Piše: Gordan
Gorunović, Belgrade Online
Ove jeseni
sam imao sreću. Prilikom moje prošle posete Zagrebu nisam uspeo da posetim kultni
“Kerempuh”. Sumorni novembarski
petak obojilo je dosta humora, odlične glume i vrlo intrigantni literarni
podložak. Posle devedeset minuta izašao sam pomešanih osećanja. Šta bi bilo kad
bi bilo. Ma koliko bilo smeha sama potka priče nosi vrlo ozbiljnu temu o rodnim
neravnopravnostima. Ovoga puta samo su uloge malčice zamenjene.
Dramski tekst “Ja od jutra nisam stao”
uspešne dramaturšknjie i spisateljice Une
Vizek, prvonagrađen je na takmičenju Marin
Držić za 2017. godinu, a praizvođenje je bilo u martu 2019. godine u Satiričkom kazalištu Kerempuh u režiji Nane Šojlev.
Publika se
često smeje uvek na pravim mestima zato što sa pozornice dobija pravu
imformaciju. Ženskog kikota je više, jer su u ovom komadu dobili dominantnu
ulogu. Davno je Momo Kapor duhovito “objasnio”,
zašto su muškarci priznatiji kuvari. Kada je svojevremeno pohvalio sjajnu
kulinarku iz boemske kafane, ona je počela da se žali i pokazuje mu umorne
ruke, proširene vene na nogama. Muškarci imaju bolji marketing jer se od njih i
ne očekuje da znaju tu discipline. U predstavi su sve akcije zamenili tako da
domaćin u čijem se stanju sve dešava čak odsustvuje sa posla zbog porodiljskog.
Satira i smeh su u odnosu jedan kroz jedan.
Una Vizek progovara o rodnoj problematici, ali uz bitan
sadržajni zaokret – stereotipizirane muške i ženske polne uloge obrću se na
duhovit, apsurdan i nekonvencionalan način, dok uvreženi klišei o dinamici
muško-ženskih odnosa podležu satiričkoj oštrici.
U okvirima
ženske dominacije i muške potlačenosti, bezimeni muškarci, svedeni tek na
brojeve, vrte se u zatvorenim, cikličkim dijalozima i situacijama u okviru
opuštenog netipičnog muškog druženja, gde propitkuju svoj položaj u intimnim
vezama i na širem društvenom planu, a pritom čeznu za promenama i afirmacijom.
Poigravajući se s predrasudama i društvenim očekivanjima, “Ja od jutra nisam stao”,
Une Vizek pitkim i nepretencioznim izrazom
dotiče nesporno aktuelna pitanja.
Sve jako
dobro funkcioniše kao da gledate jedan film sa puno duše a uz gorčinu kao šlag
ne ovoj torti. Funkcionalna režija, odlična gluma samo su upotpunili vrlo zanimljiv
tekst. Vrhunski kuvar opterećen gomilom dece (Jerko Marčić), nesrećni,
deprimirani umetnik svestan svoje osrednjosti (Ozren Opačić),
zaljubljeni suprug kojeg žena i život gaze gde stignu (Marko Makovičić)
i „droljac“, umetnik koji slika samo zbog seksa (Hrvoje Kečkeš) čine
nesrećni četverac koji se u jedne kartaške, muške večeri, vrte u začaranom
krugu svojih želja i nesigurnosti. Želje za onim do čega nije moguće
doći.
Pred kraj
kada se pojave i dve predstavnice “nežnijeg” pola priča dostiže vrhunac.
Nasilna i seksualna uznemirujuća komšinica (Linda
Begonja) kojoj su muškarci uvek pod štiklom drži kvartet pod kontrolom i
svojim putenostima. Na raspletu pojavljuje se fatalna supruga domaćina (Ornela Vištica) koja kroz smeh pokazuje
da sve ostaje po starom. Žene vladaju i dalje a matrijarhat je glavni u
predstavi “Ja od jutra nisam stao”.
Izlazim sa
osmehom zadovoljan viđenim. Bašte na Cvjetnom trgu su pune i pored niske
temperature. Mislim da neću skoro nešto kuvati jer ću možda morati da odem i na
trudničko bolovanje.
Нема коментара:
Постави коментар