Изложба „Радомир Вучић –
незаборавни Принц“, ауторке Милене Јауковић, биће отворена у четвртак 28.
фебруара (18:00) у Музеју Народног позоришта.
Радомир Раде Вучић један је од
најцењенијих, највољенијих и уметнички најмаркантнијих балетских играча у
историји Балета Народног позоришта у Београду.
На његову сцену први пут је
ступио 1970. године, тумачећи улогу Арслан-бега у балету Охридска легенда.
О великом поверењу које је
тадашња управа, на челу са директорком Балета Јованком Бјегојевић, великодушно
указала новопридошлом играчу, можда најбоље сведочи податак да је Радомир
Вучић, након само пар месеци од прикључивања београдском ансамблу, постао Принц
Зигфрид у знаменитој кореографској поставци Лабудовог језера Димитрија Парлића.
Ову ролу, која се, када је реч о
мушкој балетској литератури, сматра самим врхунцем класичног балетског
репертоара, Радомир Вучић ће на сцени Народног позоришта у Београду тумачити у
преко 80 представа, чиме је ушао у историју овог театра, као играч који је
Принца Зигфрида одиграо далеко највећи број пута.
Деловање Радомира Вучића, као
играча, нераскидиво је повезано са именом нашег најзначајнијег кореографа,
Димитрија Парлића, али је током своје играчке каријере остварио веома
упечатљиве и запажене улоге и у кореографским делима Вере Костић, Лидије
Пилипенко, Жанин Шара, Микаеле Атанасиу, Милка Шпаремблека и др.
Случај је тако хтео да су играчки
успон и уметничко сазревање овог уметника коинцидирали са стваралачки
динамичном, плодном и креативно врло надахнутом фазом оног периода, који у
колективном сећању остаје забележен као „златно доба“ балета Народног
позоришта.
На крилима овог стваралачког
импулса и, у пуном смислу те речи – авангардног кореографског израза, који
своје зачетке бележи средином прошлога века, на сцену се 70-тих година
постављају дела најразноврснијег стилског и кореографског уобличења: Бахус и
Аријадна, Птицо, не склапај своја крила, Ана Карењина, Двобој Танкреда и
Клоринде, Симфонија C-dur, Абраксас, Кинеска прича, Кармен, Kатарина
Измаилова’77, Ромео и Јулија...
Касније ће доћи и Бановић
Страхиња, Пер Гинт, Петрушка, Жар птица, Тријумф Афродите, Охридска легенда,
Јелисавета, Самсон и Далила...
У њима је главне и насловне улоге
играо Раде Вучић – надахнуто, сценски моћно, посвећено, незаборавно. Па тако,
из сезоне у сезону, он ниже нове улоге у антологијским неокласичним
кореографским остварењима, најшароликијег интерпретативног дијапазона,
истовремено предано негујући и унапређујући своју класичну играчку технику,
кроз улоге Грофа Алберта, Принца Зигфрида, Базила, Франца.
До оног драгоценог, луцидношћу
прожетог „кључа“ за тумачење својих карактерно сложених улога, у којима је
софистицирано пленио, како снагом свог уметничког бића, тако и складом и
лепотом своје сценске фигуре, Раде Вучић је долазио аутентичним осећајем за
сценски тренутак и непогрешивим уметничким инстинктом.
Захваљујући томе, он је на
јединствен и непоновљив начин, суверено овладавао својим Бахусом, Вронским,
Танкредом, Мандарином Вуом, Дон Хозеом, Сергејем, Ромеом, Бановић Страхињом,
Пер Гинтом, Иваном Царевићем, Радошем Орловићем, Оцем храма...
Један од најзначајнијих тренутака
у овој блиставој играчкој каријери представљао је наступ на II Међународном
такмичењу младих балетских уметника у Москви, 1973. године. Иванка Лукатели и
Радомир Вучић, у конкуренцији од 104 играча из читавог света, ушли су у други
круг овог такмичења, што је представљало незамислив успех, какав је овај наш
балетски пар постигао и у Осаки 1978. године, ушавши у финале Међународног
такмичења балетских парова.
Овладавање оним вештинама које
једног играча чине поузданим, несебичним и сналажљивим партнером, сматра се
великим достигнућем и важном референцом у балетској уметности. Радомир Вучић је
био врхунски партнер. Балерине је пратила његова партнерска усресређеност,
партнерска пожртвованост и оно, можда, најважније - партнерска топлина, као
суштински предуслов достизања оне магичне, ничим ухватљиве сценске „хемије“
дуетних облика. Због тога су Радета његове партнерке толико волеле, веровале му
и са њим радо играле.
Током своје дуге каријере,
Радомир Вучић је играо са уметницама
различитих генерација. Највећи број улога и одиграних представа остварио је са
Иванком Лукатели, Вишњом Ђорђевић, Лидијом Пилипенко, Душицом Томић и Милицом
Бијелић, а затим и са Јованком Бјегојевић, Душком Сифниос, Јеленом Шантић,
Весном Лечић, Љиљаном Хмелом, Соњом Вукићевић, Маријом Јанковић, Зојом Беголи,
Љиљаном Шарановић, Душком Драгичевић...
Из ових непоновљивих стваралачких
сусрета и интензивних уметничких прожимања, која су увек остављала довољно
места за испољавање свих индивидуалних особености сваког од уметника, настали
су неки од најпоетичнијих, али и најстраственијих играчких дијалога нашег
класичног и неокласичног балетског репертоара.
Од публике и сцене Народног
позоришта у Београду Радомир Вучић се опростио 1992. године, улогом Оца у
представи Васкрсење, у кореографији његове дугогодишње партнерке Лидије
Пилипенко.
Чин опраштања био је потресан.
Судећи по дуготрајним, стајаћим овацијама гледалаца, којима се није назирао
крај, било је и више него јасно да је реч о завршетку једне блиставе,
незаборавне и јединствене балетске каријере, која је оставила дубок траг у
историји југословенског балета и Народног позоришта у Београду.
Визуелни идентитет изложбе и
каталога урадила је дизајнер Народног позоришта у Београду Јелена Ратковић.
Поставка, остварена у сарадњи са
Музејом позоришне уметности и Архивом Народног позоришта у Београду, уприличена
је поводом десет година од смрти Радомира Вучића.
Изложба ће бити отворена до
средине маја месеца, односно до Ноћи музеја.
Нема коментара:
Постави коментар