Изабрана дела Боре Станковића

Књижевна дела Борисава Станковића имају заједничку нит у којој се откривају фрагменти онога што бисмо могли назвати животним усудом – подељеност човека између живота који жели и који му је дат. Траг те подељености откриће се код готово свих јунака, у увелој лепоти и крхкој снази, у тихој резигнацији у њиховом гласу и напослетку у њиховим очима – као блесак вечите туге за нечим.

Велики утицај на целокупно стваралаштво Боре Станковића оставила је његова младост и све што је тада доживео. Богата пишчева имагинација успешно је преобликовала оно искуствено и уобличила га у праву уметност. У Изабраним делима у издању Вулкан издаваштва наилазимо на примере појединачних људских судбина. Аутор нам приближава тадашњу културу и човека уопште са свим његовим жељама и надама, врлинама али и слабостима. Осим што је у својим делима приказао обрисе једног времена, културе и обичаја, Бора Станковић успео је да открије невидљиви слој стварности у којем су наталожени обриси унутарњег живота његових књижевних јунака. Замршени, разнолики и сложени – ти обриси оцртаће портрете које и данас препознајемо, осећамо и напослетку носимо дубоко у нама – као огледала у чијим одразима најдубље спознајемо себе. Због тога је Станковићева проза свевремена и непрестано јој се враћамо.

Борисав Станковић рођен је 1876. године у Врању, где је најчешће проналазио инспирацију за своја дела, и увек се свом родном крају радо враћао. Рано је остао без родитеља, па га је одгајила баба Злата, којој је посветио приповетке Тетка Злата и Увела ружа. После завршене гимназије студирао је на економско-политичком одсеку Велике школе у Београду. У току Првог светског рата био је заробљен и одведен у логор у Дервенту. Захваљујући залагању књижевника Косте Хермана, ослобођен је и враћен у Београд. После завршетка рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у својој кући на Дорћолу.