KulturniK: Kuća bez krova Mileta Kekina

петак, 9. новембар 2018.

Kuća bez krova Mileta Kekina

Mile Kekin, frontmen grupe Hladno pivo, snimio je jedan dobar solistički album koji možete nabaviti bilo na CD nosaču zvuka (te slušati posvud) ili na nostalgičnom vinilu u koji ćete ubosti iglu. A onda će vas zapljusnuti snažan talas melodija i dobrih stihova u jedanaest numera koje traju nekih četrdesetak minuta (kao jedan školski čas!) uz koje se možete smejati, plesati ili plakati. Ljubiti se ili naprosto napiti. Napraviti žurku ili izbedačiti.

Kuća bez krova nije Kekin prvi izlet van matičnog benda. Debitantski solo album U dva oka objavio je 2001. godine sa grupom muzičara Mile i Putnici.

Rođen je 11. januara 1971. godine u Nemačkoj, odakle se preselio u Tuzlu gde je dovršio osnovnu školu. Posle smrti oca, doseljavaju se u Zagreb. Pored toga što je glumac i pevač, on je i profesor engleskog i nemačkog jezika. Jedno vreme je radio u školi stranih jezika.

Na pitanje zašto je počeo da se ovim bavi, pored toga što je odličan glumac Mile odgovara da je uzrok upravo teskoba, samoća uzrokovana prečestim selidbama u mladosti. Što bi Jure rekao neprilagođen. Posebna vrsta ljudi. Kvalitetni. Emotivci.

„Gramofon se non-stop vrteo. Slušao sam sve, od domaćeg roka, preko američkog folka, hevi metala, gospela, bluza do panka... Hteo sam biti takav tekstopisac, storyteller, sažet i ubojit. Paralelno sam počeo da vodim dnevnik... Bilo je tu puno patetike i velikih reči...“

Album započinje Kućom bez krova s milozvučnim notama i naizgled zrihtanim (arsenovski-koenovskim) emotivnim Miletovim glasom. Tekstovi su pesnički, višeslojni, slike iz snova i s jave, bilo da se osvrću na ljubav, prošlost kroz neka slatka sećanja (felinijevska?).

U drugoj zaliva tek izliven Beton, pije pivo i pohodno gleda komšinicu kao anderkaver lavr i balkanski pastuv, kontinentalna verzija dalmatinskih galebova.

Tako stižemo do Renoa 4, legendarnog auta s kišobran menjačem, a Mile od švalera se, uz pomoć par fantastičnih kaseta, transformiše u zaljubljenog tetreba, uživa u ljubavnom zanosu, ne hajući šta njegov komad misli o njegovom prevoznom sredstvu. Saznajemo i da je kuća iz prve pesme na brdu. I tako je narajcan i nabrijan do kraja pesme.

A onda s kola na Konja traži od nje pusu, a kaže da joj je neki oslonac. Sve je bliži svom alter egu iz „Bitange i princeze“ erotomanu Saši. Perverzno je iskren, a kažu da žene cene iskrenost.

Pa uzima Atlas u ruke i kreće širokom rekom u zemlju meda i mleka, gde niko ne štrči, pa se oni različiti iseljavaju na sve strane sveta u potrazi za koricom hleba, ma koliko oni grki bili i ma koliko tamo sunce škrtarilo na intezitetu. Šajlivo-ironično-sarkastično do cinično, ukalupljeno u veselu muziku Mile nas brehovski uvodi u naše zemlje ponosne izmorene tranzicijom, ratovima, krizama, krađama i mržnjom i vodi u rajske predele za sve prevarene i ponižene. Ratovalo se, satiralo i pljačkalo, a sada svi beže s rodne grude i sve nas je manje. I sve smo nesrećniji. I sve se više busamo u grudi!

Samo moja donosi obećanja koja pretedent na devojačku ruku prilaže pred njene skute. Neutemeljeno, megalomanski ali svakako mnogo osećajnije od predizbornih obećanja isluženih političara. U nastavku joj nudi i sve svoje mane i poraze. Deluje da je na sve spreman da s njom podeli do kraja života. E Mile, Mile, ipak si ti car papučara!

Takav par nas obaveštava da je devojka nasela na njegov predlog iz prethodne numere, on je drži za ruku, a ona za datu reč. Mada tu ima i nekih naznaka noćnih mora, ljudi kojima snovi od malena predstavljaju balast, teret. Takav par ne pripada takvom soju ljudi. Deluje da život konzumiraju u punom kapacitetu.

A onda saznajemo da je tu i neka Tijana (U gluho doba), da voli da cugne, da je klaberka i tulumarka, koja ga u danima depresije telefonski optužuje da je ispao skot i nije im dao šanse da se ostvare kao takav par. Iza svake ostvarene veze vuku se i poneki ljubavni promašaji kao koleteralne žrtve.

Zbogom tjeskobo napušta crne, sumorno-apokaliptičke misli, depru i poziva na ples i priziva luđe mentalno stanje, da se ne bude nem kad ne treba, ali da se i zapeva u tangama (upss!). Mnogi bi se zapitali da li je moguće biti luđi nego Mile, ali i klovn plače kad skine šminku. Veseo za druge, tužan za sebe. Velikodušan i pravičan.

Atlantida (u pratnji Momčila Bajagića –Bajage) zatvara ovaj sjajan album pevajući bratu s Atlantide, o ljudima koji su jedni drugima odraz u ogledalu, koji u srcu ne gaje mržnji i bes, o setnim herojima iz stripova, izgubljenim u mahnitim današnim brzopotreznim i sumornim vremenima, ljudima uspravnog hoda i pravednog gneva. Snažna protesna pesma, politički angažovana, dilanovska. Duh sa sekirom i snovi u koje hitamo, težeći ka sreći za sve ljude s ovih prostora...