Po principu posle Oca, Tate, Matere logično dolazi Sin. To
je bosnohercegovačko-hrvatsko-rumunijo-slovenačko-crnogorska koprodukcija. Da
malo odlutamo ali ne predaleko na
ovogodišnjem FEST-u postoji i Polusestra i Sinčić.
No, vratimo se Sinu. Arman će uskoro napuniti 18 godina.
Kada je bio beba, usvojili su ga Jasna i Senad koji nisu mogli da imaju decu.
Međutim, četiri godine kasnije, Jasna rađa Dadu.
Arman se čitav život teško nosi s činjenicom da je usvojen.
Arman radi sve što je u njegovoj moći kako bi skrenuo Dadu s puta
samouništenja.
Uprkos svemu što čini, njegovi roditelji negativno tumače
njegovu uključenost i krive ga za sve probleme koje imaju s Dadom.
Film kroz porodične odnose i probleme odrastanje, tretira
sve tegobe postratnog bosanskohercegovačkog društva, u kojem tinja taj neki
plamen destrukcije i samodestrukcije. Da li će ljubav i razumevanje uspeti da
pobedi te snage mraka, ovaj film problematizuje, ali i ne dalje na njega
odgovor. Uz diskretnu dozu tako nam
poznatog humora žestokog i na svoj račun.
Ines Tanović
(1965) je rođena i odrasla u Sarajevu, gde je studirala dramaturgiju. Napisala
je i režirala nekoliko kratkih i dokumentarnih filmova, a u igranom filmu
ističu se bosanski deo u omnibusu “Neke druge priče” (2010) i njen debitantski
film “Naš svakodnevni život” (2015), pohvaljen od kritičara, koji je, osim što
je dobio sredstva Eurimagesa, vrlo uspešno prikazivan na brojnim filmskim
festivalima širom sveta.
Ulikse, ovo je Vaša druga saradnja sa rediteljkom Ines Tanović. Utisak je da imate mnogo poverenja jedno u drugo, čim Vam je dodelila jednu ovako tešku i nezahvalnu ulogu, koju ste Vi sa lakoćom izneli.
Ja Ines mnogo volim i mi smo nakon saradnje na prvom filmu postali prijatelji. Nije presudno, ali je važno da sa rediteljem kojim radite imate dobar odnos. Mnogo je cenim - biti žena, biti reditelj nije lako nigde, a pogotovo na ovim prostorima. Znamo da su nam kinematografije u čitavoj regiji u nezavidnom stanju. Doći u poziciju da snimite film kao žena reditelj, boriti se, istrajati u tome je jedan mukotrpan posao, ali Ines je borac i veliki radnik, te kod nje nema ni žaljenja ni plakanja i ja to užasno cenim. Što se umetničke saradnje tiče, ona je fluidna i oba puta sam u radu s njom uživao.
Vidljive su kadar sekvence u filmu, gde se po dubini kadri menjaju dramaturški slojevi filmova. Ima dosta mizanscena, pretpostavka je da je priprema dugo trajala.
Snežana i ja smo bili deo procesa i razvoja samog scenarija, a što se tiče tih kadrova, negde je to za glumce i veća radost, jer kad igramo na filmu mi često čeznemo za pozorištem - ono nam daje kontinuitet igre i mi jedino igramo na sceni zapravo. Za te kadrove je potrebno dosta pripreme, ali su pravo zadovoljstvo za nas.
Snežana, nakon Šavova, vi ponovo igrate ženu koja se bori sa majčinstvom, ali na jedan sasvim drugačiji način. Tada ste imali uporište u stvarnoj osobi, kako ste sada kreirali lik?
Ovo je za mene bio izazov iz nekoliko razloga. Volim da se bavim ženama različitim od mene, u ovom slučaju, ženom iz Sarajeva, urbanom bosankom, sa posebnim akcentom i ceo proces učenja jezika koji ona govori je bio delikatan proces. Upijala sam sve ono što je deo Sarajeva, jedne dinamike, energije, komunikacije. Ines je bila hrabra, bavila se jednom netipičnom porodicom sa jednim biološkim detetom i jednim usvojenim. Žena koju ja igram gaji jednaku ljubav prema oba sina i pokušava da održi porodicu.
Alene, kako je Vama bilo kao producentu, raditi na ovom filmu i kako je izgledalo potraživanje od fondova? Je li bilo teško ili su okolnosti bile olakšavajuće s obzirom na uspeh Inesinog prvog filma?
Ines i ja smo supružnici, te je taj rad mnogo teži (smeh). Mi imamo dvoje dece - Inesinog sina iz prvog braka i našu zajedničku ćerku. Inspiracija je bila naša lična priča - naš sin se ne oseća dovoljno voljenim, znatno je stariji od svoje sestre, oseća neki unutrašnji nemir i to je sve Ines provociralo da napravi ovu priču. Razlika između nas je što ja ne mogu da se isto postavim prema oba deteta, Inesin zadatak je stoga znatno teži. Ona se često bavi porodicom u svojim filmovima. Što se tiče fondova, mnogo smo lakše došli do finansiranja, ali je to još uvek jako skromno. Taj proces je trajao nekih četiri godine i
imali smo trinaest verzija scenarija.
Razgovor sa Snežanom Bogdanović, Uliksom Fehmiuom i Alenom Babićem
Ulikse, ovo je Vaša druga saradnja sa rediteljkom Ines Tanović. Utisak je da imate mnogo poverenja jedno u drugo, čim Vam je dodelila jednu ovako tešku i nezahvalnu ulogu, koju ste Vi sa lakoćom izneli.
Ja Ines mnogo volim i mi smo nakon saradnje na prvom filmu postali prijatelji. Nije presudno, ali je važno da sa rediteljem kojim radite imate dobar odnos. Mnogo je cenim - biti žena, biti reditelj nije lako nigde, a pogotovo na ovim prostorima. Znamo da su nam kinematografije u čitavoj regiji u nezavidnom stanju. Doći u poziciju da snimite film kao žena reditelj, boriti se, istrajati u tome je jedan mukotrpan posao, ali Ines je borac i veliki radnik, te kod nje nema ni žaljenja ni plakanja i ja to užasno cenim. Što se umetničke saradnje tiče, ona je fluidna i oba puta sam u radu s njom uživao.
Vidljive su kadar sekvence u filmu, gde se po dubini kadri menjaju dramaturški slojevi filmova. Ima dosta mizanscena, pretpostavka je da je priprema dugo trajala.
Snežana i ja smo bili deo procesa i razvoja samog scenarija, a što se tiče tih kadrova, negde je to za glumce i veća radost, jer kad igramo na filmu mi često čeznemo za pozorištem - ono nam daje kontinuitet igre i mi jedino igramo na sceni zapravo. Za te kadrove je potrebno dosta pripreme, ali su pravo zadovoljstvo za nas.
Snežana, nakon Šavova, vi ponovo igrate ženu koja se bori sa majčinstvom, ali na jedan sasvim drugačiji način. Tada ste imali uporište u stvarnoj osobi, kako ste sada kreirali lik?
Ovo je za mene bio izazov iz nekoliko razloga. Volim da se bavim ženama različitim od mene, u ovom slučaju, ženom iz Sarajeva, urbanom bosankom, sa posebnim akcentom i ceo proces učenja jezika koji ona govori je bio delikatan proces. Upijala sam sve ono što je deo Sarajeva, jedne dinamike, energije, komunikacije. Ines je bila hrabra, bavila se jednom netipičnom porodicom sa jednim biološkim detetom i jednim usvojenim. Žena koju ja igram gaji jednaku ljubav prema oba sina i pokušava da održi porodicu.
Alene, kako je Vama bilo kao producentu, raditi na ovom filmu i kako je izgledalo potraživanje od fondova? Je li bilo teško ili su okolnosti bile olakšavajuće s obzirom na uspeh Inesinog prvog filma?
Ines i ja smo supružnici, te je taj rad mnogo teži (smeh). Mi imamo dvoje dece - Inesinog sina iz prvog braka i našu zajedničku ćerku. Inspiracija je bila naša lična priča - naš sin se ne oseća dovoljno voljenim, znatno je stariji od svoje sestre, oseća neki unutrašnji nemir i to je sve Ines provociralo da napravi ovu priču. Razlika između nas je što ja ne mogu da se isto postavim prema oba deteta, Inesin zadatak je stoga znatno teži. Ona se često bavi porodicom u svojim filmovima. Što se tiče fondova, mnogo smo lakše došli do finansiranja, ali je to još uvek jako skromno. Taj proces je trajao nekih četiri godine i
imali smo trinaest verzija scenarija.
Država: Bosna i
Hercegovina, Hrvatska, Rumunija, Slovenija, Crna Gora / Bosnia and Herzegovina,
Croatia, Romania, Slovenia, Montenegro, 2019
Žanr: Drama
Program: Specijalne projekcije
Trajanje: 106’
Režija: Ines
Tanović
Scenario: Ines
Tanović
Uloge: Dino
Bajrović, Snežana Bogdanović, Uliks Fehmiu, Hamza Ajdinović, Emir
Hadžihafizbegović, Jasna Ornela Bery, Lidija Kordić
Festivali: 2019
Sarajevo / Sarajevo Film Festival
Fotografija:
Mitja Ličen
Montaža: Redžinald
Šimek
Muzika: Basheskia
& Edward EQ
Producent: Alem
Babić
Produkcija: Dokument
Distributer: MCF
MegaCom Film
Filmografija:
2015 Our Everyday
Life / Naš svakodnevni život
2014 Geto 59
(documentary)
2012 Living
Monument (documentary)
2011 A Day On
Drina / Dan na Drini (documentary)
2010 Some Other
Stories (Starting Over) / Neke Druge priče (Starting Over)
Нема коментара:
Постави коментар