DOB TRIBINA: SAMO NAM JE BLISKOST POTREBNA

Novi ciklus tribina u Domu omladine Beograda: "SAMO NAM JE BLISKOST POTREBNA"

Dom omladine Beograda u saradnji sa Nacionalnom Asocijacijom za Transakcionu analizu (NATAS) od februara pokreće novi ciklus tribina, pod nazivom "SAMO NAM JE BLISKOST POTREBNA". 
 
U eri sve ubrzanijeg otuđenja čoveka od drugih ljudi, sveta oko sebe i sebe samog, glad za bliskošću sve je evidentnija. Paradoks potrebe za nečim, čega se istovremeno i dragovoljno sami odričemo. Porast depresije na globalnom nivou nameće ozbiljnu zapitanost: gde to grešimo? Da li urođeni nam instikt za povezivanje sa drugim ljudima, gubi svoju senzitivnost, da li je u opasnosti da potpuno zakržlja, možemo li uopšte opstati kao vrsta, budemo li se potpuno razrodili, otuđili...

Prva tema kojom će se baviti je "Kapacitet za bliskost i onkološki pacijenti" o kojoj će govoriti Sandra Bijelac, psihoterapeut i psihoonkolog. 

Tribina se održava u sredu, 13. februara od 19 časova u sali Amerikana Doma omadine, a razgovor će moderirati Marija Joksimović, potpredsednica NATAS-a (Nacionalna asocijacija za Transakcionu analizu).

Prateći istraživanja svetske zdravstvene organizacije, koja ukazuju na porast broja onkoloških pacijenata i porast broja obolelih od depresije, stavlja pred nas logično pitanje:

Da li su ove dve ozbiljne vrste problema, vezanih za zdravlje i kvalitet života ljudi, u neposrednoj vezi? U najavljenoj tribini pokušaće se da se, kroz razgovor sa nekim ko direktno radi sa onkološkim pacijentima, stekne neka jasnija slika, makar kada je u pitanju naš lokalni fenomen, povezanosti zdravlja duše i zdravlja tela.

Sandra Bjelac, m sc def, specijalista socijalne rehabilitacije, doktorant neuronauka medicinskog fakulteta, psihoterapeut. Zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, na mestu stručni saradnik za edukaciju pacijenata i porodice od 2006. godine. Već dugi niz godina radi psihoterapiju sa onkološkim pacijentima. Kakva su njena zapažanja na ovu temu? Da li su i u kojoj meri povezani ljudski duševni doživljaji, procesi, iskustva i navike sa zdravljem tela? Da li češće oboljevaju od onkoloških bolesti osobe koje su, na neki način, više traumatizovane u životu, odnosno, osobe koje su na posredan ili neposredan način, zapostavljale zdravlje i značaj svog duševnog života? Na koji način je prirodni kapacitet za bliskost sa drugim ljudima povezan sa mogućim nastankom onkoloških bolesti?

Tribina ima za cilj da probudi svest o važnosti preventive u sprečavanju daljeg porasta broja obolelih od onkoloških bolesti.

Gde je u našim životima mesto za ljubav i da li ovaj pojam u post moderni dobija svoj novi smisao i određenje? Prirodni i urođeni potencijali čoveka za komunikacijom, povezivanjem sa drugima i ljubavlju, gube na svojoj potentnosti i čini se, niko zbog toga ne može biti srećan. Organizovane velike korporacije zapadnog modela, nude svojim zaposlenim brojne edukacije i radionice asertivnosti, dobre komunikacije, liderstva i slično. 

Ono što smo u ranijim generacijama dobijali kućnim i prosvetnim vaspitanjem, danas se prodaje kao ozbiljan i nezaobilazan proizvod na prestižnom tržištu magle. Nije potrebno mnogo ni vremena, ni truda, da shvatimo da gubimo kompas, kako društvenog, tako i ličnog identiteta i integriteta. No, upravo to malo potrebnog vremena i hrabrosti za suočavanje sa samim sobom i prilikama u svetu u kome živimo, gotovo uvek nam nedostaje. 

Postali smo pasivni, lenji, malodušni. Kreativni duh zatvorili smo u male kutije svojih mobilnih telefona i dopustili da se isti (kreativni duh) kreće u granicama instaliranih programa i aplikacija. Da li je iko uistinu zadovoljan ovakvim stanjem? Šta je sa iskonskom potrebom za ogledanjem u očima i licu drugog čoveka? Naročito drugog kao Drugog. Drugačijeg, različitog po svojim kvalitetima, karakteristikama, navikama, opredeljenjima.  

Ako želimo da svet, država i grad u kome živimo, izgleda lepše i uređenije, neophodno je da počnemo od sređivanja sopstvene kuće i dvorišta. Isto je i sa mogućnošću popravljanja atmosfere u svetu i društvu u kome živimo. Moramo poći od rada na sebi. Koji neminovno otpočinje od iskrenog i punog pogleda u unutrašnjost sopstvenog bića. Počevši od iskrenog odgovora na pitanje kako se sa nečim osećamo?

Potvrdu važnosti teme bliskosti i kvalitetnih međuljudskih odnosa, imali smo prilike da dobijemo puštanjem u javnost rezultata longitudinalnog istraživanja prestižnog univerziteta na globalnom nivou. Naime, na Harvardu su se sprovodile dve dugoročne studije, tokom 75 godina. Pitali su 724 osobe šta za njih znači sreća. U "Grant studiji" anketirali su 268 diplomaca Univerziteta Hardvard iz generacije 1939-1944. Zaključci otprilike glase ovako: dobri odnosi doprinose da budemo srećniji i zdraviji. Nije bitno koliko ljudi poznajemo i koliko smo okruženi ljudima. Važan je kvalitet odnosa. To ne znači da ne možemo ozbiljno da se posvađamo, ali osećaj da na nekoga možemo da se oslonimo i budemo sigurni u njega, uprkos različitostima, ima mnogo veću težinu. 

 

Akcenat je na dobrim odnosima. A dobri odnosi među ljudima mogu se graditi isključivo od "dobre građe". Tačnije, od zrelih ličnosti, spremnih na iskreno zagledanje, prvo u svoje, a onda i u srce čoveka do sebe. Ma ko to bio: bračni partner, roditelj, dete, kolega, rođak... Bez obzira na gorepomenute okvirne razloge za otuđenost, koja sve više uzima maha, nada na izbavljenje uvek postoji. Izbavljenje u smislu promene kompasa, na osnovu koga se krećemo kroz ovaj zemaljski život i određujemo svoje ciljeve i prioritete.