Veliku
pažnju čitalaca i novinara izazvala je beogradska promocija knjige
„Između krajnosti – Vodič kroz albume Azre i Džonija Štulića“, koja je
održana 19. novembra u knjižari Delfi SKC.
Na
promociji su osim autora govorili Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu
političkih nauka, i novinar Vladimir Stakić. Učesnici promocije su se
složili da knjiga „Između krajnosti“ predstavlja objektivan pogled na
Štulićevu diskografiju, kako sa Azrom tako i samostalnu, i ne podilazi
mitovima i ne pothranjuje zablude stvorene tokom njegovog holandskog
egzila.
Ivačković
u knjizi ističe da je Džoni najveći generacijski pesnik i
glasnogovornik.
„Ovu knjigu sam napisao u čast svoje generacije, koja je
odrastala uz Azru, ali i koja je načinila Azru velikim, uticajnim i
popularnim bendom. Jer nema velikog generala iza koga ne ide vojska“,
kaže Ivačković, i dodaje da je „Između krajnosti“ pisana i za nove,
mlađe generacije kako bi im ponudila pogled ka jednom drugom i
drugačijem, odavno prohujalom, ali nezaboravnom vremenu.
Ivačković
je rekao da je do sada nastalo mnogo mitova o Džoniju Štuliću i da je
ta „mitomanija istovremeno i smešna i štetna, ponajviše za samog
Štulića.
"Želeo sam da predstavim Džonija kao čoveka od krvi i mesa, a ne
kao natprirodno biće božanskih svojstava, kako ga vide oni koji nisu
razumeli njegovu najvažniju poruku s početka osamdesetih – da treba
misliti trezveno, kritički, sopstvenom glavom“.
Dušan
Pavlović se saglasio da je Štulić najveće ime jugoslovenske scene i da
je on „najpreciznije od svih znao da locira probleme u jugoslovenskom
društvu i politici osamdesetih godina prošlog veka. On je i najupornije
opisivao tadašnju situaciju, a njegova muzika bila je poklič i poziv na
promene. Bio je revolucionaran i uporniji od svih drugih“.
Štulićev
kreativni pad desio se, slažu se govornici, u trenutku kada je cela
novotalasna scena postala mejnstrim, postala deo establišmenta, čemu on
nije mogao da se prilagodi, niti je želeo to da prihvati.
„Štulić nije
mogao sebi da objasni šta se dešava, kuda duva vetar. Tada se promenio i
od tada opada kvalitet svega što je radio“, smatra Pavlović.
Jedan
od poslednjih ozbiljnih intervjua sa Džonijem Štulićem napravio je
Vladimir Stakić 1990. godine. Prisećajući se tog razgovora, Stakić je
rekao da Štulić nije želeo da govori o albumima koje je objavio posle
odlaska u Holandiju, već o političkoj situaciji i partiji koju je želeo
da osnuje.
„Nije bio siguran na koju stranu da krene. Bio je zvezda, a
bolje se snalazio kao autsajder. Ali, nažalost, moram da primetim i ono
što su mi njegovi prijatelji u Zagrebu potvrdili: Džoni je dugo patio od
paranoje. Mislio je da će biti uhapšen ili da će ga neko ubiti, kao
Lenona“, otkrio je Stakić.
Ivačković
priznaje da mu je prilikom pisanja knjige najteže palo podsećanje na
loše momente Štulićeve karijere, koji su se dogodili posle 1984. godine.
„Pre toga, ono što je snimila Azra bilo je verovatno nešto najbolje u
čitavoj istoriji jugoslovenske rok muzike.“
Ivačković
smatra da se u jednom trenutku na Štulićevim leđima našao prevelik
teret i da je to jedan od razloga Štulićevog odlaska u Holandiju.
„Jugoslavija
se“, zaključio je Ivačković, „previše lako odrekla Džonija Štulića, ali
i nekih drugih velikih ljudi.“ Kao ilustraciju, naveo je primer Danila
Kiša, sa kojim je inače Štulića poredio u knjizi. „Kiš je otišao kao
pobednik u sukobu s glupacima, ali ako nije previše patetično da kažem,
njegovo veliko i plemenito srce nije moglo da izdrži čemer kojim ga je
taj sukob napunio, tako da je Kiš čitavu stvar platio životom. Štulić je
sva sreća i živ i zdrav, ali i on je nailazio na velika nerazumevanja i
trpeo velike nepravde.“
Нема коментара:
Постави коментар