„Bože, oprosti im, ne znaju šta
rade!“
Salem je jedan grad preko bare sa
predgrađem (saveznoj državi Masačusets), robna marka cigareta ali najviše je
poznat po čuvenom lovu na veštice opisanom u deli Artura Milera „Iskušenje”.
Ako ste lakomisleno pomislili da je tu pisao o svojoj strasnoj vezi sa Merilin
Monro ljuto se varate. Osvrnuo se na ono podmuklo u ljudskoj prirodi: optužiti
olako na osnovu insinuacija i potom suditi samo na osnovu glasina i govorkanja.
Proizvesti masovna histerija linča. Ako nisi sa nama protiv nas si. Zvuči
poznato, zar ne?
Sve ovo u
prelepoj fotogeničnosti i filmičnosti, svedenoj scenografiji i sa prelepim
kostimima, sa očekivanom dozom mističnosti kao sa platna flamanskih mazala i sa
napetim, trilerskim elementima, počev od zaustavljenih kadrova do muzike koja
je repetativnim ritmom na tome dosledno insistirala, mogli smo da vidimo u „Vešticama
iz Salema“ Nikite Milivojevića i Srpskog narodnog pozorišta na gostovanju u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Konačno jedna napeta i inteligentna dvočinka
u prvim junskim, lepim danima. Još jedan komad koji daje nadu za savremeni i
ovdašnji teatarski život.
Od moćne inzkvizicije, verskih,
nacionalnih i ideloških sukoba, do Komiterne, Golog otoka i Makartijeva era lova
na autohtone američanske komuniste, pa do današnjeg pomahnitalog sveta (11.
septembar, Snouden, Asanž, bankarska kriza, migranska kriza, teroristički napadi, rešavanje sporova nametanjem po
tzv međunarodnom pravu jačeg) u ljudskom je karakteru da se pribojava drugačijeg i da
sve želi da prilagodi (upodobi) i potčini sebi. I to ne pitajući za cenu.
Tako su tamo u nekom Salemu živeli simpatični čudaci koji su kako bi očuvali svoj način života i svoja imanje, odlučili da se ograde (ali ne ogradom sa NATO žilet žicom), već u svojevsnom vidu izolacije, nepoverljivi prema svemu što je novo i drugačije. Ne diram te ne diraj me. Danas bismo rekli tradicionalisti ili konzervativci, ali to nimalo nije važno za našu priču. Ne može tako. Gde svi Turci tu i litl Muja. Priču je pretočena i u film, a sada je gledamo na pozorišnim daskama.
Tako su tamo u nekom Salemu živeli simpatični čudaci koji su kako bi očuvali svoj način života i svoja imanje, odlučili da se ograde (ali ne ogradom sa NATO žilet žicom), već u svojevsnom vidu izolacije, nepoverljivi prema svemu što je novo i drugačije. Ne diram te ne diraj me. Danas bismo rekli tradicionalisti ili konzervativci, ali to nimalo nije važno za našu priču. Ne može tako. Gde svi Turci tu i litl Muja. Priču je pretočena i u film, a sada je gledamo na pozorišnim daskama.
A priča otpočinje daleke 1692.
godine u trenutku kada mlade devojke iz Salema počele da dobijaju čudne
simptome, u vidu napada sda vrištanjem i histerisanjem. Mnogi bi, pa i žene danas
pomislile, pa dobro - dobile su. Ili su na rajv žurci. Ali, avaj, tada doktori neuki bejahu i
pripisaše njihovu nastranost ĐAVOLU. Da su zaposednute od strane rogatog i repatog obešenjaka.
Drugi pak, pošto su devojke igrale u šumi,
to pripisuju pečurkama ludarama kakvih ima po Amsterdamu i delovima Bugarske.
Mada, rekoh bi sassvim upućen u njihovo dejstvo nisu to ti simptomi. Možda ekser, mada... Pokrenuta
je javna diskusija, šuškalo se, sveštenstvo se držalo naizgled rezervisano (niti smrdi niti miriše) i rešeno je
da sud presudi (ni po babi ni po stričevima.)
Ako optužene žene ne bi priznale
da veštičare bile bi obešene (hanged by the neck until dead). Persumcija nevinosti nije
tada bila opcija. Oko dvesta osoba je ubijeno (vešanjem ili kamenovanjem) u tom
periodu.
„Neko mora da je oklevetao Jozefa
K., jer je, iako nije uĉinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.“
Osmogodišnja Ebigejl Vilijems i devetogodišnja Elizabet Peris dobijaju neobične napade, bacakaju se, grče a onda posle transa padaju u nesvest, te deluju skoro beživotno. Lokalni doktor daje dijagnozu iz opusa F - veštičarenje.
Umesto da miri, lokalni sveštenik
Semjuel Peris je samo dolio ulje na vatru. A pravi razlog za opštu hajlku je
prizeman i uvek isti –INTERESI; sitna sporečkanja i nesuglasice, tumačene
crkvenih svetih knjiga i doličnog ponašanja, međe, dugovi, ljubomora i zavist, prava
na ispašu, članstvo u Upravnim odborima...
Danas ovo podgrevanje prljavih strasti rade profesionalci - MEDIJI i POLITIČARI. Histerija se širi, strah potpaljuju lažni iskazi i moguće surove odmazde i sve više postaje nelogično i pogubno, ubrzava se taj suludi STAMPEDO MORATALE.
Kao da nema nikog prisebnog, da se odupre opštoj pošasti. Ko nije znao da očita očenaš bio bi zreo za vešanje. A potkazivača bejaše uvek na pretek.
Danas ovo podgrevanje prljavih strasti rade profesionalci - MEDIJI i POLITIČARI. Histerija se širi, strah potpaljuju lažni iskazi i moguće surove odmazde i sve više postaje nelogično i pogubno, ubrzava se taj suludi STAMPEDO MORATALE.
Kao da nema nikog prisebnog, da se odupre opštoj pošasti. Ko nije znao da očita očenaš bio bi zreo za vešanje. A potkazivača bejaše uvek na pretek.
Sudije su, kako to već biva,
delovali na osnovu neproverenih iskaza, ploveći na talasu dominantnog stava a u
uslovima pravnog vakuma. Već posle nekoliko godina počela su poništavanja
sudskih odluka i pokušaji nadoknade porodicama nastradalih. Neki od optuženih
nisu bili rehabilitovani sve do kraja XX veka.
Nikita Milivojević je jedan je od vodećih srpskih
pozorišnih reditelja danas.
Dobitnik je svih relevantnih pozorišnih priznanja za režiju u svojoj zemlji (nagrade „Bojan Stupica“, nekoliko Sterijinih nagrada, Bitefove nagrade kritike poz. časopisa „Scena“ i drugih na festivalima Srbije: Kragujevac, Jagodina, Vršac, Šabac, Novi Sad, Mladenovac… te godišnjih nagrada Narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog poz, Grada teatar Budva, Narodnog poz. „Ljubiša Jovanović“ Šabac, poz. „Duško Radović“…
Po motivima
knjige New York – Beograd D. Miklje, napisao scenario i režirao igrani film
Jelena, Katarina, Marija… (New York, 2010).
Režirao u
Grčkoj, Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj, Italiji, Kipru, Velikoj
Britaniji, SAD… (Kalderon, Šekspir, Eshil, Sofokle, Aristofan, Čehov, Bulgakov,
Pinter, T. Man, Strindberg, Molijer, Breht, H. Miler, Ruževič, Vitrak, Jonesko,
Bond, Beket, Stopard, Meterlink, Bergman, Sartr, Ibzen, Vajlder…).
1996-2004.
Redovni profesor na odseku gluma/režija, Akademija umetnosti, Beograd;
2005-2009.
Direktor Beogradskog interacionalnog teatarskog Festivala (BITEF) i Bitef
teatra;
2009.
Redovni profesor na odseku gluma/režija, Akademija umetnosti, Novi Sad. Živi i
radi u Beogradu i Atini.
Artur Miler, američki dramatičar i romanopisac (Njujork, 17. X 1915 – Roksberi,Konektikat, SAD, 10. II 2005).
Potekao je
iz porodice austrijskih emigranata. Sam je zarađivao novac za studije radeći
kao lučki radnik, farmer, zatim u fabrikama, gostionicama… Kao dramski pisac se
istakao komadom Svi moji sinovi (All My Sons, 1947). Ubrzo potom, 1949,
potvrdio je svoje stvaralačke sposobnosti komadom Smrt trgovačkog putnika
(Death of a Salesman). Bio je najznačajniji predstavnik savremene američke
dramaturgije koja se razvila pod snažnim uticajem Ibzena i Strindberga,
evropskog naturalizma i realizma. Njegovo delo karakterišu kritika društva i
psihološki realizam. Teme je crpeo iz načina života američke porodice ističući
odgovornost pojedinca u odnosu na svoje najbliže i na celokupno društvo.
Dobitnik je
velikog broja nagrada. Drame: Veštice iz Salema (The Crucible, 1953), Sećanje
na dva ponedeljka (A Memory of two Mondays, 1955), Pogled s mosta (A View from
the Bridge, 1955), Posle pada (After the Fall, 1964), Slučaj u Višiju (Incident
at Vichy, 1965), Cena (The Price, 1967) i Stvaranje sveta i neki drugi poslovi
(The Creation of the World and other Business, 1972). Komad Posle pada ima autobiografskih
podataka iz vremena bračne zajednice s Merilin Monro.
Neka
njegova dela preneta su na filmsko platno, a jedno od najboljih, Pogled s
mosta, poslužilo je kompozitoru Roseliniju kao libreto za istoimenu operu. SNP
je izvelo njegove komade Pogled s mosta 1970. i Smrt trgovačkog putnika 1977.
Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj
vizuelne kulture, Novi Sad
Artur Miler
VEŠTICE IZ SALEMA
Režija i
adaptacija: Nikita Milivojević
Scenografi:
Nikita Milivojević i Željko Piškorić
Kostimograf:
Marina Sremac
Scenski
pokret i izbor muzike: Amalija Benet
Asistent
reditelja: Nikola Končarević
Majstor
svetla: Miroslav Čeman
Ton
majstor: Đorđe Ilić
Igraju:
Ebigejl
Vilijams-Ivana Pančić
Beti
Vilijams-Teodora Marčeta
Sestre
Mersi-Mia Simonović, Nikolina Vujević / Nina Rukavina
Meri Voren-Sonja
Isailović
Tituba-Alisa
Lacko
Džon
Proktor-Branislav Jerković
Elizabet
Proktor-Marija Medenica
Džajlz Kori-Miroslav
Fabri
Rebeka Ners-Mirjana
Gardinovački
Frensis
Ners-Dušan Jakišić
Ana Patnem-Lidija
Stevanović
Tomas
Patnem-Aleksandar Gajin
Prečasni
Paris-Jugoslav Krajnov
Prečasni
Hejl-Vukašin Ranđelović
Denfort –
Sudija-Nenad Pećinar
Čiver –
Šerif-Milan Kovačević
Marta Kori-Gordana
Kamenarović
Devojke-Maja
Čampar, Anica Petrović, Marija Feldeši, Nevena Nerandžić, Nikolina Vujević
Inspicijent:
Zoltan Bešenji
Sufler:
Snežana Kovačević
Video
projekcija: Đorđe Vernački
Asistent
kostimografa: Snežana Horvat
Premijera:
9. novembra 2018, scena „Pera Dobrinović“
Predstava
traje: 125 minuta sa pauzom.
Dekor,
kostimi i scenska oprema izrađeni su u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Нема коментара:
Постави коментар