Vodila: Nataša
Dimitrić
Kako ste reagovali kada ste dobili poziv za ovu ulogu, da li
ste smatrali da će biti teško i zahtevno?
Pravo da vam kažem, ne znam. Toliko smo dugo i intenzivno u procesu, da
imam osećaj kao da je to bilo u nekom prošlom životu. Ne sećam se reakcije,
samo se sećam da sam sela i pokušala malo detaljnije da vidim o čemu se radi.
Ipak sam davno čitala Nanu. Krenula sam da čitam knjigu i tekst. Dosta smo
radili na samom tekstu i dramatizaciji, ne bi li ušli u suštinu tih
likova.
Kako vi doživljavate Nanu kao ličnost?
Ima fenomenalna rečenica, koju sam počela da praktikujem u životu, pre
par godina i dalje se rvem sa njom, trudi se da razumeš ljude, ali ne i da ih
pravdaš. Ja Nanu razumem, ne pravdam sve njene postupke (na sceni ću naravno
pravdati), nego ovako kao životno, u upoznavanju Tamare i Nane, neke stvari ne
razumem i ne bih ih tako uradila, ali razumem nju. Razumem zbog čega je šta
radila i ja mislim da ono što nju pokreće, pre svega jeste ona potreba koja se
nalazi u svakom čoveku a to je da bude voljen. Te priče i okolnosti u kojima se
ona nalazi je nešto što mi svakodnevno živimo, u nebitnosti suštine, nego samo
ljuske koju imamo.
Šta se i koliko promenilo u današnjem vremenu u odnosu na
tadašnje vreme i moralne principe?
Mislim nimalo, mislim da se te stvari ne menjaju, nego samo na
drugačiji način komuniciraju. Postoje dobri ljudi koji se trude da budu dobri,
postoje ljudi koji beže od svoje dobrote u smislu prodaje samog sebe, u
osudjivanju drugih ljudi, u licemerju. Postoji i danas problematika koja je
postojala i tada. Ne mogu svakako sa sigurnošću da govorim jer nisam živela u
tom vremenu, ali taj princip da imamo potrebu da stavimo neke ljude u fioku
i ne trudimo se da ih upoznamo, to je
boljka i danas.
Da li su planirana neka gostovanja se predstavom u regionu?
Sve što mogu da kažem, nadam se.
Na kakve predstave vi volite da odete?
Volim da idem na predstave koje su iskrene, gde me niko ne laže, gde mi
ne prodaje umetnost ili intelekt i emocije, nego svega toga ima ako ga ima.
Obožavam predstavu koje je gostovala u Zvezdara teatru, Beton mahala,
Gecimanski vrt u Ateljeu 212, fenomenalni glumci i tekst. Bajka o pozorištu,
Zvezdara teatar, komedija. Volim politički i društveno angažovane predstave,
mjuzikle i komedije. I opet kažem, samo ako je iskreno.
Danas je u hotelu Zepter održana konferencija za medije povodom premijere
dramske predstave NANA, po romanu Emila Zole u dramatizaciji Spasoja Ž. Milovanovića i Slavenke Milovanović.Režiju potpisuje Ivana
Vujić, a njeni saradnici autori su: dramaturg Slavenka Milovanović,
scenograf Vesna Popović, kostimograf Miodrag Tabački, kompozitor
Aleksandra Kovač. Tu su i Marija Milenković kao autor scenskog
pokreta, za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović, video
Svetlana Volic.
U naslovnoj ulozi: Tamara Aleksić. Učestvuju: Nebojša Kundačina, Rada Đuričin, Vlasta Velisavljević, Miodrag Krstović, Branislav Zeremski, Vesna Stanković, Danica Ristovski, Stojša Oljačić, Rade Ćosić, Dimitrije Ilić, Aleksandra Bibić Kolarov, Anja Orelj, Nemanja Stamatović, Vukašin Jovanović, Dragan Sekulić, Dragan Petrović i Davor Perunović.
U naslovnoj ulozi: Tamara Aleksić. Učestvuju: Nebojša Kundačina, Rada Đuričin, Vlasta Velisavljević, Miodrag Krstović, Branislav Zeremski, Vesna Stanković, Danica Ristovski, Stojša Oljačić, Rade Ćosić, Dimitrije Ilić, Aleksandra Bibić Kolarov, Anja Orelj, Nemanja Stamatović, Vukašin Jovanović, Dragan Sekulić, Dragan Petrović i Davor Perunović.
Rediteljka Ivana Vujić,
koja danas slavi Aranđelovdan, govoreći o radu na Nani govori o tri meseca rada
sa 18 glumaca i raskošnim kostimima. Zahtevan posao u savlađivanju obimnog i
teškog dela. Koje promišlja o tome kako živimo i zašto smo takvi kakvi smo.
Društvo se danas bavi samo spoljašnjim manifestacijama, ne bavi se dubinom i
posle odlazi u strasne ekstreme. O ovome Ivana još kaže:
„Pisac se bavi time kakve maske mi stavljamo. Veliko delo, veliki zadatak
i veliki rad. Predstava odiše zajedništvom, disciplinom i ljubavlju. Danas je
teško biti skroman, staložen, smiren i misliti na druge.
Današnji svet u borbi za život koja je demorališuća, u kojoj
međusobnu borbu individua zamenjuje borba ekonomskih organizama: banke,
fabrike, rudnici, šoping molovi, su mesta gde je čovek kao kakva lopta bacan
na sve strane. Čas na vrhuncu sreće, a čas u ponoru. Pitanje licemerja koje sve
to dozvoljava pitanje je NANE koja pokušava da u svetu prevare i kupovine
pronađe svoje mesto i cenu.
Nažalost, NANA je suviše emotivna za ovaj svet u
kome su uloge odavno određene.“
Aleksandra Kovač
kaže da ju je pozvala direktorka Drame Ana
Radivojevič da radi muziku za ovaj komad. Ovo je njen treći projekat u Madlenianumu posle „Mirisa
kiše na Balkanu“ i „Doručka kod Tifanija. Magistraturu
je završila u Edinburgu. Prvi put sarađuje sa Ivanom Vujić. Muzikom je želela
da naglasi da je novac postao danas odrednica za sreću, uspeh i ljubav.
Govoreći o radnji predstavi Tamara Aleksić koristi pojmove bajkovitost, površnost i licemerja.
Iskorostola je priliku da se zahvali
svojim kolegama glumcima na saradnji.
Vesna Stanković predstavu
vidi kao rađanje deteta:
„i znamo datum premijere i biće mnogo lepo!“
Prva dramska
premijera u 22. sezoni je NANA po čuvenom verističkom romanu
Emila Zole. U Madlenianumu je prvog septembra počeo rad na ovoj predstavi, da
bi se ovih dana finalizovao najkompleksniji dramski projekat u našoj kući sa
osamnaest glumaca u ansamblu, od doajena i najstarijeg glumca na Balkanu Vlaste
Velisavljevića do mladih glumaca sa Fakulteta dramskih umetnosti. Raskošna
priča koja nam prikazuje francusko društvo u vreme Drugog carstva u centar svog
zbivanja stavlja prelepu mladu devojku koja iz najnižih društvenih slojeva
dospeva u pozorište Varijete u Parizu i igrajući Veneru postaje
miljenica publike. Ta zanosna devojka po kojoj se i roman zove NANA neminovno
postaje i predmet opsesije brojnih muškaraca sa kojima se poigrava, zbog kojih
pati, zbog kojih konačno i prerano odlazi sa ovog sveta. Svet pozorišta i ono
van njega se prepliću, ljudi postaju roba, a NANA kao duša koja čezne za
čestitošću i za time da bude dobra majka svom malenom vanbračnom sinu ne uspeva
da se izbori za to, te se prepušta tobožnjem uspehu na jednoj potpuno mračnoj
strani života.
Roman Nana je samo
jedan iz serijala kojim Emil Zola verno oslikava francusko društvo sredinom 19.
veka, kroz prizmu porodice Rugon – Makarovi, kojima pripada i Nana. Kako je to
napisao Dušan Matić, srpski nadrealista: „Pod neumornim spisateljskim perom
Emila Zole u književnosti se uobličavao jedan novi svet, jedinstven kao vizija,
orkestriran kao simfonija, pun kontrasta, oluje i lepote, kao što je i sam
čovek, društvo i sama priroda, a ipak jedan, zgrušan i zatvoren u Papenovom
loncu vladavine Napoleona III u kome je sve ključalo, svet koji može da se
poredi još samo sa Balzakovim svetom. Članovi porodice Rugon – Makarovi,
od kojih je svaki u po jednom od romana glavni junak, oko hiljadu i dve stotine
lica, ocrtanih i uobličenih do kraja, a zatim bezimene gomile, najrazličitije
društvene sredine i slojevi, sve je to oživljeno u ciklusu s velikom umetničkom
snagom. Čitavo savremeno društvo – sa svojim železnicama i njihovim
životom zasnovanim na časovniku, noćnim smenama, crvenim svetiljkama i piskom
lokomotiva koje odmiču u noć, sa svojim rudnicima, u kojima se stvaraju
basnoslovna bogatstva, rintaju ljudi kao stoka i odigravaju se ljudske drame
sumorne i jednolične kao svakidašnjica; Pariz, sa svojim ulicama i centralnim
tržištem, trbuhom velikog grada, s Berzom i njenim senzalima i poslovnim
ljudima novog kova, javnim ženama, političarima i politikantima, probisvetima i
velikim magacinima; sitna buržoazija, palanka, klike, sveštenstvo, trgovčići,
akcionarska društva, krupna buržoazija, vojska, radništvo, seljaci, sve to i
svi oni kao da su izašli za trenutak iz svoje senke da bi pred našim očima
živeli, umirali, padali, podizali se i iščezavali, i tako nam iznenadno
osvetljeni otkrivali svoje srce, tajne svoje puti i svoga mozga, i pokazali
koliko je sati na časovniku istorije, da bi opet potom u senci nastavljali svoje
„banalno” trajanje pod teretom dveju „fatalnosti”: „nasleđene krvi” i
„društvene nužnosti”...“
U svom čitanju ovog klasika Spasoje Ž. Milovanović u prvi
plan stavlja poigravanje formom
bulevarskog teatra, u kojoj Hor, kao množina individualnih sudbina i glasova,
čuva sećanje na grčku tragediju ali postaje i sveznajući pripovedač, nešto kao
društvena mreža, odabrani avatari okupljeni oko prepričavanja Nanine sudbine.
Ono što je sasvim sigurno – Nana je rezervoar neograničenih čitanja i
tumačenja. Priča, ako i sama predstava tematizuje različite naracije društva:
pozorište, politiku, bankarstvo, medije, staleži, strasti, ljubavi...
razobličavajući istovetnu strukturu delovanja.
Ukidajući granicu između pozorišne i nepozorišne stvarnosti,
Nana na svim nivoima, od aristokratije porodice Mifa i markiza Vandevra, preko
buržoaskog bankara Stenera ili vlasnika pozorišta Bordenava, do prostora
prostitutki, otkriva korumpirano i potpuno nemoralno društvo. Dok se svi kupaju
u nemoralu, pa čak i Nani bliski ljudi, ona ostaje neukaljana, kao neki anđeo
uništenja koji se sveti za nemoral društva. U romanu Nana – „njeno delo rušenja
i smrti bilo je svršeno, muva koja je doletela sa đubreta u predgrađu, donevši
klicu društvene truleži, trovala je sve ljude samim svojim dodirom. To je bilo
dobro i pravedno, ona je svetila svoje društvo, siromahe i napuštene. I dok se
njen seks u slavi peo i blistao nad ispruženim žrtvama, sličan suncu na
izlasku, koje osvetljava polje pokolja, ona je sačuvala nesvesnost gorde
životinje, ne znajući za svoje delo, ostavši uvek dobra devojka.”, piše Zola.
Slavenka Milovanović koja je radila na dramatizaciji u toku
samog procesa proba dodaje:
„Veliki pisac Emil Zola nije mogao da nasluti da će mala Nana tako lako
da padne na tlo 21. veka u kome je bitni poznat jedini smisao postojanja.“
Premijera NANE očekuje
nas na Velikoj sceni Madlenianuma 25. novembra, dok su reprize
planirane za 29. novembar i 3. i 23. decembar.
Fotografije: Duško Filipović, KulturniK
Нема коментара:
Постави коментар