Livada puna tame u Narodnom pozorištu u Beogradu

Predstava „Livada puna tame“  biće praizvedena 13. novembra na sceni „Raša Plaović“  Narodnog pozorišta u Beogradu. Probe su počele sredinom septembra. Režiju potpisuje Jovana Tomić, a rađena je po istoimenoj drami izuzetne pesnikinje, dramske spisateljice i scenaristkinj, brehtovskog tipa (po rečima Ivane Vujić) Milene Marković.  Ovo je njen prvi komad u Narodnom pozorištu u Beogradu,  a uzbudljiva livada je i iskorak u glumačkim zadacima u nacionalnom teatru i u njegovom repertoaru.

U predstavi sviše likova tumače Nada Šargin, Slobodan Beštić i Anastasia Mandić. Dramaturg je  Dimitrije Kokanov, kostimografkinja Selena Orb, scenografkinja Jasmina Holbus, kompozitor Luka Mejdžor,  za scenski pokret bila je zadužena Maja Kalafatić,  za scenski govor Ljiljana Mrkić Popović, a asistentkinja rediteljke je Anja Čuković. Prve reprize su 15. i 24. novembra.

Na Livadu punu tame može da dođe medved i da iz dubine zemlje izađe neman, a kad padnu senke iz šume počinju da mrdaju panjevi krokodili. U jarugi pored livade možeš da slomiš nogu i vičeš danima da te niko ne čuje i tu da ostaneš zauvek. Dete plače noću da mama upali svetlo u hodniku, jer je medved došao i seo detetu na grudi. 

Mama kaže nema medveda, tata kaže oteraću ga. Ali mama zna da medved postoji i dete zna da medved postoji i da mama laže. Medved svakom može da sedne na grudi. Medved je strah, medved je bolest, medved je mržnja, medved je zavist, medved je ludilo, medved je smrt. Dete zna da mama laže. 

Niko ne može da otera medveda. Na kraju, u svakom od nas je čudovište.

Beži, medo

Jovana Tomić je polaskana što joj je dodeljena režija komada jedne  tako važne autorke. Opisujući rad na tekstu koji opsuje kao uzbudljiv i predstavi koja ima fragmentalnu strukturu kaže:

„Na prvo čitanje teksta desila se rečenicakoja me je strašno pomerila i u pet minuta sam imala splet gomilu osećanja. Prvo sam se na tu rečenicu naljutila, a posle mi je bila duhovita. Ta rečenica se odnosi na mit o romantičnoj ljubavi i preispitivanje mogućnost njene egzistencije u današnjem vremenu. Zapravo kroz ceo tekst se taj pojam preispituje, da li je on danas moguć, u kojoj formi je moguć, kako mi kao obični ljudi možemo da ga dosegnemo i da li možemo da ga dosegnemo, koliko on traje.“

Milena Marković je istakla:

„Verujem da kada neko govori, iz njega istovremeno govore i preci i potomci.“,  priznajući da se davno povukla iz komentarisanja realnosti koja nas okružuje.

Nada Šargin podvlači dubinu samog teksta:

 „Šest puta sam radila ppo tekstovima Milene Marković, na filmu, sad radimo i seriju i predstavu, i uhvatila sam sebe da kažem da je toliko dobro sve napisano, ali to uhvatiti uopšte nije tako lako. Treba vremena, treba puno promišljanja, a onda shvatiš da je jako jednostavno. No, da do tog jednostavnog  dođeš, dug je proces, prepun promišljanja i kopanja.“

 

Slobodan Beštić  govorio je o slojevima  predstave koji su ga dotakli:

„Marina mi je ubacila kosku; više likova u samo jednoj jedinoj rečenici. Na probama sam je interivno mrzeo, ali posle sam se intezivno kupao iznutra, Mileninom ljubavlju prema muškarcima! Što mi je olakšalo posao. Ovaj tekst je univerzalan i može da se igra van zemlje, u smislu da se ne bavi me, ali sam se posle intezntalitetom, nego muško – ženskim odnosima, sa elementima  antičke tragedije i arhetipske bajke u ispovednoj noti. U tom smislu poslednji Milenini tekstovi su nešto što me iznutra razbija.“

Anastasia Mandić je istakla da joj je najinteresantniji  period  pred samu premijeru, jer se tada zaigravaju, pa i da doživljavaju katarzične trenutke:

 „Bilo mi je teško da prihvatim da smo svi odrastali na bajkama, a da nam se onda desio stvaran život. Ovaj komad pun ljubavi, smrti, pa i pročišćenja Ludska priroda nije samo lepa, ona ima svoju svetlu i tamnu stranu.“

  

Kompozitor Luka Mejdžor svedoči "o teškom kompozitorskom zadatku u moeđuprostoru različitih emocija i štimovanja."

Milena Marković je rođena 1974. godine u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti 1998. godine u Beogradu. Pored knjiga poezije, napisala je nekoliko drama koje su sa velikim uspehom izvođene na domaćim i međunarodnim scenama – “Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru”; “Šine”; “Brod za lutke”; “Nahod Simeon”; “Šuma blista”; “Žica”; “Zmajeubice”. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa eks-YU prostora; dve nagrade Sterijinog pozorja za najbolji tekst (Nahod Simeon 2007; Brod za lutke 2009); nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” 2005; nagrade “Todor Manojlović” 2009… Za knjigu “3 drame” dobila je nagradu “Miloš Crnjanski” 2007.

Milena Marković napisala je i scenarija za igrane filmove “Sutra ujutru”; “Beli, beli svet”; “Otadžbina”; kao i za dokumentarac “Rudarska opera”. Milena je 2016. na 44. FEST-u, dobila nagradu za najbolji scenario za film “Otadžbina”.

Foto: Željko Jovanović