Svetski dan pozorišta sa spuštenim zavesama: Pozorište kao svetilište

Teatri širom sveta dočekuju bez publike Svetski dan pozorišta, 27. mart. Pozorišne kuće sve više se sele predstave u virtuelno okruženje.

Uprkos dramatičnoj virusnoj pošasti, Međunarodni pozorišni institut (ITI) poziva pozorišta da u ovom teškom trenutku dele svoje glasove ljubavi, ohrabrenja i podrške svim ljudima, kao i da iskoriste kreativnost i pozitivnu energiju da uliju svetlost u mrak. Poruka povodom Svetskog dana pozorišta ovog puta napisao je čuveni pakistanski dramaturg Šahid Nadim (Shadid Nadeem):

                         Velika mi je čast što pišem pismo povodom Svetskog dana pozorišta 2020. Osećam zahvalnost, ali sam i uzbuđen mišlju da je Međunarodni pozorišni institut, najuticajnija i najreprezentativnija pozorišna organizacija našeg doba, izabrala pakistansko pozorište i sam Pakistan. Ova čast ukazuje poštovanje i Madihi Gauhar [1], ikoni pozorišta i osnivačici Pozorišta Ajoka [2], kao i mojoj životnoj saputnici, koja je preminula pre dve godine. Tim Ajoke prešao je dug i naporan put od trnja do zvezda. Ali to je, verujem, sudbina mnogih pozorišnih grupa. Taj put nikad nije ni lak, ni jednostavan. I uvek je borba.

Ja dolazim iz dominantno muslimanske zemlje koja je preživela nekoliko vojnih diktatura, stravične napade verskih ekstremista i tri rata sa susednom Indijom, s kojom hiljadama godina delimo istoriju i baštinu. I danas živimo u stalnom strahu od otvorenog rata s našim susedom i bratskom zemljom – obe zemlje sada poseduju nuklearno oružje pa strahujemo i od nuklearnog rata.

Nekad u šali kažemo: "Teška vremena su dobra za pozorište". Mi ne oskudevamo u izazovima koji su pred nama, kontradikcijama koje treba otkriti i statusa quo koji treba srušiti. Pozorišna grupa Ajoka hoda po ovoj ivici već 36 godina. Ta ivica je zaista oštra, jer održavamo balans između zabave i podučavanja; između potrage za prošlošću i učenja od nje, te pripreme za budućnost; između slobodnog kreativnog izraza i izazovnog sukoba s autoritetima; između društveno kritičkog i finansijski održivog pozorišta; između priklanjanja masama i avangarde. Neko bi rekao da pozorišni stvaralac mora da bude vrač, mađioničar.

U Pakistanu postoji jasna razlika između Svetih i Profanih. Profani veruju da ne postoji prostor za verska preispitivanja, dok Sveti odbijaju mogućnost otvorene debate ili novih ideja. Zapravo, konzervativni establišment smatra da su umetnosti i kultura van granica "svetih igara". Stoga je prostor za scenske izvođače nalik na trku s preponama. Oni prvo moraju da se potvrde kao dobri muslimani i pokorni građani, ali i da pokušaju da dokažu da su ples, muzika i pozorište "dozvoljeni" u islamu. Mnogobrojni poslušni muslimani stoga zaziru da prihvate scensku umetnost iako su elementi plesa, muzike i pozorišta utkani u njihovu svakodnevicu. A onda smo nabasali na subkulturu koja je imala potencijal da spoji Sveto i Profano na istoj sceni.

Tokom vojne vlasti u Pakistanu 80-ih godina prošlog veka, grupa mladih umetnika, koji su se suprotstavljali diktaturi svojim društveno i politički odvažnim teatrom disidentstva, osnovala je Pozorište Ajoka. Spoznali su da je jedan sufistički bard [3], koji je živeo pre oko trista godina, precizno izrazio njihova osećanja, njihov bes i njihovu teskobu. To je bio čuveni sufistički pesnik Bale Šah [4]. Pozorište Ajoka je shvatilo da može da iznosi politički zapaljive poruke koristeći njegovu poeziju i da se suprotstavi korumpiranim političkim autoritetima i predrasudama verskog establišmenta. Vlasti su mogle da zabrane ili da ugase pozorište, ali ne i cenjenog i popularnog sufističkog pesnika kao što je Bale Šah. Otkrili smo da je njegov život bio dramatičan i radikalan koliko i njegova poezija, što mu je donelo više fatvi i zabrana tokom njegovog života. Tada sam napisao Balu, komad o životu i mukama Bale Šaha. Njega su mase širom južne Azije od milja zvale "Bala", a on je poticao iz tradicije sufističkih pesnika koji su stvarali na pandžabi jeziku i svojom poezijom i učenjima bez straha prkosili vladarima i sveštenicima demagozima. Ti pesnici koristili su narodni jezik i pisali o težnjama masa. U muzici i plesu pronalazili su način da ostvare direktnu vezu Čoveka i Boga, zaobilazeći, s prezirom, verske činovnike eksploatatore. Oni su se suprotstavljali rodnim i klasnim razlikama i posmatrali svet sa čuđenjem, kao prikaz Svevišnjeg. Umetnički odbor grada Lahora odbio je tekst, tvrdeći da to nije drama već biografsko delo. Međutim, kada je komad izveden u alternativnom prostoru, tačnije na Geti institutu, publika je videla, shvatila i usvojila simboliku života i poezije tog narodnog pesnika. Mogla je potpuno da se identifikuje s njegovim životom i vremenom u kojem je živeo i da uvidi paralele.

Šahid Nadim je vodeći pakistanski dramaturg i upravnih čuvenog Pozorišta Ajoka. Rođen je 1947. u gradu Sopore u Kašmiru. Postao je izbeglica već u prvoj godini života kada je njegova porodica morala da migrira u novoustanovljenu državu Pakistan nakon rata koji se vodio 1948. između Indije i Pakistana zbog sporne regije Kašmir.

Živeo je u Lahoru u Pakistanu, gde je završio master studije psihologije na Univerzitetu u Pandžabu. Prvu dramu napisao je kao student, ali se posvetio pisanju drama kad je, iz političkog egzila u Londonu, počeo da dostavlja drame pakistanskoj disidentskoj pozorišnoj trupi Ajoka, koju je osnovala Madiha Gauhar, jedna od prvih pozorišnih aktivistkinja, sa kojom je kasnije stupio u brak.

Šahid Nadim je napisao više od pedeset originalnih drama koristeći jezike pandžabi i urdu, kao i nekoliko adaptacija Brehtovih drama. Drame Šahida Nadima su dobro prihvaćene zbog svojih društveno relevantnih i ponekad tabuiziranih tema poput verskog ekstremizma, nasilja nad ženama, diskriminacije protiv manjina, slobode govora, klimatskih promena, mira i sufizma.