Gospođica u JDP-u

 

Andrić spada u moje omiljene književnike. Uman, vispren, dobro uočava karaktere, prepoznaje istorijske kontekste i  pravilno iz njihove simbioze izvodi zaključke, predviđa i pogađa rasplet. U ovom romanu, koji je prilagođen za scenu, reč je o jednoj otuđenoj ćerci, koja svoj život, gradi u senci očevog bankrota i iz njega izvlači nazovi pouke. A pouke su da se štednjom, zelenaštvom, autističnošću  može uspeti u životu. Kao da je život puka konstanta i samo od toga kako igrate zavisi kako će vam biti. Kao da nema hiljadu promenjivih i nepoznatih. Uz to, žena, po svojoj prirodi, nije neprobojan bedem, ona ima svoju malu Ahilovu petu, srce željno ljubavi i pažnje, koje muškarac može da iskoristi na dva načina. Ili da je usreći ili da je upropasti. U ovom slučaju, pogađate, radi se o ovom drugom. Od samog početka, sve ukazuje na nastupajuću katastrofu, koja se čini neizbežna. Pokušavajući da se prilagodi vremenu i istovremno profitira, glavna heroina polako, nesvesna sveta oko sebe, biva poražena od sveta oko sebe i od vremena samog. Sveta koji ne razume, sveta koji ne oseća i sveta kojem ona nije potrebna. 

 

Predstava Gospođica nastala je na osnovu dramatizacije Marka Foteza, napisane 1962. godine, u vreme kada je Ivo Andrić bio predsednik Umetničkog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Radnja je podeljena na dva segmenta, jedan sarajevski, do prospasti Austrougarske i drugi beogradski, u koji glavna junjakinja sa majkom odlazi, kada biva izopštena iz života svog rodnog grada. 

Scenografija je svedena, vertikalna, takva da može da izdrži teleportaciju iz jednog u drugi grad. Iz jedne kulture i poimanja sveta u sasvim drugi. Jedini zajednički imenitelj im je naša junjakinja, koja ne pristaje ni jednom ni drugom gradu. Gorčin Stojanović se možda suviše strogo drži Andrićevog dela, nije ga baš na najpogodniji način prilagodio niti sceni, niti aktuelnom vremenu i  senzibilitetu. Tako da sve deluje arhaično, te na sceni samo moljci fale. Predstava ne korespondira sa publikom, više je sama sebi dovoljna. Poput glavne glumice. Gospođica Nataše Ninković je otpočetka hladna, beskrvna, nikad mlada, sapeta dogmama i introvertna. I kao takva, uverena da može da promišlja i uspe u muškom svetu, da mu doskoči, u vremenima, koja su, pokazaće se, turbulentna i prelomna, sudbnonosna i hazarderska. U kojima su gubili sve i mnogo sposobniji od nje. A o svetu se ne može suditi na osnovu procesa u sopstvenoj glavi, bez poznavanja i kontakta sa okolišom. Asketizam koji igra na kartu tuđe raskalašnosti teško da je ikada bila dobitna karta.  Pre je bio siguran put u propast.

Lepa zamisao, sjajni glumci, ali mršav rezultat. Tempo koji se suviše često gubi, nepotrebna estradizacija  su glavne, ali ne i jedine, manjkavosti koji ovu predstavu guraju u pravcu prosečnosti. Tako da vas ne bih više zadržavao. 

 Uloge:

Gospođica (Rajka Radaković) -  Nataša Ninković

Otac (Obren Radaković)/Rafo Konforti/Pesnik  -Vojislav Brajović

Jovanka -  Nataša Tapušković

Dajdža Vlado Hadži-Vasić/Ratko  -  Srđan Timarov

Majka (Radojka Radaković)  - Jasmina Avramović

Poslovođa (Veselin - Veso Ružić) Milan Marić

Tutor (Gazda Mihailo)  - Marko Baćović

Komšinica  - Vesna Stanković

Karmensita  - Anđelika Simić

Novinar/Advokat/Prvi pijanac -  Stefan Bundalo

Detektiv/Trgovac/Drugi pijanac -  Dejan Dedić

Po delu „Gospođica“ Ive Andrića,

Režija: Gorčin Stojanović

Dramaturg: Miloš Krečković,

Scenograf: Gorčin Stojanović,

Kostimograf: Lana Cvijanović,

Scenski pokret: Miloš Paunović,

Dizajn zvuka: Robert Klajn, Gorčin Stojanović.

Smak na Ušću

Ima razlike kada dolaze svetske grupe i kad nastupaju izvođači iz Srbije. Mnogo toga je na strani „stranaca“ od bolje bine, rasvete, zvuka do organizacije. Ono što je na strani domaćih izvođača su, svakako, emocije. Kragujevačka, godinama proverena grupa, Smak, pred dvadeset hiljada posetilaca priredila je sjajan koncert. 

Koncert iz kojeg sam i ja izvukao pouku; suviše sam mator da kupujem najjeftinije karte; prvo nisu najavljene predgrupe, pa sam se smorio, a onda, nije mi bilo mesto među razuzdanom mladeži,  zapaljenoj emocijama, hormonima, alkoholom i narkoticima. Imalo je i onih koji su smatrali da je ovde mesto gde treba da insistiraju i prikažu svoju nacionalnu pripadnost. Dakle, sledeći put, pravac  bine, pa koliko da traje nek’ traje za sve pare! 

Pošto su se izređale neke predgrupe,  čije su pojedine pesme i meni zazvučale poznato, a gle čuda, publika je čak znala i reči. A, onda, se na video bimu pojavila neka bela, king size, limunzina praćena motorciklistima. Pomislih povampirio se Jožica, kad tamo Točak. A to su bili planovi! A nekad se, sedamdesetih, sviralo i po svadbama! Uzalud sam među motorciklistima tražio magistra i grobara, koji ih je par dana pre, primio, u kurtoaznu posetu na iznajmljeno-privremenoj adresi. Potom, nepotrebno, nabrajanje velikana rok scene, pa i ne čudi, a nije ni trebalo, da se preskoče imena poput „Leb i sola“ i „Azre“. 

I onda su se na sceni pojavili stari znanci Točak, Boris, Zoki, Kepa. Setih se jednog davnog koncerta u Batajnici, u nekoj rok kafani,  gde je koncert bio mnogo bolji i srdačniji, nego par dana pre toga na kalimegdanskom košarkaškom terenu. I tada je, na kraju koncerta, Kepa bacio bubnjarske palice u publiku. Do devojke, do koje sam ja, tada, želeo da doprem.  Nije mi se to svidelo. Nimalo.  Sve vreme, dok smo se vraćali sa koncerta, samo je pričala o tim prokletim palicama...

No, vratimo se u vreme današnje. Točak je na početku čestitao osvojenu zlatnu medalju mladim fudbalerima na svetskom prvenstvu i  posvetio im  „Šumadijski bluz”. Posle dve tri pesme pevaču Borisu se pridružuje njegov kolega,  Dejan Najdanović - Najda,  pa su zajedno iskukali  „Ljudi nije fer”. Za razliku od nekadašnjih koncerta, sve je bilo glamuroznije, svetskije, a opet se nije izgubilo na bliskosti i šarmu: dva bubnjara, dve gitare i vokal u tri verzije, tri prateća vokala, bas i klavijature. 

Najda posle par pesama mikrofon predaje Adolfu Dadi Topiću, sa kojim bend,  izvodi pesmu „Zašto ne volim sneg”??? A Dado proziva Borisa da se vrati na binu, da bi u tandemu otpevali  „Na Balkanu”.

Publika je sve veselija, peva se, igra se, veseli se. Na scenu stupa i „Profesor”, „Satelita” i gospođa, „Crna dama”. Vreme je, naravno i za „Daire”, koje se izvedene uz pratnju vatrometa. U nastavku Smakovci  telefoniraju („'Alo”).  Tu negde je i kraj koncerta, Točak saopštava nezajažljivoj publici „da  koncert ne može da traje doveka“, a onda sam izlazi ponovo na binu i svira  „Ukor”.

Publika je očekivala i instrumentale „Ulaska u harem” i „Zajdi zajdi”, no muzičari su, opravdano, bili premoreni. Reka zadovoljnih rokera počela je da se, sa beogradskog Ušća, razliva novobeogradskim bulevarima.

Set lista:

Biska 2

Šumadijski bluz

Kad spavaš sam

Gore-dole

Mračni mol

Ljudi nije fer

Idi

Miris nje

Možda imam vremena

Južni voz

Nebo je samo drum bez dna

Zašto ne volim sneg

Na Balkanu

El dumo

Blues u parku

Tendzi-tandzi

Nevidljive terazije

Plava pesma

Profesor

Satelit

Crna dama

Daire

‘Alo
Ukor

AVGUST U OKRUGU OSEJDŽ

Predstava „Avgust u okrugu Osejdž“ rađena je po dramskom tekstu savremenog američkog pisca Tresija Letsa. Radi se o drami o odnosima među ljudima, ljubavnim i porodičnim, u jednom malom američkom mestu u mesecu avgustu. Tri sestre Barbara, Karen i Ajvi vraćaju se u roditeljski dom, da bi pomogli majci Vajolet. Njihov otac, Belveri, se udavio. Porodičan skup izazvan ovim tužnim povodom izbaciće na površinu još mnogo toga, uglavnog ružnog. Jer, čovek ne može pobeći sam od sebe i svoje prirode. A porodica može biti i gnezdo i utočište, ali i pakao. Gde gore najdraži...

Za ovaj tekst autor je dobio Pulicerovu nagradu za 2008. godinu. Drama se igrala širom sveta. Pa, eto, svratila i do Srbije, do Ateljea 212. Snimljen je i film 2013. godine u kojem igraju Meril Strip i Džulija Roberts, koji je imao i nominacije za Oskara. Sve slađe od slađeg...

Kako manipulišemo istinom i šta to proizvodi? Da li istina može da se zloubotrebi i koja je cena tog čina?  Na ta pitanja pokušava da odgovori ovaj pozorišni komad sa sjajnim glumcima, ali po iskorišćenosti fabule plitak i vulgaran.

Po komentarima publike, posle predstave, izgleda da im se dopalo. Meni ne, ni najmanje... Da, ovde je bila naizgled urbana publika (ma šta to značilo), koja je uživala pri svakoj, a bilo ih je, izrečenoj vulgarnosti na sceni.

Ta američka, kao i ruska dela, često mogu da odlutaju u smornom pravcu, a odatle da pokušaju da se (u američkom slučaju) vrate prizemnošću. Ruska bar ostanu tamo gde su! Ako je za utehu.

Uvodni video deo sa snimkom Dragana Nikolića obećavao je pozorišnu poslasticu, ali se na tome i završilo. Bio je to najbolji deo predstave. Efektan, dramatičan... Tako ova drama postaje klasičan primer dodvoravanju ukusu publike, umesto da je kreira i usmerava, umesto dubinski da zaroni u dramsko štivo. 

Autističnost likova i njihova sebičnost trebalo je bolje artikulisati, ne pukim posmehom, koji često odlazi u trivijalnost, a tu onda nema mesta za glumačke bravure. Ima samo za isprazan smeh i ispumpavanje stresa kod neprosvećene publike.

Poradi komparacije pogledajte kako je isti komad izgledao u izvođenju Gavele. 

 Igraju:

Vajolet Veston: Dara Džokić,

Barbara Fordam: Аnita Mančić,

Bil Fordam: Branimir Brstina,

Džin Fordam: Jelena Petrović,

Аjvi Veston: Јelena Đokić,

Кaren Veston: Milica Mihajlović,

Мeti Fej Ejken: Branka Šelić,

Čarli Ejkin: Мladen Аndrejević,

mali Čarls Ejkin: Dejan Dedić,

Džona Monevata: Isidora Minić,

Stiv Hajdebreht: Мarinko Madžgalj,

šerif Dion Gilbo: Nenad Ćirić,

Belveri Veston: Dragan Nikolić – na početku, u video zapisu.

 

Prevod: Milica Mihajlović,

Reditelj: Ljiljana Todorović

Scenografija: Magdalena Vlajić,

Kostiograf: Snežana Pešić Rajić

Dramaturg: Ivana Dimić,

Izbor muzike: Ljiljana Todorović,

Lektor: dr. Ljiljana Mrkić Popović

Asistent režije: Danka Sekulović,

Autor videa: ognjen Glavonić,

Organizator: Nevena Vučković,

Imspicijent: Emilija Rafajlović,

Sufler: Marina Vujević.

Robi ne drobi, već pevaj po kiši!

 

Ni kiša nije sprečila brojne fanove RobIja  Vilijamsa da se dobro zabave na Ušću. Pred negov nastup publiku je zagrejala grupa  “2 Cellos”, izvodeći  hitove Majkla Džeksona, AC/DC-a, “Nirvane”, “The Prodigy” i “The Rolling Stones”.

A onda je na scenu pompezno najavljen istrčao britanski narcis i ekcentrik. Švaler koji je spavao sa 4/5 Spajs grlsa. Ali i dečko koji zna odlično da peva i zabavi široke narodne mase. Počeo je žestoko od starta "Let me entertain you", "Rock DJ", "Monsoon", "Come undone", "Bodies", "Road to Mandalay", "We will rock you", "Love supreme"... I dok su se pored Dunava mešale kapi kiše i zraci moćnih raznobojnih lasera, publika je zadovoljno djuskala. Nije mu zamerila na nepotizmu (dečija pesmica "Twinkle, twinkle little star" posvećenu ćerkici Tedi, revija želja-pesma"Ignition" za njegovog sina i pevanje sa ćaletom Pitom-“Better Man” - očigledno je na njega povuk’o!) ni na detaljnoj ispovest (momče mi smo platili, a ti idi kod popa ili psihijatra!), pa smo saznali  za njegove unutrašnje demone:  zavisnost od kokaina, alkohola, pilula za smirenje i energetskih pića, kao i za manijakalnu  depresiju i  gojaznost... 

Pitao nas je da li ga se sećamo iz 90-tih. Beše ono „Take That“, zar ne? Sledila je sjajna džez numera "Minnie the Moocher”, Keba Kaloveja, "Motherfucker", "No regrets", "Still haven't found what I'm looking for"  U2-a, "Whole lotta love'" Led Zeppelina, "Candy", "Feel", "Millenium", "Kids... Priznao nam je da je „Srbija Great Motherfucker!“ A onda je  u jednom trenutku  prekorio nekoga u prvim redovima što puši travu, a njemu ne daje! No, u ovom dvočasovnom šou, gde se malko glupirao, a malko i pevao, proveo nas je kroz razne muzičke stilove, kojima suvereno vlada, pliva k’o riba u vodi. Jest’ da neki delovi njegovog koncerta nisu za mlađe od 16, a bilo ih je, ali šta zna dete šta može blesan! I tu negde pri kraju koncerta, odabrao je devojku, nevoljno primetio da joj može biti otac i sa njiom otišao u krevet. Iako koncert, kao i sam Robi, deluje haotično i energično, na trenutke liči na probu, obiluje Robijevim hvalospevima samom sebi (samoironija???), sve je u stvari dobro organizovano i svi na sceni znaju šta im je i kad raditi. I  da ne bude dlieme svi smo zapevali "I love rock'n'roll" grupe Arrows, pesmu koju je proslavila Džoan Džet. Po proceni organizatora koncertu je prisustvovalo oko 33 hiljada posetilaca. Kad smo kod toga, u publici, a pored mene bio je i jedan od mojih omiljenih vinara, a da nastranost bude veća pili smo pivo!

Što se organizacije tiče, ne znam šta su oni u Parteru B mogli da vide. U VIP loži je bilo dobro, mada su kišobrani sužavali vidik. Što ljudi ne nose kišne kabanice na rok koncerte! Ovako će nekome izbosti oči. Parter A je imao solidnu vidljivost, ali nesrećan, neravan prilazni put u obliku levka, gde odmah naletiš na šank sa pivom. Ili je to bilo smišljeno... 

A onda su se, Robi i bend, na trenutak, izgubili, da bi na bisu zasijali sa "She's the one" i "Angels".  A pre toga, na video bimu pojavile su se face članova Queena i počela je "Bohemian rhapsody". Popreko sam pogledao nasrtljivoinstalatera sa pivskom točilicom na leđima, koji je išao samo sebi poznatim putem.

Na kraju je bilo vreme za uvlačenje. Robi nam je otvorio srce, rekao da smo doprli do njega, do njegovog kardiovaskularnog sistema. Dolazeći u Srbiju, nije znao šta da očekuje, ali sada će širiti dobar glas o nama. Toliko smo mogli da učinimo za svoju zemlju. A ne kao vi, vi  koje je cena ulaznice i mlitava kiša obeshrabrila! No nama nije bilo do spavanja! Zahvalio nam se i na odličnim fudbalerima, koji igraju u zemlji odakle dolazi. A onda je pevušeći nestao iza scene, dok se na bimu videla publika u obliku velikog srca.A trava se na Ušću neće ni pridići, a već će svirati Smak!

 Minnie the Moocher