U okviru
strategije Bitefa koja podrazumeva
čvršće povezivanje programa festivala sa teatrom, u sezoni 2019/2020 Bitef teatar je započeo sa novim
konceptom. Radi se o naporima da se napravi organska veza između svakog izdanja
festivala i pozorišne sezone koja mu sledi. U ovakvoj postavci, sezone Bitef
teatra bi predstavljale reakciju na festivalska izdanja, ulazile u dijalog sa
njim i bile neka vrsta njegove „produžene ruke” tokom godine, čime se nadamo da
bi se u potpunosti ostvarilo ono što je Bitef teatru namenila Mira Trailović
pre trideset godina.
Pod sloganom Nastavimo iz početka, nova sezona Bitef
teatra se oslanja na koncept 53. Bitef festivala koji se bavio raspadom
zajednice na svim nivoima I pokušajem definisanja alternativa za stanje u kome
se nalazi naša civilizacija. U formalnom smislu, predstave će pokušati dodatno
da istražuju elemente imerzivnosti u pozorištu, odnosno, one pozorišne forme u
kojima se briše jasna granica između izvođača i publike. Među autorima čije su
predstave na repertoaru sezone su Konstanca Markras, Vladimir Aleksić, Olga
Dimitrijević, Dimitrije Kokanov, Jovana Tomić i Bojan Đorđev.
Predstava
KRETANJE, u režiji Jovane Tomić, biće premijerno izvedena 2. 3. i 4. marta u
danima obeležavanja rođendana Bitef teatra. Ova imerzivna predstava omogućava publici da, se kreće kroz različite prostore Bitef teatra i uroni
u šest različitih svetova, gde ljudi i prostori - kao što su na primer fabrika
i bašta - pričaju intimne monologe o usamljenosti.
Upotrebom govora ali i
savremenog plesa, šest različitih priča u šest različitih, intimnih prostora,
pruža doživljaj ekskluzivnosti i uzbudljive taktilnosti za publiku,
zahvaljujuci blizini izvodjača, plesača i glumaca, interaktivnosti, malom broju
publike (sedam u jednom prostoru, ukupno trideset pet) i aktivaciji čula
dodira, mirisa itd.
Sadržajno ali i celokupnom formom izvedbe, iniciraće se kolektivno kretanje,
kao impuls za izlazak iz komfort zone. Predstavu je režirala Jovana Tomić, po
tekstu Dimitrija Kokanova.Dramaturg predstave je Olga Dimitrijević, scenograf
Jasmina Holbus.U predstavi igraju Aleksandar Đindjić, Ana Mandić, Jelena Ilić , Milica Stefanović,
Pavle Mensur.
„Kretanje je za mene tekst o strahovima, o
paralizama života i parališućim iskustvima. Monolozi su tematski uokvireni
strahom, a ispunjeni intimnim narativima. Deo te strategije jeste insistiranje
na rečeničnim konstrukcijama i iskazima koji ne moraju biti govorno prirodni,
na temama koje se ne moraju uobičajeno govoriti, sa idejom da je intimni prostor
svakog govornog subjekta njegovo najsnažnije oružje. Govoriti javno, govoriti
drugima svoje introspektivne sadržaje jeste uznemiravanje sebe, a onda i
drugih; to jeste davanje prostora emocijama, intimi… Materijalizacija intime
kroz govor ili pismo je važna. Tako intimni sadržaji kroz jezik dobijaju svoju
novu telesnost. I eto sve stvarno ima svoje telo – i jezik i strah.“-Dimitrije Kokanov
„Estetski aspekti straha i
patnje su u ovoj predstavi bili poligon za brojna istraživanja, zajedno sa
glumcima, i autorskim timom, s obzirom da imerzivnost podrazumeva aktivaciju
svih čula. Sa druge strane kretali smo se i po klizavom terenu; kada se uroni u
taj svet, otkrije se gomila zamki koje mogu da odvuku na lažan trag. Prisustvo
ljudskog faktora, publike koja učestvuje, diktira i modeluje scene, je neviđeno
uzbudljivo, ali i teško za režiranje. Zato se za mene lično desio ogroman
iskorak iz zone komfora, pre svega zbog neophodnosti da promišljam sredstva iz
potpuno drugačijeg ključa od regularnog dramskog pozorišta.“ kaže Jovana Tomić
Tekst „Kretanje“ najlakše se može odrediti kao sukcesija
monologa ljudskih i neljudskih subjekata. Koliko ti je važno pitanje govora,
odnosno toga ko ima pravo na govor, i šta znači davati glas neljudskom
subjektu?
DIMITRIJE: Pisati
tekst koji treba da bude izgovoren od strane izvođača za mene neminovno jeste
pitanje davanja glasa i upućivanja tog govornog sadržaja drugima, samim tim
mislim da je izuzetno važna i odgovorna pozicija. U ovom nizu monologa
specifično je što sam odabrao da prva tri monologa budu namenjena muškim
izvođačima, tj muškom subjektu, a sa ciljem da se problematizuje emotivnost i
krutost muškog govornog subjekta u našem, pre svega mačističkom društvu – da se
pronađu meka mesta u emocionalnom diskursu muškaraca. Na taj način sam želeo da promišljam
mogućnost decentriranja muškarca tj falogocentrizma. Nastavak teksta sledi u
vidu dva monologa koja su namenjena prostorima: bašti i fabrici. To je bilo
veliko pitanje i ostalo je problem koji me posebno zanima: da li je moguće u
falogocentrizmu pisati tekst za neživi subjekat, tj da li je neživo telo nužno
objekat kome je govor oduzet, a sa druge strane ako nije, što sam ja
pretpostavio, kojim jezikom se možemo služiti, a da bi bio svojstven govoru
subjekta koji nije živo biološko telo u prostoru, već prostor sam. Pisanjem
govora za nebiološko telo sam želeo da dam glas upravo telima koja inače ne
govore u svoje ime sama, već kroz narative onih koji u njima borave ili se
njima služe. Finalni monolog je monolog ili uput u tekstu, a to je monolog bilo
kog materijalnog tela, i na tom mestu tekst postaje autoreferencijalan, jer na
kraju govori o sebi samome kao jezičkoj i govornoj telesnosti.
Koliko u
konceptualnom i formalnom smislu predstava korespondira sa tematikom i
strukturom teksta?
JOVANA: Moje
inicijalno viđenje teksta je od početka isključivalo klasičnu postavku u smislu
četvrtog zida, stroge razdvojenosti publike od glumaca, i konvencionalne
realizacije iluzionističkog mizanscena na sceni. Imerzivnost, koju je pozorište
referišući se na prethodni Bitef festival ponudilo kao potencijalni, ali ne i
obavezujući okvir sezone, je zapravo otključala formu buduće predstave i
ponudila čitav spektar značenjskih sredstava. Ta sredstva su potom uslovila sve
aspekte predstave, od glumačkog izraza, preko vizuelnog identiteta do tematske
ravni. S tim u vezi, ja sam na nivou sadržaja izvukla u prvi plan predstave ono
što je mene intimno najviše uzbudilo u tekstu, a to je spektar različitih vrsta
patnje; odnosno, koliko su subjekti koji govore ogoljeni i ranjivi, iskreni pa
samim tim i neretko duhoviti - to mi je bilo strašno uzbudljivo. Mislim da je
danas pokazivanje emocija tabu, čita se kao slabost, neseksi je i nekul, a
najviše od svega je i neprofitni utrošak vremena. Mi danas nemamo vremena da
patimo 'za sve pare', da se valjamo u krevetu i cmizdrimo nedeljama; ja sam
sebe uhvatila kako gledam u kalendar kada ću da otpatim i procesuiram, i da
moram da se strpim još mesec dana da mi
se raščisti raspored obaveza. To sam osvestila dok sam se bavila ovim tekstom,
i bez potrebe za moralisanjem, shvatila sam da treba postaviti odu patnji.
Tema straha je izuzetno važna za tekst, kao i patnja za
predstavu. Koliko si prilikom rada na predstavi razmišljala o estetskim i
političkim aspektima straha i patnje?
JOVANA: Upravo o
tome se i radi, patnja je tabu, odnosno nepoželjna stavka za jednu pojedinku
ili pojedinca jer je neprofitna karakteristika. U tom stanju, osobe ne
privređuju, tako da su po kapitalističkim merilima oni promašaji, uzorci lošeg
kvaliteta koje treba zbaciti sa pokretne trake besomučne proizvodnje. To je u
Dimitrijevom tekstu zaoštreno okolnošću da ne pate samo ljudi, već i fabrika,
bašta... Strah je neodvojivi deo ovakvog poretka, i u odnosu na pojedince - od
slučaja do slučaja - pozicionira se kao uzrok ili posledica delanja.
Estetski aspekti straha i patnje su u ovoj predstavi bili poligon za
brojna istraživanja, zajedno sa glumcima, i autorskim timom, s obzirom da
imerzivnost podrazumeva aktivaciju svih čula. Sa druge strane kretali smo se i
po klizavom terenu; kada se uroni u taj svet, otkrije se gomila zamki koje mogu
da odvuku na lažan trag. Prisustvo ljudskog faktora, publike koja učestvuje,
diktira i modeluje scene, je neviđeno uzbudljivo, ali i teško za režiranje.
Zato se za mene lično desio ogroman iskorak iz zone komfora, pre svega zbog
neophodnosti da promišljam sredstva iz potpuno drugačijeg ključa od regularnog
dramskog pozorišta.
Nisi slučajno odabrao ovakvu formu teksta. Koje su tvoje
strategije pisanja, i kako uopšte gledaš na strategije pisanja savremenih
dramskih tekstova?
DIMITRIJE: U
savremenoj drami forma i sadržaji postaju toliko prostrani i slobodni da je to
stvarno veliko pitanje i teško obuhvatno, i to se može videti na primeru domaće
savremene drame, počevši na primer od tebe (Olga Dimitrijević) i Maje Pelević,
a onda Tanje Šljivar, pa sve do Filipa Grujića i drugih kolega. Za svakog
autora te strategije se upravo ogledaju u formi teksta, a pre svega u sadržaju.
U slučaju komada „Kretanje“ moja primarna strategija pisanja jeste bavljenje
jezikom i osećanjima, konceptima vremena i sećanja, a iznad svega
idetntitetskim politikama i pitanjima prirode i mogućnosti govornog subjekta.
U „Kretanju“ se insistira na govoru o intimi i intimnosti.
Možemo li posmatrati govor o sopstvenoj intimi kao svojevrsni oblik borbe?
DIMITRIJE: Apsolutno.
Evo odgovora koji dopunjuje i pitanje strategija. Kretanje je za mene tekst o
strahovima, o paralizama života i parališućim iskustvima. Monolozi su tematski
uokvireni strahom, a ispunjeni intimnim narativima. Deo te strategije jeste
insistiranje na rečeničnim konstrukcijama i iskazima koji ne moraju biti govorno prirodni, na temama koje se ne
moraju uobičajeno govoriti, sa idejom da je intimni prostor svakog govornog
subjekta njegovo najsnažnije oružje. Govoriti javno, govoriti drugima svoje
introspektivne sadržaje jeste uznemiravanje sebe, a onda i drugih; to jeste
davanje prostora emocijama, intimi… Materijalizacija intime kroz govor ili
pismo je važna. Tako intimni sadržaji kroz jezik dobijaju svoju novu telesnost.
I eto sve stvarno ima svoje telo – i jezik i strah.
JOVANA: Govor o
sopstvenoj intimi je čista subverzija. To je možda najpolitičniji čin
današnjice, jer ruši uspostavljene kanone, očekivanja, nametnutne standarde i
povrh svega, podrazumeva iskrenost, i direktnost, a to se retko sreće.
Jovana Tomić (1990) osnovne diplomske i master
studije završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku
pozorišne i radio režije u klasi Alise Stojanović. Režirala je predstave
Gospodin Biderman i piromani (Atelje 212), Kabare Nušić (Pozorište Zoran
Radmilović, Zaječar), Lolita (Madlenianum), Bosonogi u parku (Narodno pozorište
Subotica), If twice rotates the weather
vane/ Waiting for future (Paolo
Grasi), Izlaženje (Teatarmaher), Urnebesna tama (Atelje 212), Svaki put kao da
je prvi (Kruševačko pozorište), Lisistrata (Narodno pozorište Subotica), Natan
Mudri (Jugoslovensko Dramsko pozorište), Livada puna tame (Narodno pozorište
Beograd), Krv crvenog petla (Narodno pozorište Niš). Dobitnica je prve nagrade
Radio Beograda 2 na konkursu „Neda Depolo“ za radio-dramu.
Dimitrije Kokanov (1986) je dramaturg, dramski
pisac i scenarista. Zaposlen je kao stalni dramaturg Pozorišta Atelje 212 u
Beogradu. Dobitnik je nagrada Borislav Mihajlović Mihiz za dramski opus 2017.
godine. Pobednik je konkursa za savremeni originalni dramski tekst Slobodan
Stojanović sa dramom Letači i konkursa Zoran Radmilović sa dramom Vilinska
prašina. Tekst Ovde izveden je u sklopu projekta Show me Heaven u Mestnom
muzeju u Ljubljani. Drame Vilinska prašina, Ja nisam Voren Biti, Prizori
konstruisanog odnosa, Boli Kolo i Kretanje imale su javna čitanja u zemlji i
regionu, objavljene su u različitim antologijama, zbornicima i kao samostalna
izdanja. Jedan je od autora projekta To Feel or Not to Feel sa Markom Grabežom
i Majom Kalafatić. Autor je scenarija za nagrađivane kratkometražne igrane
filmove Sve je više stvari koje dolaze i Nikog nema rediteljke Jelene
Gavrilović koji su prikazani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima.
Redovni je saradnik kao pisac i reditelj dramskog programa Radio Beograda.
Jedan je od scenarista TV serije Jutro će promeniti sve. Kao dramaturg je
sarađivao sa velikim brojem reditelja u različitim pozorišnim institucijama u
zemlji: Atelje 212, Narodno Pozorište Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište,
Bitef Teatar, Malo pozorište Duško Radović, Beogradsko dramsko pozorište,
Narodno pozorište Subotica i dr.
KRETANJE
PREMIJERA PREDSTAVE
KRETANJE U NOVOJ POZORIŠNOJ SEZONI - NASTAVIMO IZ POČETKA
2. mart u 20h
3. mart u 17h
4. mart u 20h
Režija: Jovana Tomić
Tekst: Dimitrije Kokanov
Dramaturgija: Olga Dimitrijević
Scenografija: Jasmina Holbus
Kostim: Selena Orb
Muzika: Luka Mejdžor
Dizajn svetla: Izvanredni BOB
Igraju: Aleksandar Đinđić, Ana Mandić, Jelena Ilić, Milica
Stefanović, Pavle Mensur
Fotografija: Nenad Šugić
Grafički dizajn: McCann Beograd
Izvršna produkcija: Sanja Ljumović
Organizator: Aleksandar Bradić
PR i protokol: Slavica Hinić
Šef tehnike: Ljubomir Radivojević
Inspicijentkinja: Maja Jovanović
Majstori svetla: Dragan Đurković, Igor Milenković
Majstori tona: Miroljub Vladić, Jugoslav Hadžić
Garderoberka: Marta Narančić
Dekorateri: Goran Gavrančić, Aleksandar Marinković, Vladan
Milošević
Produkcija: Bitef teatar
Нема коментара:
Постави коментар