KulturniK: 47. FEST - Bela vrana

недеља, 24. фебруар 2019.

47. FEST - Bela vrana

„Mladiću, ili ćete postati izvanredan igrač ili ćete bedno završiti. Najverovatnije ovo drugo.“, prokomentarisala je Nurejevu igru profesorka baleta Kortovičkaja, baletska škola Veganova.

Film Rejfa Fajnsa govori o legendarnom ruskom baletskom igraču Rudolfu Nurejevu, poznatom kao „Gospodar igre", koji je u vreme Hladnog rata pobegao iz Sovjetskog Saveza i u Parizu zatražio politički azil u junu 1961. godine. Scenario za film „Bela vrana" napisao je Dejvid Her, poznat kao dramski pisac i autor scenarija za filmove „Sati" i „Čitač".

Nurejeva u filmu igra poznati igrač Oleg Ivenko, dok Fajns igra Aleksandra Puškina.

Nurejev je rođen u vozu transsibirske železnice, a mi pratimo njegov putu da postane jedan od najvećih baletana. Njegova porodica delila je sobu od devet kvadrata. Svet malog Rudolfa počinje da se menja 31. decembra 1945. godine kada je njegova majka osvojila na nagradnoj igri propusnicu s kojom je uspela da uvede sve troje dece u pozorište. Kasnije je o tom događaju Rudolf pisao u svojoj biografiji prisećujući se tog začaranog mesta, teškig zavesa, raskošnog lustera, zanosinih mirisa.

Poseban, različit, svojeglav, drčan i neposlušan, Nurejev se odmalena isticao i stekao reputaciju kao prava zvezda, ali i fantastičan talenat koji je podstakao Aleksandra Puškina (Rejf Fajns), majstora Vaganova ruske baletske akademije, da ga uzme pod svoje. Jedan kritičar za njegov ples beleži:

„Nikada neću zaboraviti njegov nastup. Kako je samo leteo po pozornici. Neću zaboraviti ni taj način da se održi na kosoj površini, kao da je mačka. Nosio je belu ešarpu preko ultramarin plavog kostima, a ispod turbana ukrašenog perom videle su se samo njegove velike i divlje oči. Triko je savršeno stajao na njegovim nabreklim butinama.“

Umro je u 55. godini od side, na Badnji dan, a nevinost je izgubio od 25 godina starije plavuše, bivše balerine, Ksenije Jurgenson, supruge Nurejevljeva učitelja baleta Puškina.

U Sovjetskom Savezu prikrivao je svoju homoseksualnost, pošto je to bilo opasno, jer bi privukao pažnju KGB i sputao bi svoju slobodu.

Iz biografije „Rudolf Nurejev: Život" ("Rudolf Nureyev: The Life"), saznajemo da je imao dugogodišnju vezu s Kubankom Menijom Martinez (koju je par puta i prosio), ali i avanturicu sa nestašnom sestrom Džeki Kenedi, Lie Radzivil (kojoj je, govorio je i napravio dete ali ga se ona rešila). Družio se sa Mikom Džegerom i njegovim pratiljama Marijanom Fejtful i Bjankom Džeger.

Film upoznaje gledaoca s lepotom baleta, sa teškoćama koje trpe igrači, ali i sa cenom nepristajanja na prosečnost i nevidljivost. Saznajemo koliko su ideologije pogubne za život ali i za rad i umetnost, koliko su slepe, glupe, ne ostavljajući čoveku dilemu šta da dela.

Prisustvujemo jednom od najturbulentnijih trenutaka u Nurejevom životu, kada je na prekretnici; da li da pobegne u slobudu i sve izazove koje ona nosi ili ostati u stregama, koja garantuje sigurnost njegovoj majci. Odluka je teška, ali je on donosi. Pre smtrti jednom je boravio u Rusiji, u poseti svojoj majci.

Film je sniman i u Beogradu (interijeri Skupštine, Narodne banke, Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, a gledaoci će u filmu prepoznati i Nebojšu Dugalića, Igora Filipovića, Jovu Maksića, Radoslava Raleta Milenkovića, Pavla Čemerikića, Milutina Miloševića, Tamaru Krcunović, Stanislavu Jeftić i direktora Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Konstantina Kostjukova.

Zanimljiv detalj iz filma je gostovanje sovjetskog baleta negde na dalmatinskoj obali, gde u znak pažnje prema domaćinima izvode „Svilen konac“, a gost je i Nurejev koji već živi na Zapadu. Tu saznajemo da ga je sovjetska tajna policija planirala da ga kidnapuje, ali je takvu nameru osujetila jugoslovenska služba i ukrcala ga u voz za Francusku.

Rejf Fajns (1962) je engleski glumac, producent i reditelj. Jedan od najpoznatijih glumaca u savremenoj britanskoj popularnoj kulturi, Fajns je uvršten na Dibretovu listu najuticajnijih ljudi u Velikoj Britaniji. Ambasador je UNICEF-a u od 1999. godine i nosilac srpskog pasoša. Fajns je u Srbiji snimao 2010. godine film „Koriolan”, a više puta je bio i gost Fest. Dobitnik je Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke.

Nakon velikog broja izuzetnih glumačkih ostvarenja, koja su mu donela višestruke nominacije za nagrade Oskar, Zlatni globus, BAFTA i dr, Fajns je debitovao kao reditelj filmom Koriolan, adaptacijom Šekspirove istoimene tragedije, u kojoj je tumačio i naslovnu ulogu.

Iako su brojne baletske scene u filmu u najmanju ruku spektakularne (Polunjin i drugi izvode svoje plesne tačke), publika je privučena klimaktičnom scenom na aerodromu, pokušavajući da na osnovu brojnih tragova koje je Fajns prethodno pružio odgovori na misteriozno pitanje - zašto je (Nurejev) to uradio.