog istraživanja jeste
uvid da je, posle pada Berlinskog zida, te nedavnog otopljavanja odnosa SAD i
Kube, Severna Koreja (DNRK) poslednji ostatak Hladnog rata, idealna za
projekciju svih stereotipa o „neprijatelju“. U scenskoj formi dobro kontrolisanog
turističkog putovanja, autorke suočavaju i ispituju propagandne obrasce i
stereotipe totalitarnog režima Severne Koreje i zapadnih neoliberalnih
demokratija, te kako se u tom kontekstu reprezentuje i doživljava ideja slobode
i kako se njome manipuliše. Raskrinkavanju, što bi Ameri rekli, mehanizme
manipulacije. Učimo od najboljih.
Mi, dovoljno matori u publici, prisetili
smo se Titove posete ovoj zemlji i veličanstvenog sleta koji mu je tom prilikom
priređena.
Predstava je inspirisana istraživanjem i putovanjem autorki u
najizolovaniju zemlju na svetu koja i dalje pobuđuje pažnju i osudu ostatka
sveta – Severnu Koreju, i preispituje ideju slobode u dobu sve većeg globalnog
nadzora.
Publika je imala priliku da prisustvuje svojevrsnoj turističkoj
turi kroz zemlju koja se danas i dalje smatra najvećom babarogom „demokratskog
sveta“, da dozna mnogo toga o njenoj najnovijoj i intrigantnoj istoriji, i da
se zapita o pitanje slobode i neslobode u današnjem društvu.
Predstava aktualizuje pitanja kolika su
ograničenja našeg mišljenja, uslovljenog stalnim propagandama i kontekstom iz
koga dolazimo? Koliko je pojam slobode relativan i određen društveno-kulturnim
kontekstom?
U ovom, interaktivnom komadu, selektorka
Bitefa Anja Suša zapitala je autorke da li smatraju da je Srbija slobodna
zemlja? Ovako pitanje, mogu samo da postave umetnici, ti večni idealisti. Kao
da sloboda negde zaista postoji. Kao da je svaka država, već po samoj svojoj
definiciji, ne sputava.
Ali i sloboda i ljubav, iako nedostižne,
cilj su kojem uporno treba težiti. Proklet nek je ko to ne čini!
I šta je gore-: odrtali socrealistički kult
Velikog Vođe ili kult kapitala zakamufliran iza sintagme „slobodnog tržišta“?
U tu svrhu, da potvrde i odbrane ovu
dilemu, autorke su nam stalno pokušavale da „uvale neku sumnjivu robu“,
reklamiraju je kao „autentične suvenire iz DNRK“, a sve pod
parolom da skupljaju kintu da je pošaljuju nekoj NVO u Severnoj Koreji. I pored
opstrukcije dela publike (ili ne?) koja je istu pokušala (nećete da verujete!)
da preproda. Kao da smo mi veverice, pa da poverujemo da toga tamo ima! No, bio
je to lep povod da se podsmehnemo tim „društvenim dušebrižnicima“, kao i svim onim
navaletnim firmama, koje pokušavaju da vam nešto utrape na tzv. „prezentacijama“, bilo da
se one organizuju na TV-u ili u memljivim birtijama uz bespaltni ručak istog
takvog kvaliteta.
Da ni ljudi iz organizacije Bitefa, nisu neki
„punišići“, potvrdio je i Ivan Medenica lično, kada je za sekiru koja je bila predmet
incidenta u demilitarizovanoj zoni izvadio kreditnu karticu. Autorke su spremno
prihvatile karticu, ali se Medenica nešto nećkao i meškoljio. Za vašu
informaciju (FYI) u ponudi su bili i podmetači za čaše, rakija sa zmijom u
boci, „bajadere“, sintetički kupaći kostim...
Šta nam Severna Koreja, taj poslednji,
uporni okrajak Hladnog rata – govori o našem, „zapadnom“ svetu? Da li je jedini
način da se izbegne imperijalna dominacija posedovanje atomske bombe i
opštenarodne odbrane (naoružanog naroda)? Da li socijalističko uređenje nužno mora da bude i
totalitarno, a kapitalističko potrošački-bezdušno? Predstava se suočava sa
mogućnostima i nemogućnostima da govorimo o jednoj zemlji koja je van našeg
kulturnog i političkog miljea.
Same autorke o svom komadu kažu:
„Kada govorimo o našem,
postjugoslovenskom, istočnoevropskom kontekstu, uvođenje liberalne demokratije
najčešće je poslužilo kao izgovor za hegemoniju kapitalizma i transformaciju
društvene svojine. Ali svojevrsni lajtmotiv, najčešće rabljen u propagandne
svrhe tih procesa, jeste pitanje slobode i oslobađanja društva. Narod određene
zemlje trebalo bi da otvori oči i shvati da je neslobodan. Ovaj duboko
patronizirajući narativ učestvuje u formiranju ideološke matrice po kojoj je
neslobodnim narodima – dakle, nedovoljno zrelim – neophodna pomoć onih
osvešćenijih i razvijenijih. Ideal slobode će tako biti iskorišćen za
davanje legitimiteta imperijalnim i neokolonijalnim intervencijama.
Nakon pada Berlinskog zida, raspada
socijalističkog projekta i raspada Jugoslavije, jedino ostrvo koje i dalje
opstaje u izolaciji, zbog čega na Zapadu ne prestaje da pobuđuje pažnju i
osudu, kao jedini ostatak Hladnog rata, jeste Severna Koreja. Način na koji je
predstavljeno ’grcanje pod čizmom totalitarizma’ severnokorejskog naroda u
velikom zapadnom
narativu verovatno je jedan od najspektakularnijih i najfantastičnijih. Slika Severne Koreje koja dolazi do Zapada, način na koji su predstavljeni njeni enterijeri i spomenici, njena arhitektura, njen državni aparat, njena represija i njene masovne manifestacije, u potpunosti odgovara distopičnim svetovima iz žanra naučne fantastike u kojima je sva sloboda ukinuta. Severna Koreja tako funkcioniše kao neka vrsta nesvesnog zapadnog sveta, onaj mračni deo na koji se projektuju gulazi, tortura, državni nadzor nad pojedincima i sve ostalo. Projektovanje represije u nekog drugog idealno je za maskiranje sopstvenih represivnih i nedemokratskih praksi, od borbe protiv terorizma, preko slučaja Grčke do izbegličke krize. Tako da, zapravo, govoreći o Severnoj Koreji, govorimo i o Americi, i o Evropskoj Uniji, i o Srbiji.
narativu verovatno je jedan od najspektakularnijih i najfantastičnijih. Slika Severne Koreje koja dolazi do Zapada, način na koji su predstavljeni njeni enterijeri i spomenici, njena arhitektura, njen državni aparat, njena represija i njene masovne manifestacije, u potpunosti odgovara distopičnim svetovima iz žanra naučne fantastike u kojima je sva sloboda ukinuta. Severna Koreja tako funkcioniše kao neka vrsta nesvesnog zapadnog sveta, onaj mračni deo na koji se projektuju gulazi, tortura, državni nadzor nad pojedincima i sve ostalo. Projektovanje represije u nekog drugog idealno je za maskiranje sopstvenih represivnih i nedemokratskih praksi, od borbe protiv terorizma, preko slučaja Grčke do izbegličke krize. Tako da, zapravo, govoreći o Severnoj Koreji, govorimo i o Americi, i o Evropskoj Uniji, i o Srbiji.
Sa Severnom Korejom se svakako povezuje i
fenomen kulta ličnosti koji često predstavlja osnovnu tačku imaginacije u
kojoj se projektuje nesloboda ’nedemokratskih’ društava. Međutim, naspram
vidljivog kulta ličnosti u Severnoj Koreji, na Zapadu a i šire, u tzv.
razvijenom svetu, već nekoliko decenija nalazimo sve jaču vladavinu ’nevidljive
ruke tržišta’ koja insistira na slobodi pojedinca kao opravdanju za ideološku
hegemoniju neoliberalizma. Zato je vrlo korisno imati tako jasnog, opipljivog i
vidljivog neprijatelja kao što je severnokorejski kult ličnosti, jer u njegovoj
senci razni ’zločini’, sprovođeni pod maskom slobode, mogu proći nezapaženi.
Ovo možda zvuči kao poetizovana verzija savremene geopolitičke scene, međutim,
to je ne čini manje istinitom.“
SLOBODA JE NAJSKUPLJA KAPITALISTIČKA REČ
Autorke: Maja
Pelević i Olga Dimitrijević
Bitef
BITEF TEATAR
28. septembar,
1. oktobar,
21:30
Koreografija:
Igor Koruga
Muzika: Anja
Đorđević
Kostim: Ljiljana
Dragović
Video montaza:
Deana Petrović
Šef tehnike:
Ljubomir Radivojević
Inspicijentkinja:
Maja Jovanović
Svetlo: Dragan
Đurković, Igor Milenković
Ton: Miroljub
Vladić, Jugoslav Hadžić
Učestvuju: Maja
Pelević, Olga Dimitrijević
Izvršne
producentkinje: Dragana Jovović, Jovana Janjić
Organizatorka:
Olivera Kecojević
Odnosi s
javnošću i protokol: Slavica Hinić
O AUTORKAMA:
MAJA PELEVIĆ je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005. godine i
doktorirala na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2012. Bavi se dramskim
pisanjem, režijom i autorskim projektima. Drame su joj izvođene u zemlji i
inostranstvu. Sa Milanom Markovićem Matisom je, 2012. godine, uradila projekat Oni žive. Godine 2015, režirala je Moje nagrade Tomasa Bernharda u Narodnom
pozorištu u Beogradu. Zajedno sa Srećkom Horvatom pokrenula je Filozofski teatar u Narodnom pozorištu u
Beogradu. Dobitnica je mnogih nagrada, među kojima su „Borislav Mihajlović
Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo i Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst.
OLGA DIMITRIJEVIĆ, rođena 1984. godine, diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pisala je pozorišne kritike za Vreme i Teatron. Izvedeni su njeni tekstovi: Internat (Dadov, 2009), Radnici umiru pevajući (Hartefakt fond i Bitef teatar, 2011), Narodna drama (Pozorište „Bora Stanković“, Vranje 2012) i Stani da se pozdravimo u okviru projekta Protok žudnje (TkH i CDU, Zagreb, 2014). Ostali projekti uključuju kabare Iza ogledala (Kulturni centar Reks, 2012), kouredništvo knjige Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života (Hartefakt fond, 2014), režiju i dramatizaciju romana Crvena ljubav Aleksandre Kolontaj (Bitef teatar, 2016), povremeni predavački rad na Ženskim studijama u Beogradu i dramaturški rad u pozorištu. Dobitnica je nagrada Hartefakt fonda, Sterijinog pozorja i Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo.
Нема коментара:
Постави коментар