Nebeski odred

Gde je granica ljudske nade?

Komad "Nebeski odred" delo je Đorđa Lebovića (koji je i sam bio zarobljenik u nacističkim logorima Aušvicu, Saksenhauzenu i Mauthauzenu) i Aleksandra Obrenovića, napisan davne 1957. godine. Na tada održanom II Sterijinom pozorju, za ovo delo, dobili su Nagradu za tekst savremene drame.

Prilikom nedavnog boravka u Krakovu, iskoristio sam priliku da obiđem i logor smrti Aušvic. Sve što sam tamo video, nije moglo da ne utiče na mene, pa sam se odatle vratio s mučninom u stomaku i stotinama pitanja, na koje nisam imao pravi odgovor. Predstava "Nebeski odred", zato se pojavila u pravi čas. Mada, ovakve drame su večne i velika je šteta što se ne igraju češće, a školarci ne dovode organizovano, kako bi saznali o stravičnoj moralnoj provaliji, u koju je čovečanstvo propalo. Jer, olako zaboravljamo i često postajemo ravnodušni prema ljudskoj patnji.

Dramu prati oko stotinak gledalaca, smeštenih na samoj sceni, ispred sobe u kojoj borave zarobljenici. Neki dva sata i desetak minuta, kao hipnotisani pratili smo mučne scene, bez jeftinih efekata i scena smišljenih da šokiraju. Užase samo naslućujemo, ali i to je previše. Od same smrti gore je samo njeno iščekivanje.

U sobi, kao prenešenoj iz poznatog, malog gradića na jugu Poljske, odvija se jeziva dilema, kolika je cena života, šta se sve može istrpeti i kakve granice preći, da bi se on sačuvao u svom najmizernijem izdanju.

Gase se sva svetla, kulja dim i u daljini se pojavljuje grupa preplašenih zatvorenika, a ispred njih stoje vojnik i oficir, sablasni poput strašila. Oficir im saopštava da su odabrani za "Nebeski odred", za obavljanje najprljavih poslova u fabrici smrti. Oni koji odbiju da učestvuju u ovom zločinu, bivaju na licu mesta streljani. Ostali odlaze u sobu, s tri meseca životnog kredita, svojim najstrašnijim strahovima i tikovima. I tamo, u skučenoj zagušljivoj tamnici, oni se nalaze sami sa sobom, sa ostalim odabranima za ovaj krvavi pir smrti.

Tajac smenjuju dileme, neverica, da je takav užas, koji ih očekuje, uopšte moguć, spoznaja, ravnodušnost, bezrazložna euforija, depresija i konačno, ludilo, kao logična reakcija normalnog čoveka na nepojmljive zločine, u kojima su i sami, nevoljno, učestvovali.

Čudna je i raznolika družina, sastavljena od političkih zatvorenika, kriminalaca i Jevreja. Ljudi sasvim različiti, našli su na zajedničkom poslu, koji nisu želeli. Različite ideologije i religije, nesposobne da se izbore s stavičnom stvarnošću, pred kojoj sve pada u vodu. Oni su tu, iz egoističkih pobuda, kako bi, samo na kratko, produžili svoj bednu egzistenciju. Sklopili su pakt s samim đavolom.

Degradirani i poniženi, do same srži duše i izmučenog tela. Konačan pad čoveka je tu.

Dolaze mokri, promrzli i izgladneli, a onda, kada već polako oguglaju, otpočinju gozbu hranom i pićem, oduzetim od ubijenih, razmeću se, onim, o čemu su, do skoro samo sanjali, pevaju i plaču, padajući sve dublje u klopku, koja im je svesno i monstruozno postavljena.

Svako pokušava na svoj način da izdrži taj užas, da se izbori sa sopstvenim demonima izralim iz griže savesti. Neko vodi statistiku zločina, drugi ćuti, neki se vesele, a religiozni Jevrej opravlja sat i ćuti. Distanca između njih i izabranog kapoa, bivšeg vajara postaje sve veća. Nekadašnji umetnik, odbačen od svojih, okreće se odmazdi i nasilju nad ovim žrtvama i dželatima. Krug ljudske nesreće je zatvoren. Tu su dželati po ideologiji i prirodi, ali i dželati iz samoodbrane, potekli iz reda samih žrtvi, koji će na kraju i sami, završiti na gubilištu. Sukobljavaju se međusobno, maštaju o bekstvu, pričaju o životu, iz kojeg su izopšteni. Umiruje ih ta varljiva i krhka nada, da ima izlaza i iz tog pakla, ali kada i ta, poslednja slamka, za koju se grčevito drže, nestaje, otrežnjeni, uz neumoljive otkucaje sata odlučuju da povrate svoje izgubljeno dostojanstvo, tako što će ga trampiti za sam život.

Jedna sjana drama, teška tragedija koja se mora odgledati. Odlična glumačka postavka na nimalo lakom zadatku. Da, jezivo je, izlazite iz teatra ošamućeni i ogorčeni, za razliku od trivijalnih predstava, koje podilaze lošem ukusu i širokim slojevima društva. Onima koje traže sedativ od svakodnevnog života. Ovo je angažovana drama, koja šalje sasvim jasnu društvenu poruku. A kome sve ovo nije dovoljno, ko želi da upotpuni sliku, neka pročita ovo moje, sasvim lično, viđenje pomenutih koncentracionih logora na veb stranici Putokaza.

Vienna Opera Ball u Sava centru

 

Samo dva dana posle Karamazova i Stinga i dan posle Kruzovog neuspešnog atentata na Hitlera u filmu "Valkira" u Velikoj sali Sava Centra nastupila je "Vienna Opera Ball", koja je ime dobila prema svetski poznatom bečkom operskom balu.

 Za ovu priliku, scena Sava centra dobila je svedenu scenografiju bečke prestonice, sa dva kristalna lustera. Bečki muzičari izveli su samo deo svog bogatog repetoara, te smo se na muzičkim talasima i taktovima valcera prošetali od XVIII do XX veka.

Uživali smo u melodijama zlatnog doba opereta, u bečkim valcerima i polkama. Kao da smo se na trenutak premestili na bečki dvor, na njegove raskošne balove i učestvovali u uzbudljivom lovu po alpskim šumama, slušali smo poj ptica, riku divljači i ogledali se u čistim vodama alpskih jezera.

Nemilice poklanjajući svoju slavnu prošlost u vidu čudesne muzike, ovaj asambl je uspleo da razgali beogradsku publiku i priušti joj malo patinirane romantike. Sve to, kako dolikuje, upotpunilo je četvoro igrača bečkog baleta.

Reč valcer potiče od nemačke reči "walzen", koju prevodimo sa okretati se, kliziti. Naime on se baš tako i igra, karakteriše ga 3/4 takt s jakim naglaskom na prvom udarcu.

Nastao je u bečkim kvartovima i alpskim delovima Austrije, u XVII veku, na osnovu narodne tradicije. Odmah je bio oduševljeno prihvaćen od strane austrijskog plemstva. U XIX veku valcer je gospodario evropskim balovima.

Dinastija Štraus podarila je valceru neophodnu eleganciju i lepršavost i romantični karakter, po čemu ga i danas prepoznajemo. Mlađi Štraus komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz galopa, marševa i mazurli, kao i 16 opereta. On je klasični bečki valcer usavršio i uzdigao ga na nivo koncertne orkestarske muzike. Najviše usled svoje raspevane melodije, valceri su osvojili svet. Pomenimo samo najpoznatije: "Na lepom plavom Dunavu", "Priče iz Bečke šume", "Jutarnje novine", "Prolećni zvuci", "Carski valcer", "Picikato-polka" i "Trič-trač polka". Ova muzika i ples su toliko zavodljivi, da su majke branile ćerkama da ih plešu, plašeći se da se ne zaljube u pogrešnog mladića.

Ova muzička svetkovina završena je najčuvenijim valcerom "Na lepom plavom Dunavu". Ali publika nije bila u potpunosti zadovoljna, znala je da se ovakvi koncerti završavaju sa “Radecki maršem”, Štrausa oca. Da na trenutak i ona postane deo ovog slavnog orkestra.

Svet, vino i ljubav

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. 

Subota veče. Zimsko, praznično sa dosta snega. Slave se Trifundan, dan vinogradara i vina i Dan zaljubljenih, Valentindan. Prvi je pravoslavni, a drugi katolički svetac, koji poslednjih godina ima sjajnu reklamu. Što se mene tiče oba su O.K. ljubav i vino, ja tu ne vidim sukob!

Sve mi se čini da se cela ova frka pravi, ne bi li se izmamio još poneki, preostali dinar od građana, preplašenih dolaskom strašne nemani zvane svetska ekonomska kriza.

Ikonografija je pruzeta od prokuženog, „komunističkog“ Dana žena. Sindrom „krivice“, kako da voljenoj osobi ne dokažete svoju ljubav bar malim, kičerskim poklonom, specijalno izrađenim upravo za ovu priliku. Koliko u svemu tome ima ljubavi prosudite sami. Ali svaka obmana je tako slatka i zavoljiva. No, vratimo se na polje kulture, kojoj je ovaj članak prvenstveno i namenjen.

Veče je otpočelo sa koncertom u „Progresu“ gde je nastupala iranska grupa „Nasout“. Koncert je predstavljao završetak uspešne manifestacije Nedelje iranske kulture u Beograda, koja je imala za cilj da nas upozna sa kulturom ove drevne civilizacije. Za radoznalu, beogradsku publku nije bilo dosta mesta za sedenje. Sa starim iranskim instrumentima, često izrađenim u porodičnoj manifakturi, iranski muzičari su nas upoznali sa svom raskoši svog muzičkog nasleđa. Nešto što, svakako, nema veze sa metastazom srpske turbofolk muzike, kako se to obično tvrdi. Ova svetska muzika, na trenutke nalik ambijentalnoj, izvodi se na žičanom instrumentu tamboru, starom hiljadama godina i udaračkom dafu. Daf se koristi i pri proslavama persijske Nove godine. U dekoru čuvenih, ručno tkanih periskih tepiha, predivnih fotografija istorijskih lokaliteta u Iranu i umetničkih predmeta, publika je uživala u ovom muzičkom događaju. Kome se muzika dopala, mogao je da nabavi kompakt diskove sa ovakvom muzikom. Kao i DVD sa prezentacijom umetnosti Irana i turistički vodič ove zemlje, skrivene pod velom tajne.

Sledio je nastup Nene Belana i grupe „Fiumens“ u Domu omladine. Na ulazu su se delili kondomi. Ljubav sa sobom nosi i odgovornost, a kondomi su tu da u tome potpomognu. Svaka ljubav se, pomislih, ne bez gorčine, plaća; strašću, patnjom, iščekivanjem, suzama, ili nadom. Kao što Markes napisa: “Čovek u seksu nađe utehu, kada mu se ne posreći u ljubavi!”

Sala Doma omladine (u fazi renoviranja) nije se pokazala kao najsrećnije rešenje za ovu proslavu ljubavi. Zadnji stepenasti deo sale publika je odmah iskoristila da bi sela. Međutim, brojna publika je još pristizala i obezbeđenje je, tek pred sam početak koncerta, reagovalo pozivajući publiku da ustane i napravi mesta onima koji nisu uspeli da uđu. Možda i zbog dugih redova, za predaju garderobe. Niko nije opominjao ni pušače u publici, pogotovu s obzirom da je pod sale bio pokriven tapisonom.

No počeo je koncert i sve je zaboravljeno.

Nekadašnji frontmen grupe „Đavoli“ poveo je beogradsku publiku u jednu veoma zanimljivu odu ljubavi. Sve je ličilo na proslavu mature generacije 60-neke.

Sredovečni parovi, često sa decom, nisu se stideli da se otkače i vrate u dane svoje mladosti. Sve je podsećalo na osamdesete, kada su ovde, u istom prostoru, nastupale hrvatske grupe u okviru manifestacije „Pozdrav iz Zagreba“.

„Piletina“ se grupisala uz samu binu. Ona je uživala kako u starim hitovima, tako i u numerama sa najnovijeg albuma,. I sam Neno Belan je bio zatečen njjihovim poznavanjem „novog gradiva“. Ali svet je danas globalno selo, pogotovu kada muzika dolazi preko komšijskog plota. I piraterija koja minjevito reaguje na sva nova muzička izdanja.

Ovakva druženja već su, polako, postala tradicija. Bend je ojačan sjajnim saksofonistom, koji je osvežio nekadašnje hitove grupe „Đavoli“.

Svi pevaju, igraju, parovi se ljube. Idila.

Pojedine pesme publika je sama otpevala, a muzičari se nisu bunili, naprotiv.

Čak i u trenutku kada je, inače izvrsni, bubnjar imao problema sa instrumentima, beogradska publika, nije omanula. Svojim tapšanjem je preuzela ulogu bubnjara, koji se, oporavljen, pridružio baš u pravom trenutku. Dotični gospodin je odlično „odigrao“ ulogu Massima Savića u numeri „Zar više nema nas“. Ovu pesmu, staru tri godine, Neno je, čak, na trenutak zagubio, ali ju je pronašao na uporno Massimovo insistiranje.

Saznali smo i to da mu nedostaje devojka koja je samo zbog njega dolazila iz „hladnog Zagreba“. Zvuci Mediterana sa primesama regea, tvista i latina u snežnom Beogradu, miris mora i čempresa, ukus soli na usnama.

U holu su se mogli nabaviti albumi sa delima novijih dalmatiskih rok grupa, naravno i poslednja dva albuma „dalmatiskog romatičara“, ovenčana nagradom za pop grupu 2008. godine. Cijena, prava sitnica…

Još jedan koncert obeležio je 14. februar. Koncert Enija Morikonea u okviru desetog, jubilarnog „Gitar art festivala“. A sutra Srbija slavi dan državnost, a meda treba da da dugoročnu vremensku prognozu, koliko će još da traje ova zima. Nekad je Srbija, doduše vrlo kratko, imala jedan od najliberalnijih ustava. Danas nam ni meda ne može pomoći.

Trubaduri i džentlmeni, Sting i Karamazov

Sasvim neobičan tandem okupio se u nedelju 8. februara 2009. godine ispod tropske scenografije Velike dvorane Sava Centra. Čuveni Sting (Gordon Samner), bivši frontmen benda „Police” i bosanski virtuouz na lauti, Edin Karamazov, u okviru X jubilarnog “Guitar Art festivala”, poveli su znatiželjnu publiku na jedno zanimljivo muzičko putovanje.

Nešto sasvim drugačije od svega, što je dosad Sting radio, možda je ponekog u publici i razočaralo. Jedino što je bilo isto je neponovljivi Stingov glas, koji se sjajno sjedinio sa zvucima laute u romantičnoj elizabetskoj muzici. Poznanstvo Karamazova i Stinga nije počelo baš najsrećnije. Zenički muzičar, kaljen na Dubrovačkom Stradunu, glatko je odbio čuvenog engleskog muzičara, kada je ovaj pred Karamazova izneo predlog, da ovaj svira na rođendanu njegove supruge Trejsi. Sting navodi i oštar odgovor Karamazova: „da su oni ozbiljni muzičari, a ne svirajući majmuni, koji dolaze na njegov mig“. Nekako u isto vreme, Sting od gitariste Dominika Milera, na poklon, dobio lautu. Lukavi Englez držao se sistema: „Kad ih ne možeš pobediti, pridruži mu se!” Počinje jedno lepo muzičko prijateljstvo, čije smo plodove, svi prisutni u Sava Cenru, sa zadovoljstvom uzbrali.

Lauta je arhaični, žičani instrument koje ima vrat s pragovima i duboki okrugli zadnji deo. Svojevrsna je preteča današnje gitare. Proizvodi nežan i prefinjen zvuk. Svo vreme koncerta nije bilo dileme ko je „prva lauta”. Na pitanje kako je izabrao baš ovaj instrument Edin Karamazov spremno odgovara:

„Zaljubio sam se u izgled tog instrumenta. Pravi razlog je Johan Sebastijan Bah, koji je za mene srž muzike. Želeo sam da sviram njegova dela na lauti. Uvek sam bio putujući muzičar, trubadur. I moj instrument je takav. Gitara i lauta dolaze sa ulice. Ako je Mocart svirao po trgovima i kafanama, a Bah na pogrebima, onda je bitno da studenti muzike izađu na trgove", na kraju razgovora zaljučuje Karamazov.

Karamazov je umeće sviranja barokne laute stekao je u tradicionalnoj švajcarskoj školi „Cantorum Basiliensis“ kod majstora Hopkinson Smita. Muzicirao je u Amsterdamu, Berlinskoj filharmoniji, Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Za sebe tvrdi da je putnik, kome je muzika hobi. Dan nakon koncerta sa Stingom, on će na Kolarcu svirati dela Mocarta i Baha na električnoj gitari.

Koncert je otvoren „Pesmama iz lavirinta” („Songs from the Labyrinth") koje su obljavljene 2006. godine i odmah završile na prvom mestu Bilbordove liste za klasičnu muziku. Album sadrži 23 romantične pesme čuvenog kompozitora i lautiste Džona Daulenda (1563-1626). Snimljen je u čuvenoj Stingovoj kući u Toskani, koja datira iz istog istorijskog perioda. Između pesama, Sting nas je upoznao i sa par zanimljivih detalja o životu srednjovekovnih muzičara. Oni su morali pronaći mecenu, pa su najčešće završavali u službama vojvoda. Džon je stupio u službu njenog veličanstva Elizabete I, ali mu je zbog vere „izmaklo” mesto glavnog kraljičinog muzičara. Naime, on je bio katolik u pretežno protestanskom okruženju. Umetnici su u srednojvekovnoj Evropi bili jedine osobe koje su se slobodno kretala po evropskom kontinentu. Ne čudi stoga, što su često vrbovani za špijunske poslove, te se i Džon bavio uhođenjem, zbog čega je proglašen za izdajnika britanske Krune. Sledi još jedna pikantna pričica vezana za pesmu „Can she excuse my wrongs". Tekst ove pesme delo je kraljičog ljubavnika, koji je kasnije ostao bez glave.

Nakon muzike engleske renesanse, muzike za plemstvo, slede akustične verzije Stingovih pesme „Fields of gold" i „Message in the Bottle“. Publika poznate numere pozdravlja sa oduševljenjem. A onda, povratak u prošlost, na englesku muziku XVIII veka.

„Nisam znao u početku, ali sam vremenom naučio da je Sting velika zvezda, njegovo ime privlači publiku kao magnet, većina dođe očekujući Stingove pesme, a odu kući zadoljni i bogatiji za drugačiju muziku", kaže pomalo šeretski Edin Karamazov i dodaje: „Puno ljudi kaže da sam ja Stingov učitelj laute. Kada smo se upoznali naučio sam ga prve note, ali nisam njegov učitelj, jer je on dovoljno veliki muzičar da mu je dovoljno da gleda mene i da svira".
Edin ne zna ni jednu od pesama koje slede”, sa zadovoljstvom u glasu izgovorio je Sting. No, lakoća sa kojom je Edin propratio hitove „Every Breath You Take”, „Roxane”i „Fragile". demantovala je „zlobnog” Stinga.

„Bollje da se držim gitare i njenih šest žica”, bez imalo zavisti u glasu konstatovao je Sting. „Lakše je”, priznaje. Zanimljivo je da je inspiraciju za numeru „Roxane” dobio na Pigalu, ali je za ovu priliku bio spreman da prodavačicu ljubavi „podeli sa još jednim drugom”. Edinom, naravno. Nakon sat i po muziciranja i pored upornog insistiranja publike koncert je okončan. Čarolija se raspršila poput balona od sapunice. Svetla Velike sale su upaljena, a publika je počela polako da se razilazi.

Ruske lutke

 Rusija pristupa Evropskoj Uniji?

Sjajna novija francuska produkcija i jednom danu, u četvrtak, 18. decembara nimalo laka odluka. Ali slatka dilema; otvaranje vikenda francuskog filma u “Balkanu” (filmom “Krovovi Pariza”) uz prisustvo uvaženih zvanica (francuskog ambasadora u Srbiji i aktera filma) ili u “Art bioskopu” novi film režisera Sedrika Klapiša. Svesno se odrekavši glamura, kupio sam kartu za repriznu projekciju “Krovova Pariza” i izabrao film “Ruske lutke” (“Les Poupées Russes”, 2005.). Ovo ostvarenje u stvari je nastavak filma “Španski apartman” ((“L"Auberge espagnole”, 2002.). Zadržani su svi glumci koji su igrali i u predhodnom filmu (Roman Duris, Keli Rajli, Odri Totu, Sesil de Frans, Kevin Bišop i Geri Lav). Vreme do početka projekcije proveo sam razgledajući indijsku prodavnicu u suterenu “Eurocentar”, Makedonska ulica, ne odolevi šarenim rukavicama. Opet me je ispalio onaj čičica sa sedom bradom i zvonjavom svojih božićnih zvončića. A onda do “Pizza Huta” na crispy tin pizzu. Prvi put sam je probao u Pešti i stvarno je super. Izašao sam baš na vreme da vidim kako policija blokira Makedonsku ulicu, a iz crne limunzine, iskače predsednik Srbije, obučen u dendijevski, somotski sako.

Na sramotu muškog roda, a moju izuzetnu radost, bio sam jedini predstavnik ovog pola u nevelikoj bioskopskoj dvorani. No pogledajmo šta se dešavalo u filmu koji je predhodio ovom. Dvadesetpetogodišnji Gzavije odlazi u Barselonu da dovrši studije ekonomije i da nauči španski jezik. Španski mu je neophodan da bi se zaposlio u Ministarstvu finansija. Odlazak prati i bolani rastanak sa devojkom Martinom (očaravajuća Amelija Pulen, tj. Odri Totu) sa kojom je živio četiri godine. U Barseloni, Gzavije dugo traži smeštaj i konačno pronalazi stan u centru Barselone. Stan deli sa sedam drugih studenata, cimera koji dolaze iz različitih zemlja i kultura.

Pet godina posle zajedničkog boravka u Španiji, Gzavije, Vilijam, Vendi, Martina i Izabel se ponovno susreću, ovaj put u Rusiji! U novom filmu Gzavije je samac u tridesetim, pomalo dezorjentisan. Ostvario je dečački san i postao pisac. Prate ga finansijski problemi i nikako da pronađe “idealnu” devojku. Utehu pronalazi u kratkotranim ali čulnim ljubavnim vezama, ali ostaje emotivno prazan. Obavlja brojne glupe poslove i život mu je generalno prilično sjeban. Rastrzan između bivše (“naporne”) devojke, posesivne majke, prolaznih ljubavi i prijateljica lezbejki, Gzavije ne može da se posveti pravom poslu, pa, čak, ni da napiše jednostavnu i iskrenu ljubavnu priču (a da ona ne bude patetična!). Čuva sina bivše devojke, muva egzotičnu prodavačicu u radnji sa intimnim rubljem (na neverovatno moronski način!), go trči za svojom (takođe obnaženom) španskom ljubavnicom, senilnom dedi kao verenicu pradstavlja gej prijateljicu (sjajna scena, Sesil de Frans je ostvarila pravo malo remek delo u ulozi Izabele!), a kao da sve to nije dovoljno, globalizacije dovodi u pitanje njegov posao scenariste! Život mu protiče između Pariza, Londona i Sank Peterburga (ah sjajan izbor gradova, hoću i ja!), između mazne manekenke i čulne koleginice (seksipilna Keli Rajli u ulozi Vendi). Šta će biti na tim putovanjima, u ljubavima i sa pisanjim? Da li je ljubav motiv da se nauči ruski jezik? Da li se čovek uplaši kada mu se snovi ostvare? Opet, videćete. Zanimljiva je teza, po kojoj je i film dobio ime, da su sve naše ljubavi poput ruskih lutaka, “babuški”. Moraš ih mnogo otvoriti, dok ne otkriješ onu pravu, za tebe “sudbonisnu”. Tako ljupko idealistički! Sam reditelj kaže da ga je rad na ovim filmovima naučio da što više u nečemu uživate, time ćete iznedriti kvalitetnije delo. Čini mi se da se njihovo uživanje u stvaranju filma, jedne hladne i kišne, decembarske noći prenelo i na beogradsku publiku. Ideju za nastavak filma, režiser je dobio na projekciji "Španskog apartmana" u Sankt Peterburgu. Tom prilikom prisustvovao je i ruskoj svadbi, i vuala, eto i nje na filmskom platnu! I na kraju, dok Gzavijer korača ruskom idealnom ulicom (ista dužina, širina i zgrade istih visina, kako moćna metafora!), posmatrajući izazovne korake devojke koja mu nije bila suđena, čućete muziku trubača. Ne smete propustiti!!!

Ono što najviše volim u francuskim filmovima je to prepoznavanje, kako pronalazite sebe u radnji, kako vam prija ta ljudska toplina i taj način života, tako čitljiva svim žiteljima Evrope. Još ponešen utiscima filma, u centralnoj beogradskoj pešačkoj ulici spazio sam napuštenog, prelepog haskija.
Gledao me je, tužno, svojim artički plavim očima otresajući svoje debelo, crno-srebrno-belo krzno.

“Nadam se da ćeš naći put do kuće”, pomislio sam. I pored želje da imam psa i to baš takvog, način i tempo života mi to, nažalost ne dozvoljavaju!