МАРИЈА МАРА РОСАНДИЋ У СВОМ ВРЕМЕНУ И ОКРУЖЕЊУ

Разговор и пројекција филма Ламент над Београдом Новице Бабовића

Говоре: Милена Марјановић и Новица Бабовић

Среда, 20. фебруар 2019. у 18.00

Галерија АРТГЕТ

Излагачку сезону 2019. године, у којој је уметничка директорка Галерије Артгет у, Милена Марјановић отвара својим истраживачким ауторским пројектом посвећеном првој школованој фотографикињи у Србији, Марији Мари Росандић, чији су изложени радови прикупљени из бројних музејских и приватних колекција у Београду и Загребу.

Марија Мара Росандић, рођена Богдановић (Рума, 1883  ̶  Београд, 1954), прва је српска школована фотографкиња и једна од првих школованих фотографкиња на Балкану. Била је стручни сарадник првог српског фото-часописа Фотографски преглед, оснивач првог фото-клуба у нас, 1928. године – Београдског фото-клуба – и једина и прва жена члан Управног одбора. Осим тога, имала је свој фото-атеље, најпре у Загребу, а затим је неколико променила и у Београду.

Без обзира на поменуте податке, њен лик и дело нису познати широј јавности, иако је била и супруга великог вајара Томе Росандића  ̶  аутора скулптуре „Играли се коњи врани и са њима див јунаци“ (1939), која се налази испред Народне скупштине Србије – чија је готово сва дела зналачки снимила, а као поштована уметница и њихова пријатељица фотографски овековечила  и београдску елиту после Првог светског рата, у време када су сценом зрачили Црњански, Војновић, Краков, Жанка, краљевска породица.

Доринос разговору о Марином раду и духу тог времена је и филм Ламент над Београдом Новице Бабовића, који представља визуелизацију последње поеме Милоша Црњанског (1893–1977), коју у филму говори сам Црњански. Аудио снимак је начињен неколико година пре његове смрти.

„Суботом и недељом одлазио сам у месташце на обали, Куден бич. Ту, крај мора, размишљао сам о повратку у земљу.  Жудећи за Београдом, написао сам ову поему. То је размишљање о животу који је мој а није онакав каквог сам желео… Моја поезија је као графикон, као барометар мога живота. Барометар пада, од усхићења, патриотске егзалтације, жива мог живота се спушта ка боли и најзад лабудовој песми: Итака, Стражилово, Сербија, Ламент над Београдом – финито! Четири чина једног живота. Театар: спустите завесу! Ламент је предосећање краја: ту нема ни трага младости, меланхолија је узела маха и било би смешно када бих наставио да пишем поезију.“

Милош Црњански

Филм отвара фотографија коју је Црњански начинио са енглеске обале Ламанша на којој је писао свој Ламент, 1956. године. Ова фотографија била је аутору филма водич у налажењу специфичне атмосфере у коју се глас Црњанског утапа, водећи посматрача кроз низове слика додира града са рекама на чијем ушћу је настао.

Аутор филма: Новица Бабовић
Дужина филма 20 минута Продукција: Арт Нова, Београд, 2011.